Devedesete su tmuran, nevin, šizofren, prisan, siromašan period naših života

Ovo ostvarenje odvija se u Beogradu 1993. godine, kada tokom jedne rođendanske zabavi u dnevnoj sobi deca slave obučena kao Nindža kornjače, a odrasli razgovaraju, flertuju, puše i piju u kuhinji. Rediteljka kaže da su „Kelti“ porodična drama sa elementima komedije, pisana sa željom da se stvori zabavan, lud, nostalgičan i emotivan film za koji će publika poželeti da se nikada ne završi. „To je film o nestanku jedne zemlje i gubitku identiteta koji su prikazani kroz tri različite generacije unutar jedne porodice i njihove svakodnevne rutine, a tokom priprema rođendanske zabave za najmlađu kćerku. Zamisao je bila da se istovremeno pozabavim i svojim detinjstvom i svojim životom odrasle osobe i da, pružajući tačku gledišta osmogodišnjakinje na taj period, sebi obezbedim priliku da, sada kada sam i sama u tim njihovim godinama, u potpunosti razumem ono kroz šta su moji roditelji prolazili tada“, kaže u svojoj rediteljskoj eksplikaciji Milica Tomović, koja je, uz Tanju Šljivar, i autorka scenarija.

Tomović je režirala segment „Diplomiranje“ u sklopu omnibusa „Oktobar“ (2011), kao i neke od epizoda hvaljene i popularne televizijske serije „Jutro će promeniti sve“. Rediteljka je i na međunarodnom planu zapaženog kratkog igranog filma „Tranzicija“ (2016), koji je prikazan na festivalima u Torontu, Lokarnu, Kotbusu i na Kipru, dok je nagrade osvojio na Martovskom festivalu, Sarajevskom filmskom festivalu, te festivalu NDU u Libanu.

* Kakvi su utisci nakon premijere na Berlinskom festivalu? Šta u ovom vremenu korone to znači za vaš film, i šta posle Berlina?

– Premijera je prošla, utisci su odlični, stižu kritike koje su baš dobro napisane i nekako imaju ljubavi prema filmu. Treba nam ljubav s obzirom na to kako nam sad izgledaju festivali, bez publike, bez kontakta, zapitaš se da li je iko gledao i da li će iko ikad obratiti pažnju na nešto što smo mi autorska ekipa zajedno stvarali pa evo sad već tri godine od pisanja finalne ruke scenarija, 8. marta 2019. nam je bio prvi snimajući dan.

* Radnja filma „Kelti“ odvija se tokom jednog dana 1993. godine. Čini se da su poslednjih godina devedesete mitologizovane, da se čak ponekad o njima razmišlja sa nekom nostalgijom… Kako se vama sve to čini? Kako vi danas gledate na taj period?

– Pa mislim da ga mi, naša generacija, posmatra sa nostalgijom, jer smo mi tad bili deca i onda je normalno da ga kroz tu prizmu posmatramo. Ja na devedesete gledam kao na tmurni period, kao na nevin period, kao na šizofren period, kao na prisan period, siromašan period naših života.

* A zašto ste baš ovaj period izabrali za vremensku odrednicu svog debitantskog dugometražnog filma? Šta vas danas privlači toj deceniji?

– Devedesete kao epoha služe kao okvir za intimnu porodičnu priču, i kao metafora za sadašnjicu i cikluse ponavljanja – kako u ličnim odnosima, tako i u političkim kontekstima i događanjima. Ovaj film treba da ukaže i na to da to što smo početkom 90-ih živeli i bili, ima i te kako veze sa onim što danas živimo i jesmo.

* Radili ste i na seriji „Jutro će promeniti sve“, koja je takođe donela jednu generacijsku priču na domaću televiziju, jedan žanr u kome se poslednjih godina najvažniji svetski producenti utrkuju ko će doneti zanimljiviju ekranizaciju. Zašto je vama (kao i ostalim autorima) bilo važno da prikažete svet tridesetogodišnjaka u Srbiji?

