Dino Bajrović: Oprost je neminovan za život u zajedništvu

Bilo da smo sa ove ili one „strane“, mi smo svedoci da je zadovoljena vremenska distanca i da sada o filmu mora da se priča bez strasti, i isključivo kroz prizmu umetnosti, s tim da poruka ne izostane. A to je da se ovakva stradanja ne smeju ponoviti. Parola filma je nepokolebljiva i ekipa filma poručuje samo jedno – oprost je neminovan za život u zajedništvu – ovo između ostalog u razgovoru za Danas kaže glumac Dino Bajrović povodom filma „Quo vadis, Aida“. On u njemu igra jednog od dvojice sinove glavne junakinje u tumačenju Jasne Đuričić, a njegovog filmskog oca igra bosanskohercegovački glumac Izudin Bajrović, koji je Dinov otac i u „stvarnom“ životu. Film o strašnim julskim zbivanjima u Srebrenici od pre više od četvrt veka, koji i danas deli javnost u Bosni i Hercegovini, ali i u regionu, BiH je kandidat za Oskara za najbolji strani film, što je tek jedno od priznanja koja su usledila nekon premijere na Venecijanskom festivalu novog filma rediteljke Jasmile Žbanić. Sve pomenuto povod je za razgovor za mladim protagonistom ovog ostvarenja.

* Imali ste važnu ulogu u filmu delikatne tematike, koji opisuje nezamislivo stradanje. Sigurno da nije bilo lako mladom glumcu da iznese tako tešku priču.

– Igrati u takvom filmu za mene je bilo veoma zahtevno. Bio je to veliki izazov, jer smo svi kao deo tog projekta preuzeli ogromnu odgovornost da ispričamo jednu tako važnu priču, koja zaslužuje biti ispričana što verodostojnije zbog svih žrtava samog genocida i mislim da smo na kraju to i uspeli.

* Koji dan snimanja Vam je bio najteži i zašto?

– Celokupno snimanje je bilo teško jer kao i svaki glumački zadatak iziskuje emotivni upliv, naročito kada je u pitanju ovako osetljiva tema. S druge strane olakšavajuća okolnost je bila ta što je na snimanju uvek bila odlična atmosfera i što sam imao konstantnu podršku svojih partnera, tako da najteži dan ne bih mogao izdvojiti.

* Kažite nam nešto o tim emocijama tokom snimanja.

– Od početka sam bio uzbuđen što sam deo ovako velikog projekta i to uzbuđenje me je guralo da radim najbolje što mogu u datom trenutku i da dam celog sebe. Iako mi je scenario bio poznat, kada sam prvi put pogledao film, tek tada sam osetio težinu priče koju film nosi i u isto vreme sam bio ponosan što sam deo svega toga.

* Ljubav prema glumi nasledili ste od oca sa kojim igrate u ovom filmu. Koji su to trenuci kada Vam je njegova pomoć bila od velikog značaja? Da li u vašem odnosu ima nečeg specifičnog i neobičnog?

– Na neki način me je obeležilo upravo odrastanje uz „daske koje život znače“, sa svom svojom čarolijom koje gluma kao profesija nosi. Iako nisam zamišljao da ću ikad krenuti tim putem, danas mi je drago što jesam. Bilo je mnogih trenutaka u kojima mi je njegova pomoć bila od velikog značaja, jer je uvek znao kako da me smiri, pogotovo u nekim teškim momentima kada je reč o glumi. Za mene je specifično to što, pre svega, imamo potpuno iskren odnos i ja veoma cenim njegovo mišljenje. On moj najveći kritičar i dosta pričamo o poslu bez obzira da li radimo u istom projektu ili ne.

* Kako Vaša generacija razume dešavanja opisana u filmu? Koliko je istorija i prošlost prisutna u vašim svakodnevnim životima?

– Mislim da su sva ta dešavanja ostavila dubok trag na mlađe a pogotovo na starije generacije. Meni je drago videti da su mnogi s tim teškim bremenom nastavili dalje, ali prošlost je prisutna u svima nama. To pokazuje i ovaj film i šalje poruku da se ovakve stvari ne mogu zaboraviti i ne smeju ponoviti.

* Da li se u Srebrenici danas mogu videti mladi Srbi i Bošnjaci koji žive zajedno i, na primer, igraju fudbal zajedno? Da li je se može reći da su konflikti i nesuglasice potpuno prevaziđeni?

– Dobro pitanje. U Srebrenici već nekoliko godina postoji bend sastavljen od momaka koji su Bošnjaci i Srbi i koji pokušavaju da ožive tamošnju kulturnu scenu. Konflikti nažalost nisu rešeni, ali verujem da mogu biti ako bude postojala želja i ako se budemo trudili da prihvatimo ono što se dogodilo, te da shvatimo koliko je to pogrešno i nađemo zajednički jezik. Verujem da je na ovim prostorima prirodno da svi živimo skupa.

* Film „Quo vadis, Aida“ zvanično je uvršten među pet ovogodišnjih kandidata za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma. Da li se nadate da ćete osvojiti Akademijino priznanje?

– Mislim da je ovaj film već do sada napravio ogroman uspeh s obzirom da je ušao u nominaciju za ovu prestižnu nagradu. Nama svima je prvobitni cilj bio da svet sazna šta se dešavalo tih kobnih dana u Srebrenici i u tome smo uspeli. Oskar bi samo potvrdio umetničku vrednost ovog filma, u koju niko od nas ne sumnja i koju su brojne pozitivne filmske kritike širom sveta već prepoznale. Takođe, verujem da bi zvanično priznanje filmu moglo pomoći u poboljšanju bosanskohercegovačke kinematografije.

* Vaš kolega, glumac Emir Hadžihafizbegović rekao je da film „nije pravljen da se nekome stavlja prst u oko, niti da se tretira genocid kao zločin koji se pripisuje jednom narodu, već je napravljen kako bismo nakon njega bili bolji“. Da li verujete da će film probuditi saosećanje kod ljudi? Kako je on uticao konkretno na Vas?

– Svakako da je osnovna ideja filma upravo to. Ne deliti nas već pokušati približiti jedne drugima. Upravo način na koji je film sniman, sa visokim umetničkim vrednostima i bez propagande, najbolja je potvrda njegovog krajnjeg cilja. I upravo tako je i na mene kao aktera, koji je sve to što se dogodilo na neki način i preživio, uticao. Ekipa filma poručuje samo jedno – oprost je neminovan za život u zajedništvu. Poimanje filma „Kuda ideš, Aida?“ je odgovor na to gde smo.