Dilanov testament

Dilan je potom, kao i mnogo puta ranije, iznenadio svet odlaskom u šlagerske vode, gde je velike američke pesme, prethodno proslavljene uglavnom Sinatrinim izvođenjima, doneo pred publiku onako kako samo on to sme i ume. Zapamtite, niko ne peva Dilana kao Dilan. Čak i kad su u pitanju šlageri.

I dok su okoreli fanovi u pesmama u kojima je Dilanov umorni i ranjeni glas sipao emociju preko havajske gitare tražili utehu za godine koje su proticale bez Dilanove naracije i reakcije na aktuelne teme i događaje, Dilan je skupljao teme, motive i snagu za još jedan testamentarni (da li?) album.

Posle serije remek-dela sa početka milenijuma „Love and Theft“, „Modern Times“ i „Together Through Life“ izgledalo je gotovo nemoguće da Dilan zablista još jednom u svojim poznim sedamdesetim.

Ipak, kao i mnogo puta ranije, Dilanov genij progovorio je u vreme korone pesmom o ubistvu Kenedija „Murder Most Foul“. Ova 17-minutna pesma u potkontekstu govori o „ulasku u doba antihrista“ i gubitku nevinosti velike američke nacije.

Svojevrsni je nastavak pesme „Highlands“ sa albuma „Time Out of Mind“, na kojem je Dilan analizirao sopstvenu starost i otuđenje i koji je takođe oduševio i publiku i kritiku.

Tekst je sipan preko jednostavne muzičke podloge, ali, iako pesma traje izuzetno dugo, prati se bez napora.

Zapravo Najštetnije ubistvo predstavlja model Dilanovog stvaranja i u svom tekstu kombinuje istorijske događaje sa unutrašnjim umetnikovim doživljajem sveta, koji je tako, preobraćen kroz ličnu prizmu njegovog britkog jezika i lucidnog uma, vraćen pred slušaoce kao fantazmagorična priča o zločinu i kazni.

Zločinu, koji je ostao nekažnjen; kazni, koja se kao nesrećni usud spustila na svet (čitaj Ameriku). Možda se zato i na korona virus mora gledati očima ovog vanvremenskog trubadura.

Da li je to zaslužena kazna za one koji su dozvolili da nekažnjeno strada crni lider Martin Luter King, da se nekažnjeno ubija crna posluga u duboko polarizovanom svetu, da se vodi vijetnamski rat, da se desi Hirošima, da se pojavi fašizam, instaliraju sukobi na Bliskom istoku i da se nad svetom ponovo ukaže pretnja nuklearne katastrofe? Da li je prapostojbina kockara i kurvi, desperadosa i razbojnika, danas drugačija zemlja?

Da li je Amerika Džordža Flojda ista ona Amerika već mnogo puta opisana u stihovima Boba Dilana? Da, naravno, proročki je Dilan mapirao u svojim pesmama neuralgične tačke svoje domovine i ukazao na izvore kolektivne katastrofe.

„I Contain Multitudes“ (Walt Whitman) i „False Prophet“ pokazuju da je Dilan i dalje u izuzetnoj formi kad je u pitanju tekst,  iskren, brutalan, snažan, i dalje hroničar vremena s postapokaliptičnim predznakom, svež i nadrealan kao u mladićkim danima (…Tragao sam po čitavom svetu za Svetim gralom, pisao pesme o ljubavi i pesme o izdaji… Zakopaj ih gole s njihovim srebrom i zlatom, šest stopa dole ih gurni i pomoli se za njihove duše – Lažni prorok).

Na svom albumu iz 1979. godine „Slow Train Coming“ (još jedna aluzija na Drugi Hristov dolazak) Dilan je pisao nadahnut Biblijom, kao ponovo rođeni hrišćanin. Na jednom koncertu iz iste godine čovek koji danas ima problem da kaže „Zdravo“ ili „Hvala“, rekao je zbunjenoj publici sledeće:

„Znate da živite u poslednjim vremenima. Stari spisi govore da će nastati strašna vremena, ljudi će postati samozaljubljeni, blasfemični, teški i umišljeni“…

Sve su to teme koje Dilan, zajedno sa mnogim drugim referencama na pop kulturu, umetnost, književnost i religiju ubacuje u svoje lirske kolaže obojene zvukom.

Danas, kada je svet u stanju potpune konfuzije, s jedne, a orvelovske kontrole i tehnološkog kanibalizma, sa druge strane, Dilan se sa pravom nameće kao konstanta koje šezdesete godine XX veka spaja sa groznim dvadesetim XXI veka. Kao što je bio superioran i šokirao kao golobradi mladih u Grinič Vilidžu početkom šezdesetih, tako se sad, kao izmučeni mudrac koji je video, čuo i uradio sve da ovaj svet bude bolje mesto, pojavljuje da „presudi“ i sebi i drugima.

Ne dugujući odavno nikome ništa, osim svojim muzama koje ga nadahnuju skoro 60 godina, Bob Dilan će po svoj prilici svoj muzički epitaf ostaviti u ovoj godini, u godini koja zaslužuje da se svet preispita i da se ljudi na planeti resetuju i urazume. Vremena se menjaju, ali ne nabolje. Možda se tračak nade i svetla na kraju tunela još jedino mogu naći u umetnosti.

„Rough and Rowdy Ways“, 39. studijski album Boba Dilana, poslužiće nam kao putokaz u danima bez nade. Kao glas razuma i glas prosvetljenja. Proročki. Mudro. Kao poslednje uporište. Kao sklonište od oluje.

Roll on, Bob…

Autor je istoričar umetnosti i pisac