Devojka sa fotografije

Ona je bez čarapa, očigledno su to preostali poslednji trzaji toplog leta, a moguće i rani septembarski dani.

Prepodnevna slika meštana koji žure u susret obavezama, žena sa aktovkom, neki samo besposleno tumaraju.

Tu je muškarac sa biciklom koji ćaska sa nekim, najverovatnije o vremenu, neko drugi vuče dim iz cigarete i duva u mirni božji dan.

Pažljivije oko može primetiti da se nešto dogodilo sa natpisom na velikoj zgradi: HOTEL OREL se pretvorio u HOTEL ADLER; mala ispravka, praktičan vlasnik je dao da se izrade samo dva nova slova, A i D, a reč RESTORAN je pretvorio u RESTAURANT.

U desnom donjem uglu, leđima okrenut ka fotografiji, hoda čovek u uniformi. U crnim čizmama, sivoj vojničkoj jakni, sa pištoljem za pojasom. Idilična slika mirnog ranojesenjeg prepodneva na nekoj mariborskoj ulici iznenada se pretvara u trenutak nevidljive napetosti: odakle dolazi, kuda korača muškarac u uniformi koja je skoro pouzdano uniforma pripadnika jedinica Schutzstaffel, nepoznati esesovac dolazi sa ruba slike i kreće se ka njenoj dubini. Nepoznat je samo u prvom trenutku, već sledećeg plavokosa devojka u kariranoj suknji i crnim čarapama se okreće ka uniformisanom muškarcu i kaže prijateljici:

– Zar ovaj nije isti Ludek?

NJena prijateljica sa pletenicama u poslednjem trenutku uspe da spazi profil nemačkog oficira koji prolazi pored njih.

– Moguće da je on – kaže. – Izgleda samo malo odraslije – nasmeje se.

Ali brzo se uozbilji kada ugleda lice svoje prijateljice.

Lice devojke u kariranoj suknji i u crnim čarapama izgleda zabrinuto, nešto je muči, možda je o tome što je muči upravo pričala prijateljici, odjednom shvati.

– On je – kaže – prepoznajem ga.

Neko vreme gledaju za njim.

– Misliš da bi trebalo da mu kažem? – uznemirenim, skoro drhtavim glasom upita devojka u kariranoj suknji.

– Da sam na tvom mestu, ja bih mu rekla – podstičući je klima glavom prijateljica sa pletenicama i slegne ramenima: – Šta te košta?

Devojka u kariranoj suknji se nervozno premesti s noge na nogu.

– Zamoliću oca da razgovara sa njim, on ga dobro poznaje.

I nakon nekoliko trenutaka doda:

– Ako bude hteo.

– Sonja! – vikne prijateljica i pomalo vragolasto se osmehne: – Ja mislim da bi imalo više efekta da mu ti kažeš.

Taj osmeh je suvišan, nepotreban Sonji koja nervozno gnječi tašnicu u rukama i nije joj do smeha, ni do osmeha joj nije, iako će uskoro morati da se osmehne ako bude htela da govori sa tim muškarcem, moraće vrlo ljubazno da se osmehne.

Uniformisani muškarac korača odlučno i sada je već u dubini fotografije, tamo pri kraju ulice koja se sada zove Burggasse.

– Šta bude, biće – odjednom kaže plavokosa devojka u kariranoj suknji, čvršće zgrabi tašnicu i pohita za oficirom. Ako bude tako hodala, neće ga sustići. Trči.

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački romansijer i pripovedač, čiji novi roman Kao i ljubav izlazi narednih dana iz štampe u izdanju Arhipelaga.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović