Denis Leo Hegić: Ići ćemo tamo gde žive muze

Denis je kustos osnivač Supermarket Lab i direktor MON Museum of Now Berlin, svojevremeno i sam finalista Black box konkursa, a kada želi sebe da objasni, rado koristi predložak „ex“ i to uz najrazličitije identitetske odrednice – „ex“ – Jugosloven, dečko, vozač… Kaže da se raduje ovogodišnjem Mikser festivalu, ponajviše zato što će se održati u živopisnom prirodnom okruženju Zornića kuće, što je poseban izazov za njega kao kustosa. Za Danas smo sa Denisom razgovarali o nadi i tome gde je on pronalazi, šta je i kako funkcioniše Muzej sadašnjice, kako se on bori protiv pesimizma, gde pronalazi energiju.

* Kako ste vi doživeli temu Black box konkursa – „Princip nade“?

– Autor projekta Marko Lađušić se poziva na istoimeno delo nemačkog filozofa Ernsta Bloha jer on snažnije definiše opštu temu nade i umetnicima postavlja preciznije pitanje, ali ja sam zbog toga s jedne strane bio i zabrinut jer smo nažalost svedoci mnogih paralela između dvadesetih godina prošlog veka i onoga što se dešava sada. Zaista, stalno doživljavam te paralele prednacističkog doba i nadam se da Markov izbor ovog komunističkog mislioca i njegovog dela ne nosi sobom neko predviđanje. Zapravo, na nama je da sprečimo da nam se dogodi isto što u postblohovoj eri i bez ikakvog eposa tumačim ovogodišnji Black box koliko god on bio mali ili veliki kao ni manje ni više nego spašavanje sveta.

* Moglo bi se reći da Mikser festival izborom teme konkursa želi da podstakne mlade stvaraoce na optimizam, što u postojećim okolnostima nije lako. Kako se vi borite protiv pesimizma, šta vama daje energiju?

– Ja svoje muze uvek pronalazim u umetnosti. To je za mene kao večiti perpetuum mobile. Nadahnuće koje je inspirisalo kreatore pronalazi put do mene. Ja nemam tu narav da se stavljam u poziciju žrtve i uvek se nekako pretvorim u menadžera krize, a mislim da je to najvažnije za sve nas – da nađemo kako da naučimo nešto iz ovoga i kako da se pretvorimo u nešto bolje.

* Da ste vi bili sada na mestu mladih umetnika koji su konkurisali, koji biste medij izabrali da izrazite „Princip nade“?

– Nisam se fokusirao na to kako bih ja odgovorio na temu nego da budem otvoren za ideje drugih, a naročito mi je zanimljivo što će radovi biti izloženi u prirodi. Izlažemo ispod kruške, ispod šljive, bićemo u štali za ovce i to je fantastično, ta kombinacija land arta, urbane i digitalne umetnosti. To što se izlaže u prirodi odakle je izvorno sve i počelo je za mene najizazovniji momenat. Verujem da će kao i svake godine ta izložba biti šareni tepih ideja, medija, objekata, performansa…

* Sa istoričarem umetnosti iz Beča Gustavom Fidelerom i bivšom agentkinjom aukcijske kuće Kristi Mišel Hjuston osnovali ste „Museum of now“. O čemu se radi i kako funkcioniše ovaj muzej?

– „Museum of now“ je projekat koji smo započeli nas troje kao nemoguć trio ali možda baš zato dobro funkcionišemo. Sama ideja je nastala iz stava koji nosimo iz ličnog i profesionalnog iskustva. Taj stav bih sveo na to da se trudimo da naše reči i ideje ne stavljamo u elitistički rečnik koji niko neće razumeti i što nastojimo da budemo prilično blizu onome što se dešava u svim gradovima sveta. Krenulo je sve od toga da smo se i sami zapitali nad tim šta je muzej. Pogledavši u rečnik pošli smo upravo od te jednostavne definicije koja glasi da je muzej starogrčka reč i da opsuje hram u kojem žive muze. A šta su drugo muze do inspirativne snage koje vas povedu da stvarate. Dakle, muzej nije ništa drugo do mesto nadahnuća. Kada biste detetu rekli da nacrta ikonicu muzeja – verovatno bi nacrtalo zgradu koja podseća na grčki hram. Mi ne doživljavamo tako muzej, kao nešto izvan zatvorenih zidova. Mi smo tu definiciju izvrnuli jer muzej koji se bavi sadašnjicom nije statično mesto koje će biti u jednom gradu čekajući da muze jednog dana pokucaju na vrata i u kojem ćemo čuvati artefakte na centralistički postkolonijalni način do kraja sveta, nego ćemo mi biti kao čerga i putovaćemo. Ići ćemo tamo gde muze žive. Putovanje je tako počelo u Berlinu, nastavilo se u Veneciji, ali kako smo se zadesili u hot spotu kovida morali smo da preformulišemo svoje aktivnosti. Putujemo i dalje što analognim, što digitalnim svetom i tragamo za nadahnućem.

