Diktatori prvo stvore pustinju, pa obećavaju „zlatno doba“

Jedan je od najistaknutijih i najpoštovanijih intelektualaca naše kulturne scene kome uspeva ono što malo kome uspeva u Srbiji, da ostane potpuno nezavisan od svakog, pa i političkog, uticaja u svom radu. Ne povlađujući nikome, i dalje istrajava u svojoj gotovo donkihotovskoj borbi da neguje književni ukus čitalaca.

* Novi broj časopisa Gradac posvećen je delu Ernesta Sabata. Zašto mislite da je danas važno čitati ovog argentinskog pisca koji je za sebe govorio da pripada rasi intelektualaca koja je na putu izumiranja, jer su ga sve diktature, pa i one levičarske, užasavale?

– Sabato se u svojoj domovini Argentini i svetskoj kulturi pojavio kao sablast, ali ne kao rđavo priviđenje ili zli duh, nego ona anđeoska sablast kakvih je umetnost prepuna, od kojih živi i koja nadahnjuje i pokreće umetnike i vizionare. To su one tzv. Gojine sablasti o kojima je u istoimenom filmu govorio Miloš Forman. Inače, Sabatov život je bio pun čudesa: od razočaranja u ovostrano do omamljenosti onostranim, za koje bi se moglo reći da je završilo u tami, slepilu i tunelu njegovih knjiga. Po profesiji atomski fizičar, po ideologiji komunista, on je na pola puta za proročište u Moskvi –  saznavši da tamo glava, a pogotovo misao u glavi nije nikakav garant – „skrenuo“ za Pariz. Zaposlio se u Laboratoriji Kiri, ali je bio u dosluhu sa umetničkim svetom, pre svega sa nadrealistima. Otarasivši se zle sablasti ideologije, stiže ga omamljiva sablast umetnosti. Ipak je rekao da je „na neki način do kraja ostao usamljeno dete sa osećanjem napuštenosti“, zbog čega su mu bile bliske Pesoine reči: „Uvek ću biti onaj koji je čekao da mu otvore vrata, pred zidom bez vrata.“ Vrativši se u Argentinu, opet ga je sačekala zla sablast diktature, progona i ubistava. Ali Sabato je bio moralan, hrabar i uporan čovek, pa je od predsednika Alfonsina 1983. godine imenovan za predsednika Komisije za istraživanje zločina i nestalih od strane hunte i gerile. Zahvaljujući Sabatu sastavljen je o tim pošastima izveštaj „Nikad više“. To bi bili moralni razlozi zbog kojih je Sabato jedna od ličnosti koje bi čovečanstvu trebalo u svim vremenima i prostorima da služe za primer drugima. Nama pogotovo. Njegovo ne mnogo obimno književno delo (a strasno se bavio i slikarstvom) – tri romana, dve knjige eseja, knjižica uspomena, i još ponešto – pripada idejama o velikim dilemama i lomovima sveta i čoveka u svetu. Prvo, u vezi sa naukom Sabato je shvatio da „što se više napretka podrazumeva to više đavoljih poslova“. Razjarenost razvoja tehnologije danas predstavlja problem svrhe postojanja čoveka. Tehnologija je apokalipsa skore budućnosti. Sabato je to lepo objasnio rekavši da su u davna vremena „u stvaranju ljudskog sveta sudelovale i božanske sile“, a da je „danas život obeščašćen i srušena su velika etička i verska načela koja su oduvek postojala“. „Zar se može – pita se on – dogoditi išta užasnije  od kloniranja?“ Nekada je čovekov svet bio tajanstveno jedinstvo, a danas je čovek na samoj ivici pretvaranja u klona po narudžbini: i u društvenom, i u psihičkom, i u moralnom, i u fizičkom smislu. Sabatova je poruka – puna žalosti, tuge i bola – da ljudi nisu više sinovi bogova. Zato on i pominje velikog pesnika Georka Trakla: „Duša je samo stranac na ovoj zemlji.“  Dakle, kao što pravi, iskonski, božanstveni čovek izumire i nestaje, propadaju i sve one osobine i sposobnosti, radosti i žalosti koje su ga proslavile. To se odnosi i na intelektualce. Kada danas kažem Sabato, osetim tugu i žal za umetnicima čudotvorcima i intelektualcima razaračima.

* Nasuprot Sabata stoji Borhes, njegov duhovni otac. Šta otkriva razgovor dvojice Argentinaca skoro po svemu različitih? Dotiču se brojnih tema, od inflacije pisaca i knjiga do pitanja dnevnih vesti nasuprot večnih tema.

