Direktorka BG sajma: Od Sajma knjiga se odustalo, ali on nema zamenu

Da budu „zamena“ nije pošlo za rukom ni brojnim dobrodošlim „sajmovima knjiga“ i drugim književnim manifestacijama u organizaciji pojedinačnih izdavačkih kuća i grupacija tokom oktobra i novembra u vreme kada je trebalo da bude održan 65. Međunarodni sajam knjiga. Na neki način „Otklon od distance“ predstavlja distanciranje i ograđivanje od pretenciozne uloge surogata ili „epigona“ nečega što je, u ovom kontekstu, očigledno nezamenjivo i nepodobno za podražavanje – kaže u razgovoru za Danas Danka Selić, generalna direktorka Beogradskog sajma.

Organizator programa „Otklon od distance“ je Sajam knjiga, a na njemu će naredna dva dana pisci, prevodioci, književni kritičari, umetnici različitih vokacija govoriti o „okruglim“ rođendanskim književnim godišnjicama Meše Selimovića i Borislava Pekića, dečijoj književnosti u „šugava vremena“, savremenoj srpskoj književnosti, kulturi u medijima u doba korone, pola veka manastira Šišatovac…

Prema rečima Danke Selić, „skroman cilj ovog kolopleta književnih tribina jeste da na simboličan način kolektivnim i ličnim emocijama i specifičnim književnim markerima obeleži jedan trenutak, koji će buduće generacije shvatati i tumačiti na različite načine, ali će žal zbog zatvaranja umesto otvaranja knjige, makar i za jedan istorijski trenutak ostati važna a nedorečena misao na najširem kulturno-umetničkom, društvenom, državnom i nacionalnom nivou“.

* Koliko je Sajam knjiga važan za budžet Sajma i šta njegovo otkazivanje znači za finansijsku situaciju vaše kuće?

– Sajam knjiga je ozbiljna i složena priča koja je uveliko prevazilazila medijska nastojanja izlagača, odnosno izdavača i cehovskih grupacija da je prilagode svojim specifičnim potrebama i interesima. Svi oni odgovore na svoje zahteve i viđenja situacije traže od Beogradskog sajma, koji za neke bitne aspekte organizacije sajma jednostavno nije nadležan. S druge strane je, kao i svi ti izdavači, komercijalna kompanija koja isključivo od svog prostora živi i, za razliku od izdavača, u tom pogledu – nema alternativu. Neki izdavači vole da se poštapaju tvrdnjom da ne samo Sajam knjiga, nego i čitav Beogradski sajam, baš od njih živi. To je na granici notorne besmislice. Oni su dozvolili sebi da negiraju i „sajamski aksiom“ da sajamska delatnost, od severnog pa do južnog pola Zemljine lopte, živi od izdavanja u zakup svog jedinog i nepomičnog resursa – sajamskog prostora i usluga u vezi s njim. Ove godine su izdavači bili naročito inspirisani u dokazivanju teze da u njihovom slučaju, sa njihovim društvenim značenjem i statusom u kulturi, jedna komercijalna kompanija koja živi isključivo od onoga što sama zaradi, kakva je Beogradski sajam, ima obavezu da finansira drugu, takođe komercijalnu delatnost, bez obzira što se radi o kulturi i to bez prava da pita šta to zapravo finansira. A sve u zamenu za usvajanje svih njihovih poslovnih sugestija i uopšte kriterija poslovanja, skrojenih prema vlastitoj nevolji.

* Da li je to razlog zbog kog je Sajam u avgustu i septembru odbio predlog pojedinih izdavača o smanjenju cene iznajmljivanja izložbenog prostora i produženom trajanju Sajma knjiga, kako bi se ublažio uticaj pandemije na broj posetilaca?

– Sajam knjiga je svetski brend, koji zahteva napore i ulaganja, žrtve koje upravo izdavači nekako olako previđaju, a sve dok se na taj brend pozivaju. Održavanje tog brenda je na leđima Beogradskog sajma i zbog izrazito velikih rashoda koji ga prate mi smo kao organizatori već godinama zadovoljni ako sa Sajmom knjiga poslujemo na dobroj pozitivnoj nuli. Ovogodišnja cena zakupa prostora, odnosno štandova, upravo je obezbeđivala tu pozitivnu nulu, odnosno minimalnu zaradu, a traženo smanjenje za 50 posto, uz pandemiju, nemogućnost održavanja manifestacija i sve druge okolnosti, a nijedna nije išla Sajmu u prilog, direktno je vodilo Beogradski sajam koji je do tog trenutka ostvario nula prihoda i imao 600 do 700 miliona dinara rashoda, slao radnike na prinudne odmore sa 60 posto plate… S jedne strane išao je u poslovni minus, a s druge u finansiranje izdavača, odnosno njihovog nastupa na Sajmu knjiga.

