Dijana Milošević, rediteljka i osnivačica Dah teatra: Naša vlast nas gura na pogrešnu stranu istorije

Priznanje „za podizanje javne svesti o kulturnom nasleđu“ nosi, međutim, naziv po jednoj ženi – Heleni Vaz da Silvi (1939-2002), portugalskoj novinarki, književnici, kulturnoj aktivistkinji i političarki, zbog njenog izuzetnog doprinosa promociji kulturnog nasleđa i evropskih ideala.

Dodeljuje se godišnje, od 2013. godine, evropskom građaninu/građanki čiju su karijeru odlikovale aktivnosti koje šire, brane i promovišu evropsku kulturnu baštinu i ima podršku portugalskog Ministarstva kulture, Fondacije Kaluste Gulbenkijan i Turismo de Portugal, kao i Europe Nostre, a nominaciju za nagradu je podnela ove godine i Europa Nostra Srbije.

Dijani Milošević pripalo je specijlano priznanje, dok je glavna nagrada dodeljena ukrajinskoj dirigentkinji Oksani Liniv.

Ovih dana, na mini pozorišnom festivalu u Parobrodu izveden je i preformas Dijane Milošević „25 čaša vina“, baziran na njenim autobiografskim tekstovima, u kome ona govori o radu pozorišne trupe koja je nastala u specifičnom istorijskom i političkom kontekstu „zemlje koja više ne postoji“.

Priznanje koje ste dobili dodeljuje se za zasluge u odbrani evropske kulture i evropskih vrednosti. Šta za vas ove odrednice znače? Šta one znače u trenutku jednog novog sukoba na tlu Evrope?

– Za mene je ovo važna prilika da se podsetimo na to šta su evropske vrednosti, kao sloboda govora, slobodna reč, uvažavanje različitosti, pravo na bezbedan život, obrazovanje, što se sve kod nas i šire dovodi u pitanje.
Ja ovih dana stalno pričam o još jednoj važnoj slobodi a to je pravo na nadu. Nada,ne kao nešto romantično ,već subverzivno, kao odluka. Nada je u kontekstu koji živimo revolucionarni čin jer se suprotstavlja nasilju i mraku koje nam nameću takozvane elite. Sve ove slobode, na žalost, kad se jednom osvoje, nisu zauvek osvojene, što nam upravo pokazuje strašni rat u Ukrajini, moramo svi da se borimo za njih, svako u svom polju. Što se nasleđa tiče, ovo se specijalno priznanje tj. nagrada do sada dodeljivalo velikim misliocima i umetnicima iz raznih zemalja, za mene to znači da kulturno nasleđe ne može da se posmatra usko, nacionalistički, već kao zajedničko, civilizacijsko nasleđe.

Glavna nagrada pripala je ukrajinskoj dirigentkinji Oksana Liniv. Kada se u ovom trenutku takva nagrada dodeljuje jednoj umetnici iz Ukrajine, znači li to da Evropa i na taj način poručuje na čijoj su strani njene vrednosti?

– Oksana Liniv ima fantastičnu biografiju i velika je umetnica, te bez obzira na okolnosti zaslužuje nagradu. A svakako da ovo i jeste čin koji ukazuje na čijoj strani su evropske vrednosti.

Šta vi mislite, kako izgleda držanje Srbije i njenih vlasti u odnosu na rusko-ukrajinski sukob? Jesmo li ovaj put izbrali pogrešnu stranu istorije, jesmo li uopšte nešto izabrali?

– Rat u Ukrajini mora da se osudi kao anticivilizacijski čin, ne postoji alternativa. Na žalost „mi“ nismo ništa izabrali i mislim da naš narod samo oseća još veću konfuziju usled svega toga. Ali samim neizabiranjem stava, naša vlast nas gura na pogrešnu stranu istorije, to je kao u čuvenoj Čehovljevoj drami „Tri sestre“ – mi nikako da uhvatimo taj voz koji će nas odvesti na pravo mesto, mi stalno propuštamo šanse da pokažemo da razumemo šta su to evropske, civilizacijske vrednosti i zaglavljeni smo na nekom peronu po kome tapkamo.

Sve to koincidira sa zbivanjima na ovom prostoru od pre 30 godina, od kojih se još nismo oporavili. Multikulturalnost, multinacionalnost, multikonfesionalnost, kao odlike tog prostora i njegovog nekadašnjeg glavnog grada – Beograda, potisnute su u ime nacionalističkih ideja i politika. Dah teatar sve vreme, međutim, bio je dah drugačijeg i svežeg vazduha u toj zagađenoj atmosferi…

– Mi od početka smatramo da imamo „misiju“ da ukazujemo na sve ono što je problematično u našem društvu ali i šire i da inspirišemo naše gledaoce na promenu, u tom procesu se pre svega mi sami menjamo. Naš rad je bio fokusiran na anti-ratne teme tokom 90-ih,a onda smo se bavili čitavim nizom drugih tema, pa tako do danas kada su u centru teme odgovornosti i saosećanja sa drugim. U tom smislu mi trajemo, živeći ovo što radimo.

Osim što je rad vašeg tetara „prepoznat“ i priznanjem koje ste upravo dobili, pre neki dan premijerno je izvedena vaša predstava „25 čaša vina“ koja upravo govori o biografiji Dah tetara. Šta je na tom putu bilo najteže, a šta najlepše?

– Najteže je bilo sretati se sa ljudima koji su gledali naše predstave a koji su izgubili svoje najdraže u surovim, zločinačkim ratovima koji su se vodili kod nas. Kada bi u tim ljudima videli makar malu iskru nade posle naših predstava, to su definitivno bili i jesu najlepši trenuci. A divnih trenutaka ima stalno, evo baš sada kada smo u Lisabonu i sve smo beskrajno sretne.