– Njihova dela i mišljenja su suprotnosti, iako ih ja shvatam i doživljavam kao jedinstvo suprotnosti. I kod jednog i kod drugog iskonski je nagon za građenjem svetova, za snom i za onostranim. Ali različiti su i njihovi snovi, i svetovi, i graditeljski alati, i fantastične realnosti koje su stvorili. Kod jednog je onostrano ovde, a kod drugog negde tamo, u dubinana Malstrema (kao kod Poa). Mislim da je Sabato gnostik u savremenom svetu. On je svestan da je čovek sastavljen od dobra i zla, da su u njemu ukrštene ruke Boga i Zlog demijurga. Kod njega se božije i đavolje prožimaju, nekad se bratime, i ne mogu jedno bez drugog, jer predstavljaju neraskidivo graditeljsko dvojstvo. Zbog toga je čovek protivrečan, nestabilan, stalno ruši svoju gradnju, pun je božanskih misli i ideja, ali to očas potroši i protraći svojom ludošću. Zbog toga će budućnost biti mračna i razvratna. Rušeći sve oko sebe, napaljeni i besni, čekamo da nas razbudi i rasplamsa ono božansko. I tako unedogled i nepovrat. A Borhes je graditelj novih svetova, njega interesuje prevazilaženje i samog uma, i samog čoveka, i svakog zamislivog sveta. On je čovek-zagonetka i čovek-sfinga, on je stvorenje iz beskraja i bezbroja, on se igra svetovima kao nekakav božanski žongler u unutrašnjoj vasioni. I politički pogledi su im različiti: Borhes je napredni konzervativac, antimoderni naprednjak i prorok koji se penje na vrh modernog kao neki sjaj iz prošlosti, kao pesma vekova, koja nas podseća da bez iskonskog početka nema kretanja napred, dok je Sabato čovek pravde, jednakosti i slobode, ali u dubini svoga bića je svestan da je to neostvarivo, da je to privid usred slepoće, jer je čovek živo protivrečje, jer je zapleten u gnostičke mreže, stupe i zamke. Tako – kada se bolje pogleda – ne zna se od njih dvojice ko je kome otac a ko sin. Oni više dođu kao blizanci od dve majke. Ali kod jednog i kod drugog – kako je kazao slikar Goja – „snovi razuma proizvode čudovišta“. Njihovi razgovori su bili susreti graditelja i razgraditelja – na vama je da odgonetnete ko je ko. Ti razgovori su, u stvari, istina o svetu u kome i nas dvoje, evo, razgovaramo.

* Vi ste prethodni broj časopisa Gradac posvetili upravo pitanju odgovornosti intelektualaca. Zašto ste imali potrebu da otvorite ovu temu? Ko su danas u Srbiji intelektualci?

– Da opet počnemo od Sabata. On je u svojoj knjizi uspomena „Pre kraja“ rekao da nas je „divljenje inteligenciji dovelo na rub ponora“. Zar nas moderna istorija ne uči da nije sigurno da intelektualci vole demokratiju i slobodu? Ideal intelektualaca u prošlosti bio  je da „sve ljude i partije podignu na jedan viši nivo“, kako je pisao Žilijen Benda u knjizi „Izdaja intelektualaca“. Intelektualci danas stvaraju kult partikularnog prezirući univerzalno. Kult pravde, istine i zakona u modernom dobu sada je drugačije formulisan: istinito je određeno korisnim, a pravedno okolnostima. Veliki deo intelektualaca danas su oni koji su na loše namere i zla dela nekada upozoravali a sada su u tome saučesnici: pre svega u politici – u tom nehumanom majstorstvu – vode kolo u rušenju svih vrednosti i u razaranju uma. Deo njih se tome kao protivi, da bi se posle političkih promena priključili onima koji će sada isto raditi što su radili prethodni. Dakle, za razliku od ustaljenog verovanja koje je intelektualca podrazumevalo kao ličnost koja je oličenje spoznaje, morala i odgovornosti u društvu, čoveka koji po svojim vrednostima služi kao uzor i putokaz drugima, danas se „intelektualac“ pravi po potrebi – on je proizvod za ličnu, državnu i društvenu upotrebu. U malim kulturama vrlo je rizično postavljati definiciju i ulogu intelektualaca zbog toga što su u tim kulturama intelektualci bili sumnjiva i kvarljiva roba, jer se u tim kulturama proizvoljni likovi samoproglašavaju intelektualcima, nude se kao lake ženske, ili ih vlast proizvodi prema svojim interesima i potrebama, vode ih kao dvorske lude i drže na kratkom lancu. Intelektualci su tako postali robovi i služinčad. S druge strane, i do nas je ovde stigla vest o intelektualcima za posebne poslove u državi kao žrtvi vlasti. Vrlo je važno shvatiti (a u ovom broju Gradca to je podrobno istraženo) da vrednosti jednog društva stvara obrazovanje. Kriterijumi koji danas ovde formiraju, projektuju i osmišljavaju obrazovanje došli su dotle da je ovde besmisleno govoriti o tome šta ko zna, nego gde ko pripada.

* U kojoj meri je pomama za akademskim titualama i visokoškolskim diplomama uticala na pojam intelektualca u Srbiji? Stvara li se danas neka nova „elita“ da zameni onu staru?

– Zbog „procesa“ o kome sam govorio, vidimo da određene grupacije „interesnih sfera“ sebe proglašavaju za „elite“. Ali sada se postavlja pitanje zašto je ovde – pored toliko „intelektualaca“ i „elitâ“ – nemoguće stvoriti uslove da ova država – koja se inače nalazi između tri velike civilizacije (grčke, rimske i srednjeevropske) – nije uspela da dokaže svoju vrednost i ozbiljnost? Zato što ovde kakokratija (vladavina najgorih) zavodi red po pravilima gomile, rulje i mase, jer su oni njihovo ogledalo. U vezi sa ovim, navešću vam jedan primer: Krleža je rekao da u gomili smrdi, ali je toplo. Nisu ga otpisali zbog ideologije ili što je igrao šah sa Titom – njega su se uplašile gomile idiota u toplom i „intelektualci“ među njima. Mi i dan-danas stradamo od tog otrovnog zaudaranja, ne znajući da najveći otrovi vuku na slatko. Niko ovde ne shvata paradoks da je čovek toliko slab da bi uopšte pao do samog dna. U takozvanom slobodnom svetu intelektualcima su danas odrešene ruke samo dotle dok poštuju ritam vlasti, sve dok se vlast ne prepadne slobode mišljenja. Kada sloboda mišljenja pređe u epidemiju, onda dolazi do svođenja računa: mi smo te pomagali i obrazovali po našem sistemu, mi smo te hranili naših hlebom, izneverio si pravila, i sada te isključujemo iz struje. Oni koji se „koriguju“ u takvom društvu postaju „elita“. U totalitarnim društvima je dozvoljeno i „samoproglašavanje“, ali možeš doživeti i prisilno samootuđenje. Tada postaješ niko i ništa, ličiš na one iz nemih filmova – imaš sliku, nemaš ton. Kada si uz vlast – lažeš samog sebe, a kada je vlast protiv tebe – spremaš se da lažeš sledeću koja će doći. Naučio si dobro zanat, ti si sad stara profuknjača, uvlakuša, podrepaš i ovejana pizda. Dotakao si vrh pokvanrenluka – ti si junak svoga doba.

* Ako se ljudi boje mišljenja više nego smrti, kako tvrdi Bertrand Rasel, zašto se danas čini da neustrašivost intelektualaca ima granice? Da li je danas potpuna nezavisnost od vlasti i ideologijâ nemoguća?

– Nezavisnost od vlasti je nemoguća (ne znam, doduše, kako je to rešeno u Raju), ali je moguće birati one koji će biti na vlasti. Ali u Srbiji je to oduvek bio problem, jer karakterologija ovog naroda govori da se Srbi „ne obuvaju u istoj pameti“. Trenutno, meni Srbija liči na one scene iz vesterna kada razbojnici čoveka u pustinji razoružaju, izuju ga, skinu mu odeću i šešir i ostave ga u untercigeru i šlofijanci. Čovek za tren oka postane niko i ništa, sablast koja treperi na onoj vrućinčini, u strahu od samog sebe. To se zove smešna tragedija u pustinji. Videli smo iz istorije da diktatori prvo stvore pustinju, pa odmah zatim obećavaju „zlatno doba“. Ali ni vlastima u Srbiji nije lako; zato je ona uvek „ko zapeta puška“, jer vlast nikad ne zna kada će Srbinu da se navije ona stvar pa da napravi rusvaj. U vezi sa ovim hteo bih da vas podsetim da je danas u svetu veliki problem višak političara a manjak državnika. Da li danas možete da zamislite nekog novog Čerčila, koji je rekao nekom tamo da ako budemo zakidali na kulturi, onda nećemo znati za šta smo se borili i ginuli. Današnji političari ovo ne znaju, uprkos tome što to zna svaki otresitiji papagaj. De Gol je Alžiru dao nezavisnost oslobodivši time i moralno i politički Francusku (povežite ovo sa Kosovom). Francusku i Nemačku – dva ljuta neprijatelja –  Miteran i Helmut Kol su izmirili u kući velikog pisca Ernesta Jingera (za koga su i Hitler i Bertold Breht rekli: „Ostavite Jingera na miru“). Širak je prvo bio sekretar Žorža Pompidua (koji je, usput da kažem, sastavio jednu antologiju francuske poezije), pa je potom postao predsednik Francuske. Reći ću vam još nešto – ne bez manjeg značaja: svojevremeno sam u jednoj knjižari u Parizu jednog predvečerja video predsednika Miterana, a kada sam slikaru Ljubi Popoviću to rekao, on mi je kazao da Miteran redovno dolazi u tu knjižaru. Da sam bio smeliji, i da nesvesno i svesno nisam u sebi nosio onu Titovu Udbu, mogli smo i da porazgovaramo. Svi ovi primeri su oblici kulture.