* Kakvi su rezultati akcije „Podrži sajamsku industriju“, koju je Beogradski sajam pokrenuo i da li je pandemija virusa korona glavni „krivac“ što će Srbija i Beograd ostati bez više od 14 milijardi dinara vrednosti prodatih roba i usluga?

– Akcija „Podrži sajamsku industriju“ pokrenuta je kao deo svetske kampanje, sa ciljem da se na globalnom planu javnosti ukaže na problem nemogućnosti rada industrije događaja u aktuelnim uslovima pandemije, a u konkretnom slučaju srpske sajamske industrije, odnosno Beogradskog sajma kao njenog najreprezentativnijeg i najvećeg predstavnika. Kao takvi, osećali smo se odgovornima i p(r)ozvanima da i u vremenu za nas najdublje krize ne samo održimo nego i unapredimo odnose sa opštom javnošću, posetiocima, saradnicima i izlagačima i da dobijemo njihovu solidarnu podršku. Podrška je stigla i mi smo im na tome zahvalni. Imala je izuzetnu moralnu i motivacionu dimenziju, ali nije materijalizovana – korona i sve u vezi s njom, uključujući i odluke nadležnih o načinu saniranja njenih posledica, ostali su za nas nesavladiv protivnik.

* Da li je bilo problema ovakvih razmera u prethodne 83 godine postojanja Sajma?

– Ako se Drugi svetski rat, koji je suspendovao Beogradski sajam posle samo dve godine uspešnog rada, izbegne kao mera poređenja sa pandemijom korona virusa, ovakvih primera nije bilo. Beogradski sajam je imao manifestacije i bio na usluzi i izlagačima i posetiocima, koliko god je mogao, tokom raznih pošasti – sankcija, blokada, bombardovanja, poplava, zemljotresa… U takvim situacijama otvarao je hale, obezbeđivao i omogućavao humanitarnu pomoć ugroženima. Kovid bolnica je bila samo poslednja u nizu takvih akcija, koja joj se, na neki način, i iz nama neshvatljivih razloga, psihološki i medijski negativnom percepcijom pomalo slomila o glavu. Činjenica da Beogradski sajam tako dugo ne ostvaruje nikakav prihod pocrtana je činjenicom da kompanija, sa specifičnim karakterom svoje imovine i kao kompleksna i komplikovana infrastruktura, koja, ako se ne održava, brzo i bespovratno propada, ima ogromne redovne, fiksne rashode. Pokrivanje tih rashoda je mukotrpan posao i u relativno redovnim okolnostima, a kamoli sa prihodima jednakim nuli. Ne samo metaforički nego i ekonomskim rečnikom rečeno – kompanija je prinuđena da jede samu sebe.

* Zvanično je rečeno da su kineski stručnjaci odabrali Halu 1 Beogradskog sajma kao pravo mesto za kovid bolnicu u prvom talasu pandemije? Koliko novca je Sajam uložio u njeno opremanje, da li je ta sredstva refundirao od države i kako to privremeno bolničko rešenje utiče na napore da se rad sajma vrati u prirodne tokove?

– Bilo bi neumesno finansijski kvalifikovati i komentarisati nešto što je ne samo deo društvene odgovornosti Beogradskog sajma nego i čisto „ljudska“ želja i obaveza kompanije. I u tako teškoj situaciji Beogradski sajam je, u jednom segmentu zajedno sa svojim poslovnim saradnicima, pretrpeo sve troškove infrastrukturnog funkcionisanja kovid bolnice, koji nisu bili mali. Zahvalni smo što je država posle svega refundirala sve troškove koje je Beogradski sajam imao u vezi sa kovid bolnicom, a verujemo da će kao i do sada, naći načina i da nam pomogne i u narednoj godini, ukoliko se ova situacija nastavi, a sajam bio onemogućen da se bavi svojom osnovnom delatnošću. Ostaje i da se nadamo da pretežno negativna percepcija javnosti u vezi sa kovid bolnicom unutar sajamskog prostora neće dugoročno omesti ni izlagače ni posetioce u nameri da ponovo budemo zajedno. Ipak je više razloga da ta činjenica bude pozitivan a ne negativan motiv.

* Postoji li kod nas svest o značaju sajamske industrije i njene važnosti za unapređenje privrede, društva, veze sa svetom…?

– Uz dužno poštovanje svih koji brinu o našem zdravlju i našoj privredi, dakle o našem opstanku, imam utisak da ta koordinacija unutar sukoba mišljenja, potreba i interesa na nivou društva i države nije bila sasvim konsekventna i adekvatna. Tako su kovid rešenja u vezi sa ovom delatnošću pre bila bežanje od rešenja i „velikog rizika“, iza kojeg odgovorno stručno telo nije imalo ni nameru ni hrabrosti da stane, nego deo dugoročne i strateške opcije. Svesni smo da takve opcije nije lako ni donositi niti braniti, ali su osnova cele jedne industrije i nije svejedno kakvim modalitetom njima raspolagati.

