foto FoNet/Miloš LukićDinkova smrt zatekla me je u bolnici. Tri sata pre nego će izdahnuti, javio mi se telefonom. Maja mi je kasnije ispričala da je poslednji njihov razgovor bio o „Milančetu koji je bolestan i Bori koji je tužan jer mu je uginuo Pablo“. Nisam mogao da budem na njegovoj sahrani, ni na četrdesetodnevnom pomenu, ni na jednoj komemoraciji. Deset godina se nisam usudio da ponovo uđem u Muzej kinoteke u Kosovskoj.
Jedva sam odgledao njegov portret koji sam, svojevremeno, snimao za RTS i koji je emitovan dan po njegovoj smrti.
Sa Majom i Lanom povremeno se čujem, nekoliko puta smo se i videli…
Stare fotografije nisam gledao sve do prošle godine kada sam, za ediciju “Festovih 50”, priredio monografiju „Dinko“…
Pisao sam tu knjigu, pišem i ovaj tekst a da nikada nisam želeo da ih napišem.
Apokrifna priča kaže da je na prvom času Istorije filma na tek upisanom Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, posle tri činjenične ispravke koje je učinio tek pristigli junoša iz Bosne, profesor bio primoran da ga izbaci iz slušaonice.
Nadobudnost, mladalačka potreba za dokazivanjem, jezik brži od pameti ili, jednostavno, usađena potreba da se stvari stave na pravo mesto.
Moguća priča o Dinkovom enciklopedijskom znanju, ne samo o filmu, njegov je zaključak da je čestim selidbama pogubio mnogo knjiga te je znanje, hteo-ne hteo, morao da „lageruje“ u glavi.
Stvarna priča se dogodila na snimanju našeg dokumentarca „Zabranjeni bez zabrane“.
Prisećajući se kako su, u Titovo vreme, filmovi pre prikazivanja na festivalu u Puli morali da budu gledani „na Brionima“, Dušan Makavejev, ne mogavši da se seti, upitao je, podrazumevajuće: „Dinko, sećaš se onog policajca što je bio zadužen da obezbeđuje Titu filmove. Kako se, ono, zvaše?“
Računajući na Dinkovo (sve)znanje, Mak je prenebregao „sitnicu“ – Tucaković je, u vreme o kome je govorio poznati reditelj, tek menjao mlečne zube i, možda, imao nekoliko porodičnih odlazaka u bioskop.
Sve tri priče potvrđuju ono što se među srpskim filmadžijama odavno zna – Dinko Tucaković, reditelj, teoretičar, kritičar, istoričar, upravnik, selektor… bio je pouzdana adresa da se bilo koji podatak iz istorije kinematografije najbrže i najlakše proveri ili sazna.
Pokazujući, nenamerno, da zna više od pojedinih svojih profesora, Dinko je doveo sebe u paradoksalnu situaciju da ga konsultuju o vremenima i događajima u kojima, zbog godina, nije mogao učestvovati, tretirajući ga kao pokretnu enciklopediju.
Njegovo dugogodišnje upravljanje Muzejom jugoslovenske kinoteke dodatno je opterećivalo taj status.
Držim da je tako svestrano i sveobuhvatno bavljenje kinematografijom proisticalo, pre svega, iz velike ljubavi.
Tucaković je zaista voleo film.
U najširem smislu te reči.
Bila je to, što bi rekli junaci jedne davne televizijske serije, „jaka ljubav“.
Nije popuštala kako su godine prolazile.
Činilo se da je iskustvo, kilometraža, reumatski problemi, ženine montaže u noćnim terminima ili Lanini gimnazijski ljubavni jadi, hoće se reći godine koje su neumitno prolazile, samo jačaju.
Predanost i apdejtovanje znanja se podrazumevalo u toj raboti.
I zato je Dinkov mobilni bio potezan u svakoj kasnoj kafanskoj raspravi, kada podnapiti zaljubljenici u film ne mogu da se dogovore gde je to poslednji put glumio Vigo Montersen ili, svejedno, koji je prvi zvučni film u svetskoj kinematografiji.
Stenogram
– Spavaš?
– Ma jok! Pišem nešto.
– Vidi, raspravljamo se – jel’ se „Džez pevač“ još uvek računa kao prvi zvučni film?
– Da. Mada, on nije bio kompletno zvučni, već je samo Al Džolson pevao pesmu „Mamica“…
– OK. Hvala ti. Kako su Maja i Lana?
– … dok je prvi zaista zvučni film bio „Blede senke preko južnih mora“…
– Hoćete li negde na odmor?
– … a kod nas su putem gramofona ozvučavali „Sa verom u boga“ da bi prvi zaista zvučni film bio snimljen u vreme okupacije, „Nevinost bez zaštite“. To ti je onaj akrobata Aleksić…
– Ej, u kafani sam, zovem sa mobilnog, ponestaje kredita…
– … a on ti je ličio na Tita pa su taj film posle rata skrajnuli…
Svojim filmovima, teoretskim i kritičarskim tekstovima, selektorskim i upravničkim radom, Dinko nam je ostavio svojevrsnu, nezaobilaznu lektiru.
Po njemu.
I, eto nam zadatka.
Tek kada savladamo Reja, Kojtnera, Melvila, Bogdanoviča, Branda, Šredera, Antonionija, Kjubrika, Viskontija, Angelopulosa ili, svejedno, Mihajla Popovića i Batu Živojinovića, o Hani Šiguli i da ne govorim – dakle tek kada sagledamo i promislimo ovo široko postavljeno štivo, tek tada ćemo ponovo steći pravo da ga potražimo u nekom, za njega nadam se boljem svetu, i nastavimo razgovor.
Sve što je Dinko uradio u kinematografiji i za kinematografiju dobra je i, pre svega, korisna literatura kako za filmske zaljubljenike tako i za prilježne studente ali i nesujetne profesionalce, iz koje zrači prepoznatljiv, jasan autorski stav, kojim je, vrlo često, izazivao polemike.
Ali, to i jeste jedan od zadataka svakovrsne umetnosti.
Dinko nije bio od onih stvaralaca, teoretičara i istoričara koji se „kao pijan plota“ drže davno usvojenih postulata, slepi za sve novo što neumitno dolazi ali, ne pripada ni onoj dijametralno suprotnoj generaciji koja neoprostivo dezavuiše sve arhaično.
On je promišljeno, lako i sigurno, šetao kroz istoriju, ne stajući na senku nijednog filmskog pretka ali im nije pisao ni panegirike.
Istovremeno, širom otvorenih očiju vivisekcirao je digitalnu budućnost koja je, dabome, odavno počela, imajući, vrlo često, dilemu koja to već više i nije – nitrat ili digital?
Snimajući i pišući o drugima, nesuđeni napadač Čelika iz Zenice, rokenroler, muž, otac, prijatelj, radoholičar, filmski čovek u najtačnijem značenju te sintagme nesvesno je puno toga rekao i o sebi.
Ko je znao da pročita, ostao je bogatiji.
Za one druge je kasno.
Autor je reditelj i scenarista, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