– Serijski program je u poslednjih par godina prilično procvetao u odnosu na period od pre četiri godine kad smo snimali „Jutro“, krimi serije su se tek zahuktavale, snimale su se još serije koje su čini mi se bile posvećenije nešto starijoj generaciji, nije postojao program koji se obraćao našoj generaciji. Goran Stanković i Vlada Tagić su, za razliku od nas, prepoznali nedostatak, napisali taj divni projekat u kom sam imala čast da učestvujem i malo mu doprinesem.

* Reakcije na seriju su zaista bila neverovatne. Mnogo je onih koji navijaju i za nastavak. Kako gledate na sve to? I šta je vama u tom smislu otkrila ova serija?

– Meni je otkrila da postoji ta ljubav prema Beogradu, koju svi imamo, to je ta muzika, to su ti prešarmantni ljudi koji se zaista bore da prežive i pronađu smisao u tim godinama u kojima su njihovi roditelji uveliko već formirali porodice. Postoji tu neka bukvalno umetnost življenja, a to je da od svakog dana, bazičnog, napraviš neki događaj.

* „Jutro“ je okarakterisano kao dramedija, a za „Kelte“ ste rekli da je porodična drama sa elementima komedije. Čini se da su srpsku kinematografiju pa i televizijsku produkciju poslednjih decenija uglavnom obeležile teške životne teme, koje su ispričane sa jednom ozbiljnošću i turobnošću. Šta vama humor pomaže da istaknete? I da li je s druge strane isto tako bila ideja da se ne sklizne u melodramu ili klasičnu komediju?

– Pa nemam ja baš toliko scenarističkog umeća da sam mogla da postavim tako neka stroga ograničenja, pisala sam po nekom osećaju, a Tanja Šljivar, sa kojom sam radila na scenariju, samo je nastavila u sličnom maniru. Pišemo kakav nam je i život rekla bih, nekad jeste strašno, ali i nije toliko da ne možemo da zaspimo, nekad je smešno, ali nije baš da padamo sa stolice. Možda je ključan taj momenat: da ne shvatamo sebe previše ozbiljno.

Filmska ekipa

U filmu „Kelti“ igraju: Dubravka Kovjanić, Stefan Trifunović, Nikola Rakočević, Milica Grujičić, Jelena Đokić, Slaven Došlo, Nada Šargin, Jovana Gavrilović, Olga Odanović, Jovan Belobrković. Producent je Vladimir Vasiljević, izvršna producentkinja Jelena Radenković, pomoćnica režije je Maša Nešković, direktor fotografije Dalibor Tonković. Film je montirala Jelena Maksimović, a za dizajn zvuka se postarao Jakov Munižaba. Scenografkinja je Marija Mitrić, kostimografkinja Maja Mirković dok je za šminku i masku bila zadužena Marija Kovačević Jovanović. Film je nastao u produkciji kompanije EED Productions iz Beograda, dok je koproducent kuća Film Danas.

Pohvale i kritike

U kritici objavljenoj u filmskom magazinu Skrin dejli piše da se „ovaj fluidni dugometražni prvenac Milice Tomović ophodi prema svom narativu kao prema mikrokosmosu istrošenih života svojih protagonista, kao i dezintegracije Jugoslavije, a da, pritom, nikada ne biva previše očigledan, glomazan i opterećen simplifikacijama“. „Umesto toga, on luta kroz haotični dan i burnu noć kako bi naslikao portret ljudi koji na svojim plećima nose teret nesigurnih vremena i koji pokušavaju da iznađu smisao i nešto stvarno, pa bilo to makar i samo na trenutak“, piše kritičarka Sara Vord, koja navodi i da „krajnji rezultat podseća na mešavinu filmova ‘Ta čudna mala mačka’ i ‘Ledena oluja'“.

Oliver Džonston sa britanskog portala Apkoming ocenio je jedini film iz Srbije na ovogodišnjem Berlinalu sa četiri od pet zvezdica.

„Previše alkohola, pričanje o osetljivim stvarima na grub način, svesno izbegavanje određenih ljudi, predstavljanje mlađih ljubavnika da bi se bivši napravili ljubomornim, skrivanje, lomljenje nečega i skrivanje i toga – rediteljka Milica Tomović je u veoma dopadljivim ‘Keltima’ svakako uspela da tačno preslika većinu kućnih žurki“, piše Džonston i dodaje da se film koristi „lakim dodirom da bi izvukao neke teške teme i da to radi sa šarmom“.