Bez depresivne perspektive

* Da li postoji opasnost da Beogradski sajam zbog „poslovne depresije“ postane predmet rasprodaje kao što se to dogodilo sa Palatom „Beograđanka“ i kongresnim Centrom „Sava“?

– Radi se o objektivno i pravno sasvim različitim situacijama i statusima, pa i mogućim sudbinama. Bilo bi nekorektno nagađati ima li iza sadašnjeg odnosa prema Sajmu nečega čega ni sami nismo svesni i što se od nas krije, pa mi se takva „depresivna“ perspektiva čini nemogućom. Javnost je već upoznata sa činjenicom da Beogradski sajam generiše ozbiljne ekonomske efekte i u nacionalnoj ekonomiji u celini i u gradu Beogradu. Ukupni ekonomski efekti poslovanja Beogradskoj sajma u 2019. procenjeni su na 14,4 milijarde dinara vrednosti prodate robe i usluga i na 4,3 milijarde dinara bruto dodate vrednosti. Time je Beogradski sajam u državni budžet uneo 2,8 milijardi dinara ukupnih poreskih prihoda. Pored sopstvenih zaposlenih, Beogradski sajam je tokom 2019. angažovao gotovo 2.000 radnih mesta. Beogradski sajam nije korisnik budžetskih sredstava, nema neizmirenih poreskih i drugih obaveza, ne koristi kredite banaka, nema opterećenu nepokretnu imovinu i nema zaostalih neisplaćenih zarada. Uz to, svojim ukupnim poslovanjem daje ogroman doprinos ekonomiji Beograda i Srbije. Gde su tu razlozi za defetizam?

Za sada bez širenja „Beograda na vodi“

* Sajamska Hala 1 je spomenik kulture i nalazi se u komšiluku prve srpske fabrike hartije Milana Vape, važnog spomenika industrijske arhitekture, koji se sad našao u okviru projekta „Beograd na vodi“. Da li bi Sajam mogao da bude deo nekog eventualnog širenja „Beograda na vodi“ i koliko se danas kod nas vodi računa o industrijskoj arhitekturi kao delu kulturne baštine?

– Do nas nije dopro nikakav zvanični koncept širenja „Beograda na vodi“ na prostor Beogradskog sajma. Mi živimo i radimo u uverenju da se Beogradski sajam i funkcionalno i arhitektonski idealno nastavlja na „Beograd na vodi“, na čemu nam zavide velike sajamske kompanije. Sve druge priče, drugačije od ove, zasad shvatamo kao manje-više nedobronamerna razmišljanja i spinove. Vrednost Beogradskog sajma ne meri se samo izložbenim prostorom, halama, već je vrednost ovog preduzeća i u položaju Beograda kao regionalnog centra, ali i njegovoj lokaciji. U svakom slučaju, prema sajamskim objektima koji su formalno deo svojevrsne kulturne i istorijske baštine, kao što je Hala 1, mi se i svojevoljno i po sili zakona odnosimo s dužnom pažnjom i poštovanjem, pogotovo zbog toga što su organski deo jedinstvene sajamske pejzažne celine i arhitekture. Sigurna sam da nadležniji od mene u ovoj stvari dele moje mišljenje.

Korona i diskriminacija

– Pandemija korona virusa kao globalni fenomen jeste glavni, ali ne i jedini „krivac“ za situaciju u kojoj smo se našli i za činjenicu da su Beograd i Srbija ostali bez značajnih prihoda koji potiču iz sajamske industrije i funkcionisanja Beogradskog sajma. Mesecima smo pokušavali da uverimo nadležne i nadzorne organe uz istinsko i maksimalno uvažavanje zdravstveno-bezbednosnog aspekta ovog problema, da je deo krivice baš u njihovim rukama i bili smo ubeđeni da je sajamska delatnost eksplicitno administrativno diskriminisana u odnosu na neke druge delatnosti, sa sličnim ili čak lošijim zdravstveno-bezbednosnim garancijama, čime nam je direktno uskraćena i mogućnost elementarnog preživljavanja. Isto tako, kad ste na ivici provalije, koju ni na koji način niste kopali, istovremeno ste i na ivici paranoje i traženja motiva i razloga gde im mesto nije – napominje Danka Selić.

Svetska iskustva

– Svetska iskustva su raznovrsna i uglavnom u korist – sajmova. Sajamski najprosperitetnije zemlje su i najsvesnije značaja vlastite sajamske industrije i nisu dopustile njeno propadanje. U pomaganju države ove delatnosti u svetskim okvirima gotovo da nema izuzetaka. Zbog toga ne verujem da ćemo mi biti izuzetak, i to pre nego što bude kasno – kaže Danka Selić.