Danski reditelj Nikolas Vinding Refn, koji se u svojim prethodnim filmovima bavio maskulinitetom i nasiljem u različitim oblicima (trilogija „Diler“, „Bronson“, „Buđenje Valhale“, „Vozač“, „Samo bog prašta“).
On je u svom novom trileru pažnju usmerio na horor koji se krije iza lepih haljina, svetla piste i fotošopiranih plakata modne industrije, a na mesto Refnovog uobičajenog junaka – izolovanog muškaraca koji u paklenom svetu pokušava da bude kovač svoje (ne)sreće, ovaj put našla se jedna žena. I to ne bilo kakva, već nevina i nesigurna, (pre)mlada i (pre)lepa žena. Na prvi pogled prelaka žrtva za taj surovi svet mode čiji ljubomorni stanovnici jedni druge proždiru.
Ova drama o opsesiji savremenog sveta lepotom, koja možda najviše podseća na „Crnog labuda“ Darena Aronofskog, jer na sličan (surovi) način govori o rivalstvu, ljubomori i narcisizmu, premijerno je prikazana u Kanu, gde je, kao i većina Refnovih filmova doživela podeljene reakcije. Na projekciji za novinare i filmske kritičare film je bukvalno izviždan (što je danski reditelj doživeo i sa prethodnim ostvarenjem), da bi premijeru pratile stajaće ovacije.
Kao i poslednja dva Refnova filma snimljena u Americi i „Demon pod reflektorima“ nosi pečat vizuelno savršeno osmišljenog filma. Poput fotografija u modnim časopisima, besprekorno izrežirane sekvence, sa malo dijaloga ali prepune simbola, daju alegorijsku kritiku savremenog sveta.
Od prve scene u kojoj DŽesi, glavna junakinja koju igra mlada glumica Ela Faning, u intenzivno plavoj haljini leži na kauču gotovo potopljena u krvi – foto snimanje koje liči na mesto zločina, jasno je da u svetu prekrivenom šminkom ništa nije kao što izgleda. DŽesi je nova manekenka (16-ogodišnjakinja kojoj je rečeno da govori da ima 19 godina), koja stiže u Los Anđeles gde vrlo brzo privlači pažnju. U mračnom, lažnom i plastičnom svetu prepunom površnosti, njena prirodna lepota i nevinost sijaju.
Ali opasnost i demoni su svuda oko DŽesi – u jezivom motelu gde divlja mačka i poremećeni menadžer motela (Kijanu Rivs) mogu svake sekunde uleteti u njenu sobu, u pogledu poznatog fotografa (Dezmond Harington) koji je skida golu da bi je ofarbao zlatnom bojom, u namerama ljubomornih manekenki (Abi Li i Bela Hitkot), koje osećaju da je njihovo vreme u ovom poslu isteklo („Kada napuniš 22 godine, treba sam da se penzionišeš“, objašnjava svu mudrost ovog biznisa jedna od modela)…
Ali najopasniji demon nalazi se u samoj DŽesi, koja u sceni nalik fatamorgani ili snu otkriva da njena lepota ima moć, i kao Narcis, postaje opijena sopstvenim odrazom.
„Demon pod reflektorima“ je poput studije okrutnog sveta mode u kom modeli kao na stočnoj pijaci moraju da se skinu gotovo do gole kože i da šetaju stazom srama dok ih sudije (kupci, prodavci – modni stručnjaci) osuđujuće gledaju. Refnov film ne govori ništa novo, ništa originalno ili previše duboko. Ali ipak ima zanimljiva zapažanja. Modna industrija je nešto što nas šokira i plaši, ali je nešto što nas isto tako fascinira i uzbuđuje. Refn govori o opsesiji lepotom u modernom svetu (koja svakog dana može postati još jedna horor priča) kritički ali i sa razumevanjem i priznanjem da je i on deo tog sveta kao i bilo ko drugi.
Reditelj, koji potpisuje i reklamne spotove za modnu kompaniju Guči, u glamuroznom, skandaloznom i vulgarnom svetu mode oseća se kao kod kuće. U svetu u kome se umetničko i komercijalno mešaju, i u kome je svaki osećaj doveden do svojih granica, kao u Refnovim filmovima. Ali njegovu opsesiju isto tako dele i svi oni koji su došli u glamurozni Kan da bi gledali umetničke filmove, bilo da su izviždali Refnovo ostvarenje ili ne.
Lepota je zapravo uvek demonska, čak i kada je nevina kao DŽesi na početku, zato što nas očarava, a mi nikako ne možemo da joj se odupremo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
