Dimitrije Kokanov: Ako nema događanja u pozorištima, nema ni vesti u novinama

Odabir sadržaja koji se smešta u segment „kultura“ nije moguće precizno okarakterisati jer pripada najrazličitijim potkategorijama vesti iz okvira zabave, čak tabloidnih vesti (ako je informacija povezana sa subjektom koga prepoznajemo kao radnika u kulturi)… Ne govorim sada o nedeljnicima koji još uvek imaju precizno određen prostor za različite forme tekstova koji pripadaju promišljanju i izveštavanju u polju kulture. Potrebno je preciznije definisati pojam kategorije kulture u dnevnoj štampi, koliko je zapravo to širok pojam, na šta se sve odnosi? Sadržaja o pozorišnoj umetnosti je inače malo, a u pandemiji je došlo do proređenog rada pozorišnih institucija. Premijere koje su se održale desile su se pod novim okolnostima rada, samim tim neuobičajeno je mali broj repriznih igranja. Dnevna štampa prenosi vesti o događanjima u pozorištima, kojih ako nema, posledično, nema ni vesti u novinama – kaže u razgovoru za Danas Dimitrije Kokanov, dramski autor, scenarista i stalni dramaturg Ateljea 212. Kokanov je dobitnik brojnih nagrada za svoj rad, a poslednje u nizu priznanja stiglo je sa ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, gde je nagrađen za tekst drame „Kretanje“. Ovu neobičnu pozorišnu godinu obeležio je i kao koautor prve domaće predstave o epidemiji korona virusa „Lounli plenet“.

* Koliko je za vas, iz pozicije autora, važno da se o pozorištu piše i govori, izvan specijalizovanih kulturnih emisija ili pozorišnih časopisa? Šta to znači za jednu predstavu?

– Vidljivost predstave kao i svakog drugog proizvoda na tržištu, odnosno njeno reklamiranje, u 21. veku pre svega zavisi od različitih marketinških strategija koje podrazumevaju savremene vidove komunikacije, koji su digitalni, brzi i atraktivni, odnosno koji treba da budu prevedeni u komunikacijske kodove koje određena ciljna grupa može da pročita. To je aspekt tržišta. O pozorištu je važno pisati i govoriti, približiti ga publici, neretko objasniti. Međutim, verujem da je važno i da pozorište ne ostane anahrono već treba da komunicira sa publikom i kontekstom u kome se nalazi. Unutar našeg pozorišnog konteksta ne postoji dovoljan broj relevantnih časopisa koji bi diskutovali savremenost pozorišnih praksi, kod nas se ne prevodi u dovoljnoj meri stručna literatura itd. Dakle, ne piše se dovoljno, samim tim dolazimo u poziciju smanjene vidljivosti i ponestaje nam alat za razumevanje savremenih izvođačkih umetničkih praksi, a pozorište je samo jedan deo tog šireg polja.

* Naše istraživanje je pokazalo da je u proteklih nekoliko meseci jedan od događaja koji je obeležio pozorišni život u Srbiji bila prva domaća predstava o pandemiji kovida 19 „Lounli plenet“. Koliko je za pozorište nesvakidašnje da se bavi određenim događajima u trenutku njihovog odigravanja, a ne post festum?

– „Lounli plenet“ je prva predstava koja je imala zvaničnu premijeru tokom trajanja pandemije, a reč je o projektu koji se bavi razmišljanjima o životu tokom pandemije. Mislim da to nije nesvakidašnja pojava. Ako postoji neki problem koji traje, obuhvata neki duži vremenski period, nije retkost da umetnost odgovori na okolnosti pod kojima nastaje i da o njima govori.

* Uz aktuelnu temu, „Lounli plenet“ ukazuje i na to kako pozorište mora da traži nove modele postojanja, uprkos virusu. Kako je publika reagovala i reaguje, a kako pozorišna zajednica na ovakav format?

