U Novoj godini umetnosti želim manje predrasuda, a više slobode: Direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti Ivana Bašičević Antić o izložbi „Art brut. Radovi iz kolekcije Infeld“

Izložba, u periodu od decembra 2023. do maja 2024, prikazuje oko 100 radova art brut umetnosti iz kolekcije ove bečke porodice industrijalaca. Ona je sada postavljena u Salonu Oto Bihalji-Merin (Nemanjina 3), a posete je potrebno najaviti dan ranije putem imejl adrese [email protected]. Nakon 18. januara 2024. izložba će biti otvorena u celini u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini.

Sa Ivanom Bašičević Antić razgovarali smo o pravcu koji je izlazeći iz akademskih okvira izmenio dotadašnje lice umetnosti, kao i o samoj izložbi.

Skupljajući umetnička dela psihički obolelih Žan Dibife je stvorio zbirku pod nazivom „Kolekcija sirove umetnosti“ (Collection de l’Art brut), a kasnije mu se u sakupljanju pridružio Andre Breton. Dibife je smatrao da dominantna kultura guši svaki nov prodor u umetnosti, a sirova umetnost (art brut) je prema njemu rešenje ovog problema. Takva shvatanja su početkom 20. veka dovela do kubizma, dadaizma, futurizma… Volela bih, s tim u vezi, da se na samom početku prisetimo i pozabavimo unikatnošću art bruta kao pravca.

– Kada smo se odlučili da u prostorijama našeg muzeja postavimo izložbu „Art brut. Radovi iz kolekcije Infeld“, ideja nam je bila da je potrebno da se pojam art brut umetnosti demistifikuje. Upravo zato izložbu prati sklop informativnih tekstova koji mapiraju događaje i ličnosti koji kroz čitav dvadeseti vek učestvuju u formiranju ovog domena savremene umetničke scene. Pojavu art brut umetnosti po mom mišljenju treba posmatrati iz dva aspekta. Prvi je svakako pojava avangardnih pokreta u umetnosti početkom 20. veka koje i Vi spominjete u pitanju, a koji su za cilj imali prevazilaženje tradicionalne umetnosti, slike, skulpture i crteža, odnosno portreta i pejsaža. Umetnost je svakako morala biti nešto više od preslikavanja stvarnosti. Drugi je aspekat vezan za niz promena u odnosima u društvu koje su se odrazile i na umetnost i njene sadržaje.

Na šta mislite kada to kažete?

– Umetnost nije više dekoracija životnih prostora, a to je pozicija na kojoj se nalazila, već postaje „alat u osvajanju slobode“, kako je definiše Bojs. Kao oslobođen oblik izražavanja, umetnost je mogla postati bilo šta. I dadaistički nastup na sceni i upotrebni predmet afričkog plemena. Ali to je istovremeno predstavljalo izuzetan pritisak na same umetnike koji moraju publici pružiti nešto autentično i upravo iz tog pritiska proistekao je pogled velikih umetnika modernizma poput Pikasa i Dibifea ka stvaralaštvu ljudi na margini ili u psihijatrijskim bolnicama. Kuriozitet te umetnosti bio je upravo to, ovi su stvaraoci bili lišeni svih modnih trendova, kalkulacija spram zahteva tržišta i diktata akademija. Samo su oni mogli krenuti od brisanog prostora i stvoriti nešto potpuno autentično.

Infeld, jedna od najvećih privatnih umetničkih zbirki u Austriji, u tom kontekstu koji je značaj postavke u Salonu Oto Bihalji-Merin Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Beogradu?

– Kolekcija Infeld rezultat je smele odluke Petera Infelda da skuplja umetnost koju on sam želi posedovati a ne da prati dominantne trendove. „Dan u kojem ne kupim ili ne poželim da kupim nijednu sliku za mene je izgubljen dan. Pri tome svoju strast ne želim da ograničavam bilo kakvom metodologijom ili nekim stručnim konsultantom. Katkad upitam ljude koji se pomalo razumeju u neku stvar za savet, ali o tome šta ću kupiti odlučuje isključivo moja spontanost i moj lični osećaj“, zapisao je Peter Infeld. Ona sadrži radove bečkih akcionista poput Otoa Mila ili pak istaknutog austrijskog autora apstrakcije i enformela Arnulfa Rajnera, pop art i Endija Vorhola, radove Žana Dibifea, Ilije Bosilja, Michela Nedjara, i art brut umetnike iz Guginga. Beogradska publika većinu tih autora nije imala prilike da vidi i to je svakako najveći značaj ove postavke, ujedno privilegija našeg Salona.

Da li biste neke interesantne biografije ili priče izdvojili?

– Meni je lično izuzetno interesantno da biografije izloženih umetnika ilustruju podatak da su samo ljudi koji imaju viziju sposobni da prepoznaju i podrže viziju drugih. Na primer, radovi umetnika koji su stvarali i stvaraju u okviru Guginga, muzeja pored Beča. Mnogo više nego na fotografijama, radovi su nas oduševili kad smo ih uživo videli. A isto tako, oduševljen je njihovim radom bio Dejvid Bouvi te je u periodu priprema za album „1. Outside“ boravio baš u Gugingu, u razgovoru sa ovim umetnicima. Tu smo epizodu ilustrovali fotografijama te posete, što publika može videti na izložbi.

