Dimitrije Vojnov: „Debeli je snimao filmove koje volimo da mrzimo, a privatno je bio neko pred čijim znanjem, rezonovanjem, smislom za humor stojiš mirno“

Vojnov podseća da u javnom poslu ljudi vrlo često ne mogu da razdvoje autora od dela, i u pozitivnom i u negativnom pogledu.

„ Debeli je snimao filmove koje volimo da mrzimo a u privatnom razgovoru, pa i u javnim nastupima, o raznim stvarima je bio neko pred čijim znanjem, rezonovanjem, smislom za humor stojiš mirno Otud, Debeli nije samo kolega iz esnafa od kog se danas ovako emotivno opraštamo iz čistog pijeteta i vezanosti koja je prosto dublja od razlika. On zaista jeste neko koga smo svi veoma uvažavali“ ističe Vojnov.

Prema njegovim rečima malo ko ima tako ozbiljan kredibilitet u svetu rokenrola kao Milorad Milinković Debeli.

„Morbidi i mnoći i dan-danas stoji kao nezaobilazan goth bend u ovom delu Evrope. Njegov dokumentarni film o Satanu Panonskom i dalje je verovatno najznačajniji trag o tom performeru. Pa i predstava „Zigi zvezdana prašina“ iz Bitef teatra bila je nešto što je dosta značilo ovom gradu pre ravno trideset godina i otvorila je mogućnosti da se iskoristi kao presedan i da „Velika bela zavera“, recimo, ne padne baš s neba.

Poslednji put sam kontaktirao sa Debelim kada sam ga zamolio da za časopis Kinoteka napiše nešto povodom prerane smrti svog kolege, scenariste Aleksandra Barišića, jednog neznanog junaka koji je takođe ukrštao film i rokenrol.

Nadao sam se da ću jednog dana, sesti sa Debelim i razgovarati sa njim na razne teme, pa i onoj ključnoj od koje ne treba bežati, a to je u kojoj tački i iz kog razloga je svoj rad odlučio da do te mere nekako odmakne od sebe i da posle filma „Mrtav ladan“ više ne snimi ništa što liči na njega, nezavisno da li je to uspelo ili ne.

Ostaću zauvek u uverenju da je to bila svesna odluka, u kojoj se krije neko vrlo zanimljivo i mudro objašnjenje.

Debelog ću pamtiti onakvog kakav je bio kad je bio najbolji, i kada je bio zaista jedna od retkih svetlih tačaka u tami“, zaključuje Dimitrije Vojnov.