Diskurs o slobodi kao farsa lascivnosti: Premijera „Figarove ženidbe“ u Državnoj operi u Minhenu

Debitovanje režisera Evgenija Titova u Bavarskoj državnoj operi je proslavljeno sa zaglušujućim aplauzom.

U Kazahstanu rođeni režiser je za ovu produkciju izabrao tim mladih pevača koji su uverljivo pokazali smisao za tempo i situativnu komiku.

Za pultom je trijumfovao ekstremno temeperamentni Italijan Stefano Montanari u priposvesti o ljubavi, moći, hedonizmu i podozrenju.

Mocartova opera „Figarova ženidba“, muzička komedija u četiri čina, komponovana je na tekst libreta Lorenca da Pontea na literarnim temeljima Bomaršeove komedije „Ludi dan ili Figarova ženidba“.

Ova opera je praizvedena 1. maja 1786. u Beču u Burgteatru, a 13. januara 1794. prvi put u Salvator-teatru u Minhenu.

Režiser nove minhenske produkcije Evgenij Titov i njegova scenografkinja Anemari Vuds slave i dekliniraju ovu igru iluzija uz lascivnost i erotiku.

Demaskirati privid našeg sveta je sasvim zanimljiv poduhvat.

On se uklapa i u rokoko-epohu u kojoj je nastala možda najbolja Mocartova opera.

Titovljeva režija je nastojala da minuciozno priđe svakoj figuri ove peripetijama u čvorove umršene ljubavne potke, kako razigranog Figara, tako i događajima uvek nešto prevaziđenog grofa Almavive (Huw Montague Rendall).

U tišini patnje, grofica (Elsa Dreisig) i odlučno-optimistička Suzana (Louise Adler) su imale ekscelentne uloge.

U Ulozi Kerubina je dinamično pevala Avery Amereau, rođena u Americi.

Pevalo se generalno sveže i poletno.

Događaj u vokalnom smislu je bila Dorothea Röschmann kao Marčelina.

Ovde valja istaći ulogu grofice koju je pevala Elza Dreisig, meki i lirski sopran, kao i ulogu Figara koju je pevao sa mladalačkim intenzitetom Konstantin Krimmel, a u ulozi Suzane je pevala brilijantnim glasom Louise Adler, jedanko lirski sopran.

Huw Montague Randall je jednako pokazao svoje visoko umeće nijansiranog pevanja u ulozi autoritativnog grofa Almavive.

Interesantne, ali na mahove nervozne fraze Mocartovog ”zvuka” su pristizale iz orkestra kojim je dirigovao temperamentni italijanski dirigent Stefano Montanari.

Naravno, Bavarska državna opera u Minhenu nije mogla da nastupi na originalnim instrumentima, kao što su horne bez ventila ili sa baroknim trubama.

Dirigent Montanari je, shodno svome temperamentu, insistirao na brzim tempima i sam je pasionirano svirao na čembalu za secco-rečitative.

U ovom diskursu o slobodi seksualne ponude grofa Almavive nevesti njegovog sluge Figara izraženije su no što je to u libretu Lorenca Da Pontea.

Reč je o feudalnom pravu obljube ”prve noći” – Ius primae noctis (fr. droit de cuissage, droit du seigneur), koji je kao literarni topos poznat još od epa o Gilgamešu.

Oko toga da li je takva praksa mit, ritual ili običajno pravo, lome se i danas koplja.

Na taj način se ova komedija karaktera preobražava u farsu.

Akcentuiranje seksualnog je u ovoj produkciji gotovo ekscesivno.

Skoro svi rekviziti su u formi koja simbolizuje falus.

Boja kostima ženskog hora je asocijacija na inkarnat, što je jednako jedan od takvih simbola putenosti.

Oba para protagonista su gotovo blizanačke sličnosti: grof Almaviva i Figaro u jednakim košuljama i sa jednakim frizurama, grofica Almaviva i Suzana u kostimima kestenjasto-crvene boje.

U početku svi veruju da mogu manipulisati drugima kao marionetama, iako manipulacija svim protagonistima, bez izuzetka, dolazi glave.

Titov pokazuje slabosti svih figura, iako ih ne denuncira.

Ova režija je izraz sklada koji nije prisilno ulaženje u lažne kompromise.

Iako ovo zvuči kao kvadratura kruga ona biva moguća kada je mudro inscenira Titov kome je ovo prva produkcija u Minhenu.

Sve u svemu jedna lascivna, erotski naglašena, inovativna produkcija, primljena sa burnim aplauzom i ovacijama.