Druga biografija koju izdvajam je svakako biografija Ilije Bašičevića Bosilja. Činjenica da je Bosilj u Infeld kolekciji i to već veoma dugo, nekoliko decenija, činila je prvi korak u našem upoznavanju sa Infeld kolekcijom. Dakle prateći put Ilijine umetnosti došli smo do Infelda, što govori da je međunarodno priznata umetnička karijera ovog našeg umetnika postala most ka drugim centrima i da igra ulogu diplomatije i funkciju preskakanja granica. Ilijinu viziju prepoznao je Žan Dibife, pa kasnije Karlo Ponti, Maks Bil i niz drugih važnih stvaralaca dvadesetog veka. A evo i Peter Infeld.

Arnulf Rajner, slavni austrijski umetnik, takođe je deo postavke.

– Arnulf Rajner poznati je austrijski umetnik koji je predstavljao Austriju na Bijenalu u Veneciji a kulminaciju priznanja doživeo je otvaranjem svog muzeja u Njujorku. Ono što je meni interesantno je da u biografiji ovog umetnika stoji da je akademiju napustio nekoliko dana nakon što ju je upisao, a mnogo kasnije, kao proslavljen umetnik, ponovo se na nju vraća, ovaj put kao profesor. Moje je pitanje kako onda shvatiti akademiju kao ozbiljan kriterijum u tumačenju nečijeg opusa ako je ovaj veliki autor nema (akademiju) a onda je pak samim priznanjem njegovog rada mogao da postane profesor.

Koja se njegova dela mogu videti u Salonu?

– Od tri rada koji su pozajmljeni za ovu izložbu, dva su izložena sad u Salonu, „Venera ispod plavog jorgana“ i „Okrugli čovek“, obe iz 1994. Ti su radovi interesantni jer nastaju tako što Rajner preslikava radove drugih autora – u ovom slučaju autora umetnika iz Guginga. Kad stanete pred neke od tih radova, pitate se šta gledate. Da li gledate rad art brut umetnosti ili mejnstrim art poznatoga Arnulfa Rajnera?

Goran Stojčetović iz Art brut Srbija jedan je od umetnika koji svojim angažovanjem uvezuje art brut i pomoć pacijentima na klinikama. Kakva je vaša saradnja i na kojim projektima ste sarađivali?

– Goran Stojčetović je, moglo bi se reći, paradigmatski primer umetnika čiji profesionalni put predstavlja upravo ono o čemu pričamo. Dakle, akademski obrazovan, savremeni umetnik, aktivni član srpske umetničke scene, nikako ne predstavlja niti marginu niti je izolovan od uticaja dominantne kulture. Naprotiv, odlično je informisan. Svojom odlukom, međutim, on se vezuje za rad umetnika iz domena art bruta, podržava njihov rad, što je dovelo do saradnje najpre Muzeja suvremene umjetnosti iz Zagreba sa njim i preko njega sa autorima koji su danas aktuelni na art brut sceni Srbije. A potom i sa nama, tj. našim muzejem kada smo prikazali izložbu MSU iz Zagreba, „Hvatači snova“. Stojčetović je učesnik trijenala sirove umetnosti, nagrađen je na trijenalu Raw Intuitive 2022. Rad ovog umetnika je dobio jednu novu dimenziju njegovim iskustvom rada sa pacijentima na klinikama jer iz tog iskustva Stojčetović crpi informacije o procesu realnih terapeutskih mogućnosti umetničkog stvaranja.

Koje biste još domaće autore izdvojili kao prepoznatljive/zanimljive?

– Spomenula bih Kejti Voznicki, autorku američkog porekla koja živi u Beogradu, koju ćemo prikazati u Salonu tokom 2024, Igora Simonovića, Jovana Marinkovića, Vojkana Morara, Zil Milana – to su sve samo neka imena koja treba upoznati. Mnogima je već poznat Joškin Šiljan a od klasika svakako Sava Sekulić i Ilija Bosilj.

Naši art brut autori priznati su i u svetu, a tome je doprinela izložba u Casa dell’Art Brut muzeju u Italiji „Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić“ u vašoj organizaciji. Da li biste nam približili interesovanje za naš art brut u inostranstvu?

– Umetnici koji su definisani kao art brut domen savremene umetnosti, od perioda kada su aktivno radili i bivali izlagani do danas, spadaju u međunarodno najpriznatije autore sa ovih područja. Ilija Bosilj i Sava Sekulić su na izložbi koju smo otvorili početkom juna u Italiji privukli brojnu publiku. Posećenost je motivisala domaćine izložbe, muzej Casa del’Art Brut da izložbu produže sve do 10. decembra. Svakako je jedan od razloga i podatak da su oba autora zastupljena u prominentnim kolekcijama u Evropi i Americi.

Kako se naši građani ophode prema estetici art bruta?

