Direktor Nišvila: Moguće je da se festival preseli u drugu državu

Pandemija kovida 19 nas je prisilila na takav korak u skoro svim segmentima, izuzev u kvalitetu programa, gde smo uspeli da napravimo iskorak. Ali, ako Grad Niš iduće godine ne vrati podršku koju nam je davao, a država i sponzori ne poprave loš odnos prema nama, biće ovo zaista korak unazad. I iskorak u propast – kaže Ivan Blagojević, direktor Nišvil džez festivala.

* Šta u konkretnom smislu znači korak unazad, koji to zapravo i nije?

– Bili smo prisiljeni da dobrano skočimo unazad, u skoro svim festivalskim aspektima – imamo manjak finansija, manjak podrške države, grada, institucija i sponzora, manjak majstora koji su nam neophodni… Smanjili smo broj volontera. Istovremeno, zbog pandemije korone troškovi organizacije su skoro duplirani, pošto festival, na primer, izvođačima plaća testove na kovid 19, a što je još važnije uvek mora da ima i plan ukoliko dođe do otkazivanja. Svesno smo ušli u nikad veći dug, i preneli ga na sledeću godinu, kada ćemo isplatiti tehniku, koja je opet bila žrtva nedostatka novca. Na taj način smo zadržali kvalitet festivala, koji jedini nije smeo da padne. I uspeli smo da budemo jedan od samo tri evropska festivala koja se održavaju ove godine. To jeste značajan iskorak.

* U kojim ciframa se ogleda deficit podrške države, grada, institucija, sponzora?

– Nišvilov budžet, koji je uvek bio mali i neprimeren značaju festivala – neophodnog Srbiji i zbog njenog imidža i evropskog lica – ove godine je još siromašniji. Država nam je dala mrvice, a Grad Niš, koji je naš glavni finansijski oslonac, smanjio je iznos. Od Ministarstva kulture dobili smo 4,2 miliona dinara, što je sedam odsto našeg budžeta, dok neke manifestacije dobijaju iznose koji čine 60 odsto njihovih budžeta. Za naš pozorišni program, koji je u ovom trenutku najjači posle Bitefa, imamo osam pozorišnih predstava od kojih su sedam inostrane, od tog ministarstva dobili smo nula dinara. Ministarstvo turizma nam je smanjilo uplatu sa četiri miliona na 2,5 miliona dinara. Ministarstvo omladine i sporta nije dalo ni dinar za najbolji volonterski program u zemlji. Grad Niš je umanjio finansijsku podršku sa prethodnih 36 miliona dinara na 25 miliona.

Da se razumemo, nemam ništa protiv Palića ili LAV festa, i ne mislim da im ne treba davati novac, već mislim da treba povećati sredstva na bar tolike iznose festivalima kao što je Nišvil. Bili smo najbolje ocenjeni muzički festival na konkursu Ministarstva kulture, a kod Ministarstva turizma ranije smo dobili nagradu Turistički cvet, kao nacionalna turistička atrakcija. Uprkos tome, od Ministarstva kulture smo dobili tri puta manje sredstava nego najbolje ocenjeni filmski i pozorišni festivali, iako u startu koštamo tri puta više, i isto toliko prihoda više obezbeđujemo. A Ministarstvo turizma nam je dalo manje novca nego ranije, dok je, recimo, povećalo budžetski iznos LAV festu na šest miliona dinara. Da li je cilj tog ministarstva da razvija već razvijene turističke centre, poput Vrnjačke Banje, ili da malo pogura Nišku Banju, koja je danas na dnu?

Normalno je da u aktuelnoj situaciji postoji ekspanzija filmskih festivala, koji su jeftiniji i lakši za organizaciju. Zaista, nimalo komplikovano – na Nišvilu smo imali 500 filmova u selekciji, izabrali one za program, još ranije nabavili svoj projektor i bioskop na naduvavanje, te nam nije bio ni najmanji problem da napravimo i Movie Summit. Ali, nije normalno da se podstiču filmski festivali koji u gledalištu imaju par gostiju i familiju organizatora, a kojima već ne znam ni broj.

* Šta bi moglo da bude rešenje za takvu situaciju?

– Treba da se odvoje konkursi i budžeti ministarstava za Beograd i ostatak, odnosno patrljak Srbije. U komisijama nadležnim za Srbiju van Beograda o sredstvima bi trebalo da odlučuju ljudi van Beograda. Tada više ne bi moglo da se govori da manifestacije izvan Beograda nisu dobile novac jer nema projekata – zasad ih zaista i nema dovoljno jer su ljudi deprimirani zbog toga što se članovi komisija dogovaraju sa svojim pajtosima u Beogradu, te oni i nemaju šanse.

