Demaskirati privid našeg sveta

Ova opera je bila praizvedena 1. maja 1786. u Beču u Burgteatru, a 13. januara 1794. prvi put u Salvator-teatru u Minhenu.

Režiser najnovije minhenske produkcije Kristof Loj, i njegov scenograf Johanes Lejaker celebriraju i dekliniraju ovu igru iluzija sa postojanim uvećavanjima teatralnog prostora: prostorije će od dimenzije pozorišta lutaka izrasti u gigantske dimenzije, u kome se protagonisti nalaze u Guliverovom Liliputu.

Demaskirati privid našeg sveta je sasvim zanimljiva misao. Ona se uklapa i u rokoko-epohu u kojoj je nastala možda najbolja Mocartova opera.

Lojova režija je nastojala da minuciozno priđe svakoj figuri ove peripetijama u čvorove umršene ljubavne potke, kako živahnog Figara, tako i događajima uvek nešto prevaziđenog grofa Almavibe (Kristijan Gerhaher). U tišini patnje grofica (Federika Lombardi) i odlučno-optimistička Suzana (Olga Kulčinska) su imale ekscelentne uloge. U Ulozi Kerubina (Solen Laavanan-Linke) režiser je smislio neuobičajeni koncept. Ekscentrični večni mladić voli ekstravagantnu odeću i kreće se poput dendija na bini. Tek kada bude prerušen od strane Suzane i grofice, razviće se do kraja opere u transvestita. Treći čin se zbiva u nekoj vrsti teatra u teatru, a četvrti pred predimenzioniranim vratima. Letnji košmarni san figura koji se zbiva u lavirintskom vrtu ljubavnih intriga, zamena i zabuna, koji će biti jarkim snopovima svetlosti reflektora prekidan, a svaka atmosfera uništena.

A pevalo se u ovoj produkciji izuzetno dobro, posebno u ulozi grofice Federika Lombardi, meki i lirski sopran, kao i sa mladalačkim intenzitetom Aleks Espozito u ulozi Figara, a u ulozi Suzane je pevala brilijantnim glasom Olga Kulčinska, jednako lirski sopran. Kristijan Gerhaher je jednako pokazao svoje visoko umeće nijansiranog pevanja u ulozi autoritativnog grofa Almavive.

Interesantne, ali na mahove nervozne fraze Mocart „saunda“ su pristizale iz orkestra kojim je dirigovao grčki dirigent Konstantinos Karidis. Naravno Bavarska državna opera u Minhenu nije mogla da na originalnim instrumentima, kao što su horne bez ventila ili sa baroknim trubama nastupi. Dirigent Karidis je insistirao na prebrzim tempima da je i iskusni solista kao što je Kristijan Gerhaher pri kodi svoje arije kao grof Almaviva morao da se napinje u trećem činu da bi sustigao orkestar. Uz to su se čule i česte veštačke pauze i akcenti, zabrinjavajuća napetost horni, što pokazuje orkestarsku virtuoznost, ali samo kao cilj za sebe. I da li je zbilja čembalo bilo neophodno, hamerklavir i male orgulje za secco-rečitative? Ili je Minhen pod utiskom maksimalizma koje je Teodor Kurencis nedavno u jednoj drugoj Mocart-produkciji želeo da po svaku cenu postavi kao novu paradigmu? 

Genijalna scenografija

Pevalo se rekosmo u Minehnu sveže i poletno. Lombardi sa dubokim grundiranjem, Gerhaher sa izazovnom otmenošću. Događaj u vokalnom smislu je bila i Šveđanka Ane Sofi Oter kao Marčelina. Režiseru Loju je pošlo za rukom analitičko remek-delo: ovde od samog početka je skepsa među ljudima. Izvanredno lepa, gotovo sa genijalnom idejom se graniči scenografija koju je uradio Johanes Lejaker, što Lojovoj inscenaciji dijalektike između slobode i neslobode u procesu ove drame daje posebnu originalnost. Vrata će postajati sve veća, da bi na kraju kvaka bila izvan dometa protagonista. Otvorena vrata se mogu samo zatvoriti, ali ne više i otvoriti. Što je Figarova žudnja za pravičnošću veća, koja se na kraju predstave čini ispunjenom, utoliko ima manje mogućnosti za bekstvo. On, koji se u ovom kurioznom libretu Da Pontija kao „novi Vulkan stoleća“ razume, mora da prizna da su mu se konsekvence njegove revolucije u palati počele obijati o glavu.

I to je možda integrativni motiv ove režije – u početku svi veruju da mogu manipulisati drugima kao marionetama, iako se to svim protagonistima, bez izuzetka, obija o glavu. Loj pokazuje slabosti svih figura, iako ih ne denuncira. Protagonisti muškarci nose smokinge, a žene protagonistkinje svečane toalete.

Ova režija je izraz za konsensom koja ne ulazi u trule kompromise. Iako ovo zvuči kao kvadratura kruga, ona biva moguća kada je mudro inscenira Kristof Loj, kome je ovo sedma produkcija u Minhenu. Sve u svemu jedna predivna produkcija primljena burnim aplauzima sa ovacijama.