– Stav autorskog tima bio je da izvodimo predstavu čak i da okupljanja budu ograničena na do pet ljudi, što bi značilo da imamo samo jednu osobu u publici. Na premijernom izvođenju imali smo sedam ljudi u publici, tako što je jedno od nas četvoro prisutnih uvek napuštalo prostor u koji uđe publika, da bismo poštovali ograničenje od 10 dozvoljenih ljudi u jednoj prostoriji. Nismo ponudili recept kako treba da izgleda pozorište, već smo ponudili pozorište kakvo smo mi u tom trenutku mogli i želeli da napravimo. Svakako nismo pristali na opciju da pozorišta ne treba da rade i postoje. Pozorišna zajednica je prepoznala značaj predstave, pored Ateljea 212, pozorišta koje je i omogućilo nastanak ove predstave, izvodili smo je za sada na festivalima, na Sterijinom pozorju i u Skoplju na MOT festivalu. Publika reaguje vrlo emotivno, nije joj stran ovakav format i želi da učestvuje u „turističkoj turi kroz distopiju“.

* Kakav je vaš utisak – šta trenutna situacija znači za domaći teatar? Uspeva li pozorište da se prilagodi novim okolnostima, koje donose predstave u podne za publiku u polupraznoj dvorani sa maskama na licima?

– Pozorišta, kada govorimo o institucijama, pokušavaju da rade i da zaštite svoje radnike što bolje mogu. Pozorište kao umetnička praksa trenutno mnogo zavisi od rada institucija. Pozorište kao umetnička praksa izvan institucionalnih okvira postaje nevidljivo i/ili nepostojeće u ovoj krizi. Pitanje je da li umetnost treba da postoji samo kroz rad institucija koje su uvek ograničene tradicijom, programskim i produkcionim modelima i pravilima rada. Gde je onda prostor slobode za umetnost da sama sebe kritički promišlja i pokuša da stvori nove modele svog postojanja, koji mogu posle biti i deo regularnog rada institucije?

* Uprkos koroni, nekoliko pozorišnih festivala je ipak održano, a uz poštovanja svih mera na scenama je izveden i veliki broj premijera. Koji su pozorišni događaji po vašem mišljenju obeležili poslednje mesece u Srbiji i zašto?

– Sve što se dogodilo je važno, od premijera preko festivala i svakog repriznog igranja koje se održalo. Svako izvođenje je važno.

* Još jedan od važnih pozorišnih događaja bio je i Sterijino pozorje, gde ste nagrađeni za tekst predstave „Kretanje“. Ovaj komad se bavi strahom, pa čega se vi danas plašite kao dramski autor, a čega pozorište i njegovi delatnici?

– Mislim da se verovatno svi ljude plaše istog. Strahujemo za svoje i tuđe živote, da ćemo živeti obeščašćeni, poniženi, obezvređeni, marginalizovani, povređeni i nevidljivi. Strahujemo da ćemo biti sami. A razloga za ove strahove ima previše u kontekstu u kome živimo.

* Šta možda vidite kao skoriju budućnost pozorišta? Šta će biti na sceni kada se 2021. ponovo podignu zavese? I u kojoj meri su možda za budućnost pozorišta važni mediji?

– Nemam ja nikakve aspiracije ka proricanju budućnosti. Ali 2021. je blizu, ako se „ponovo dignu zavese“ kao što kažete ili proričete, desiće se ono što je bilo dogovoreno i napravljeno kao plan rada za tu kalendarsku godinu. Mi i dalje planiramo i vredno radimo. Neće nas, pozorišne radnike, povoljna situacija za rad iznenaditi, prigrlićemo je s radošću. Odnos pozorišta i medija je kompleksno pitanje, i taj odnos postoji već jako dugo.

Sadržaj je deo projekta „Kako mediji izveštavaju o pozorišnoj umetnosti i njenim akterima“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u sadržajima ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.