– Problem manjih sredina je povećani strah od iskoraka. To se oseti i u ovoj oblasti kao, verujem, i u brojnim drugim. Naime, reakcija publike kada vidi radove je apsolutno oduševljenje i, istovremeno, iznenađenje. A iznenađenje jer nisu ranije imali prilike da se sa tim radovima sretnu. Art brut je našoj sredini svakako malo poznat, gotovo nepoznat. Ali mislim da je na putu da bude zaista jedno pozitivno i neophodno osveženje savremene umetničke scene u Srbiji.

Kako gledate na to da sirova umetnost bude zvanična terapija na klinikama, uz, naravno, ostale neophodne? Koja biste „lekovita“ svojstva umetnosti vi izdvojili?

– Umetnost jeste terapija i brojnim mejnstrim umetnicima, umetnost je terapija koja je efektivno držala njihov fokus na stvaranju umesto unutrašnjem urušavanju. Samo što se to tako nije definisalo nikad javno. Kako biste objasnili potrebu pojedinca da se uprkos upozorenjima sredine, porodice, uputi u karijeru umetnika koja je jedino uvek sigurno obećavala nesigurnu egzistenciju. A pojedinci i dalje kreću tim putem. Vodi ih neka potreba i vodi ih osećaj umirenja koje postižu samo dok traje proces rada. U slučaju pacijenata na klinikama, to se isto dešava samo je, naravno, očiglednije da je u pitanju bolest, dijagnostifikovan problem koji je doveo do hospitalizacije. Ali ukoliko imaju uslove da stvaraju, kroz taj proces oni se i izražavaju, iznose svoje nemire, identifikuju problem. Tako umetnost doprinosi i umirenju kao terapija ali i dijagnostici.

Tokom uspona nacizma i Drugog svetskog rata svaki avangardni pravac u umetnosti je bio napadan. Kakva je situacija danas, kako ljudi prihvataju umetnost, posebno onu koja da uzdrma, uznemiri, probudi ili natera posmatrača na razmišljanje, a samom autoru pomaže da olakša dušu/psihu?

– Mislim da mnoge zabrinjava ono što se nalazi u toj psihi, i da od toga postoji strah. Ali je istovremeno začuđujuće koliko je istaknutih stvaralaca iz raznih oblasti apsolutno oduševljeno umetnošću koja nosi promene i prekida tradicionalne šablone. Zanimljivo je da je Oto Bihalji-Merin pisao prvu veliku odbranu umetnosti koju je Hitler proglasio degenerisanom, a da je tokom 1980-ih Bihalji napisao jednu od važnih studija o Goji, velikom španskom slikaru kojeg definiše podatak da je prvi moderni slikar odnosno da je u slikarstvo uneo inovacije i učinio vidljivim ono što su slikari uvek krili. Slikama prizora rata, Goja je želeo da uznemiri ljude ali i probudi saznanje o tome da rat nije momenat nekih veliki ratnika i moći, nego užasa i stradanja. A sa velikom strašću piše i o Iliji Bosilju, tako, još jednom, ljudi sa vizijom prepoznaju jedni druge.

Šta vi najviše vrednujete kod pristupa umetnosti art bruta?

– Apsolutnu slobodu. Meni je oduvek bilo poražavajuće posmatrati umetnost kao proizvođenje objekata ili pak akcija, instalacija, koji će biti u trendu. A teško bih mogla zamisliti neki autentičan rad danas, a da ne bude označen nekim potpuno novim momentom. A taj novi momenat je opet proizvod slobode promišljanja mogućeg.

I šta biste poželeli domaćoj umetnosti i kulturi u narednoj godini?

– Više slobode, a manje predrasuda.

Dijalozi između mejnstrim umetnika i autsajdera

Muzej naivne i marginalne umetnosti ima velike planove za naredni period. Šta je sve u planu?

– Veliki su planovi posledica želje da se unese mnogo više dinamike i slobode na umetničku i kulturnu scenu kod nas. U 2024. godini akcenat će biti na umetnosti žena u art brutu te na proleće otvaramo samostalnu izložbu francuske umetnice Margo, jedne od najizlaganiji art brut umetnica u svetu danas. Zatim pokrećemo seriju izložbi pod nazivom “Dijalozi”, kroz koju ćemo u dijalog dovoditi predstavnike mejnstrim savremene scene i autsajdere. Najzad, kraj 2024. godine početak je velike izložbe koju pripremamo zajedno sa Muzejem savremene umetnosti Beograd a to je izložba posvećena 120-godišnjici rođenja Otoa Bihalji-Merina. Oto je bio možda i poslednji jugoslovenski intelektualac koji je živeo na međunarodnim relacijama i svojim uticajem činio da mala zemlja između svetova (Otov i Lizin naziv za Jugoslaviju) bude viđena na kulturnoj sceni sveta. Ostvarićemo još jednu važnu međuinstitucionalnu saradnju u okviru koje će našu izložbu “Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić” ugostiti Galerija Matice srpske u Novom Sadu. Naš će muzej tokom leta predstaviti njihovu izložbu posvećenu Vasi Pomorišcu.