* Književnost je u nekadašnjoj Jugoslaviji, pa i tokom devedesetih, bila rasadnik intelektualaca. Čini se da nije više tako. Šta se dogodilo u međuvremenu? Pisci se sve ređe javno izjašnjavaju o društveno važnim pitanjima, ali je ovogodišnja Ninova nagrada uspela da spoji određeni broj njih oko iste ideje. Kako ste vi videli bojkot najprestižnijeg književnog priznanja kod nas, čiji ste član žirija?

– U međuvremenu su trenutno odsutni ljudi kao što je bio Jinger. Drugo, ono što se danas događa u našoj „književnoj štali“ posledica je onoga o čemu smo razgovarali. Reč je o raspadu vrednosti, jer je ona kakokratija zajašila i srpsku književnost (ali ne sedi skrštenih ruku ni u drugim svetskim „štalama“). Iz iskustva znam da ovde književne (i ne samo književne) kriterijume određuju ljudi treće klase: to su oni umišljenici koji sede u toplom, prepuni sebe, tašti, zabrinuti i ljuti u vezi sa nacijom, Evropom, Rusijom, babušnicama i tasmanijama, koji vijore zastavama u svojim sumanutim i bezglavim jurišima, zadovoljavaju svoju prostotu preko leđa Andrića, Crnjanskog, Krleže, Kiša, Brane Petrovića i Petrovića Njegoša. I ta bulumenta, nažalost, nisu varvari (koji ponekad umeju da provetre smrad), nego su loše kopije one kakokratije. Oni su očigledan primer da preterana doza slobode i demokratije vodi pravo u rupu ljudske nezajažljivosti. Pa vidite, na primer, koliko ovde ima književnih nagrada. Pisac Predrag Čudić je pre dvadeset godina došao do cifre od 387! Ovde je delija onaj koji ne dobije nijednu – to mu je najveća nagrada. Salvador Dali je jednom prilikom nekima koji su hteli da mu dodele neku nagradu rekao da je on nagrada za njih. Lepo je svojevremeno prokužio Stanislav Vinaver da je kod nas više „maučnika“ nego „naučnika“. Toliko Srbadije, a mi se stalno sudaramo u pustinji. Mi smo raspamećeni od primitivizma, nezajažljivosti, zavisti i zluradosti. Nedavno sam u jednom filmu čuo monolog jednog tipa – interesantno, radnja se takođe događa u pustinji, valjda negde u Teksasu – koji se u tim krajevima zatekao kao misionar. Svome sagovorniku, koji je isto u te krajeve došao da pronađe „smisao života“, poklanjajući mu sve što je mogao da skine sa sebe, sve zajedno sa Biblijom, na rastanku je rekao: „Stvari će biti sjebane na nove i očaravajuće načine.“ Imam utisak da je sve što je ljudsko sjebano i zastarelo. Umetnost se vrti u krug, ljudsko ponašanje je prešlo u perverziju, pobuna pojedinca odavno je prešla u „pobunu“ rulje, a Kosmos i Bog su i dalje nepoznati. Mi živimo u dosadnom svetu. I kada bih sve ovo umeo da saberem, ja celog života stojim na ludom kamenu. Osećam se kao neostvareni i promašeni Simeon Stolpnik. Ali za razliku od njega koji je čekao da se uzdigne u nebesa, ja čekam da se surduknem na neko dno, ako ga još ima.

* Kako u takvom društvu danas opstaje Gradac, čija su izdanja obavezan deo univerzitetske literature?

– Jednom prilikom povodom Gradca, Milan Vlajčić je rekao da je to časopis koji ne uređuje poštar. Gradac je uspeo zato što se nije oslanjao na ekipe, nego na ličnosti. Rizik je veliki, ali je račun čist.