Uveren sam, takođe, da bi Ministarstvo turizma trebalo direktno iz budžeta da finansira tri do četiri muzička festivala, koji predstavljaju najjače turističke manifestacije. Oni bi trebalo da budu izuzeti iz konkursa, koji bi se raspisivali za ostale festivale. Uostalom, već je na taj način izuzelo Exit.

Ovakva budžetska podrška bila bi od posebnog značaja za Nišvil, koji nije festival zabave već umetnički festival koji radi i na promociji filma, pozorišta, slikarstva i stripa. Uprkos takvom karakteru, kao i skupoj organizaciji, uspevamo da vratimo u budžet Srbije deset puta više novca od onog koji je država uložila, a u budžet Niša tri puta više od onoga što je Grad investirao.

* Sponzori. Mogu li oni da budu deo rešenja?

– Loš odnos sponzora prema Nišvilu mi i najviše smeta, a posebno razočaranje su firme koje posluju u Nišu a ponašaju se kao da posluju u Beogradu. Ne sponzorišu nas ni kompanije koje su došle u Niš uz državne subvencije od 10.000 evra po novom radnom mestu. Naš sponzor više nije ni Filip Moris, koji je sedam godina podizao Nišvil, a danas sponzoriše manifestacije u Beogradu. Nišvil, koji se održava u gradu koji duže od jednog veka ima duvansku industriju, sponzoriše Britiš ameriken tabako iz Vranja. Ne sponzoriše nas ni Naftna industrija Srbije, koja je to činila osam godina. Negativne odgovore na naš poziv za sponzorstvo svi uglavnom obrazlažu tvrdnjom da kultura i umetnost sada nisu u njihovom programskom ili konkursnom fokusu. Tako da je danas naš najveći sponzor Zaječarska pivara.

* A strane ambasade iz čijih zemalja umetnici dolaze na festival?

– Ni one nisu zainteresovane. Ambasada SAD, koja je ranije umela da izdvoji za Nišvil više nego sva ostala diplomatska predstavništva, sada prvi put nije dala ni dolar, takođe navodeći da podrška festivalima nije predviđena konkursima. A na Nišvil, uz američke muzičare, ove godine dolaze i direktori džez i bluz muzeja iz Nju Orleansa i Misisipija, od kojih Delta bluz muzej iz Misipija želi da organizuje postavku našem muzičaru Šabanu Bajramoviću. Izuzetak od ovog pravila je Holandija, koja je u potpunosti finansirala gostovanje njihove pozorišne predstave, i Francuska, koja je to učinila delimično.

* Nedavno ste rekli da ukoliko se nastavi ovako loš odnos državnih institucija prema Nišvilu, moguća je u njegova selidba iz Srbije.

– Od države već godinama nemam nikakva očekivanja, bilo je tu mnogo nerazumevanja. Umorni smo već od pisanja projekata za razna ministarstva i čekanja odluka komisija do zadnjeg trenutka, zbog čega ne znamo na vreme kako da planiramo i trošimo novac. Zato je moguće da festival transformišemo u finansijski održivi format, ali i da ga preselimo u sredinu koja će pokazati više razumevanja prema ideji koju promoviše.

Ovu godinu ćemo nekako izgurati, ali će naredna biti ključna za Nišvil. Ili će njegov kvalitet pasti, ili će se odnos države i sponzora promeniti nabolje, ili će se festival zaputiti u druge države. Imamo ozbiljne ponude da ga premestimo u jednu drugu zemlju, postojbinu džeza. Pokušaćemo da nastavimo sa našim hodom po džezu, koji ovde traje već 27 godina, a ako ne uspemo, moguće je da festival preselimo drugde.

* Nije teško pretpostaviti da je i pandemija dodatno zakomplikovala situaciju u Nišvilu, ali i u kulturi i umetnosti, uopšte. U kojoj meri?

– Pandemija je dodatno dotukla ionako krhku kulturu i umetnost. Posledice kulturne pauze – neposećivanje pozorišta i koncerata, tek će se osetiti. Preživeće komercijalna zabava i komercijalni festivali.

Ona je zapravo pokazala vladama svih zemalja na svetu kako mogu da uštede, koristeći nju kao izgovor. Paralisala je ljudsku potrebu za kulturom i umetnošću. Ako vam govore da dolazi peti talas bolesti, nećete otići u pozorište i na koncert. Stalnom pričom o pandemiji i uvođenjem starih, novih i dodatnih mera, one sugerišu svojim građanima da mogu da žive bez kulturnih potreba, da su im dovoljne apoteke i prodavnice hrane.

Profitiraju, dakle, mehanizmi vlasti u svim državama jer na taj način eliminišu najsposobniji sloj građana koji misli svojom glavom. Nekad je država stanovala u pozorištu, a direktori pozorišta su birani za gradonačelnike. Danas to nije slučaj.

Džez je pogotovu bio i ostao prilično nepoželjan u svim sistemima, jer je od svih umetnosti najžilaviji, a i najslobodniji, pošto je njegova suština improvizacija.