* Moto ovogodišnjeg Mikser festivala je „Zagrljaj“, koji nas podseća na to koliko nam nedostaje dodir. Kako je pandemija uticala na vaš posao, koliko  vama teško pada fizička distanca, da li se umetnici bave ovim pitanjem?

– Moj posao se promenio do te mere da sam se odrekao mnogih fizičkih događaja i kroz ovu krizu meni je možda po prvi put postalo jasno koliko je važno da naša tela budu zajedno. Mi smo upravo postavili to pitanje šta se dešava sa našim telima koja ne mogu da budu zajedno i to smo počeli da istražujemo još u martu prošle godine u našoj tekućoj izložbi „Distante Bodies“, na našem bi to bilo „Udaljena tela“. Ta izložba je u virtuelnom svetu ali mi tražimo taj odgovor kao ljudi koji prave izložbe, kao umetnici, kao kustosi, a tražimo ga i na ličnom nivou i svaki dan imam drugačiji odgovor.

* Do kakvih ste uvida došli?

– Pandemija je ubrzala proces digitalizacije i hibridnog načina života između analognog i digitalnog, ja bih rekao, za najmanje deceniju. Baš smo se ubrzali. To se može videti u svim oblastima, pa i umetničkoj produkciji i kulturi i ja bih rekao iz svog iskustva i rada sa umetnicima da će to mešanje analognog i digitalnog postati mnogo fluidnije i prirodnije i usuđujem se da kažem da će koncept transhumanizma postaviti temelje za novi megatrend, kako u svakodnevici tako i u kulturi i umetnosti. Ja sam i lično postao svesniji ograničenja svog fizičkog tela. I moram da priznam da se dnevno pitam da li da se pobunim protiv tih granica svog fizičkog tela ili da to shvatim kao neizbežno prirodno stanje. I u ovom trenutku dok pričam sa vama sam sklon pobuni jer mi smeta ta limitacija mesa. Možete mi ponuditi da me aplodoujete na neki klaud odmah. Sutra ću možda promeniti mišljenje, ali sama ta činjenica da mnogi tako razmišljaju i da imaju to fluidno razumevanje digitalnog i analognog je za mene smernica koja je sad postala mnogo intenzivnija.

* Izabrali ste da se najširoj javnosti predstavite kao niz opozita i „ex“ – Jugosloven, dečko, vozač. Kako izgleda na Balkanu ne biti jasno nacionalno, politički ili na bilo koji način definisan?

– Pitanje identiteta je previše važno da bismo ga shvatali na jednodimenzionalan način. Naši identiteti su u principu svi eks, smešteni u prošlost… Jer šta je to identitet – mesto, porodica, jezik kojim govorimo, religija, kultura iz koje potičemo? To su sve stvari ukorenjene mnogo pre nego što smo se rodili. Nijedno od nas nije izmislio jezik kojim govorimo, a ista stvar je i sa kulturom, sa religijom, gde da počnemo definisati to ex? Ja ne želim da se ograničim ni na jednu bivšu stvar i ponosno kažem da sam ex hrišćanin, ex Jevrejin, ex musliman, ex budista. Ja sam ex Jugosloven isto koliko i ex Englez i ex Rus. To su sve ex stvari koje me definišu i ne želim da budem bez njih. Prihvatanje činjenice da je baza ideje formiranja identiteta u prošlosti je prvi korak da prihvatimo celu paletu parametara koji nas čine, a koji su bili. Samim tim nećemo ograničavati svoju percepciju i pogled, a budućnost ćemo doživljavati otvorenije i življe.