Đorđe Bajić: Triler mora da secira stanje u društvu

To je jedna od onih knjiga koje se ne ispuštaju iz ruke, a autor za Danas govori ne samo o svom romanu već i preplitanju književnosti, naše „ružičaste“ stvarnosti, o pop kulturi i filmu.

* Da li je Barbika kriva za sve? Da budem precizniji, Ivana Ružić, lik čijom smrću počinje vaš roman, želi odmalena da ima ovu lutku. U narativu barbike, kako ga plasiraju njeni proizvođači, ona je samosvesna, emancipovana, dobila je razne etničke verzije, politički je korektna, dok je u vašem romanu simbol blagostanja za sponzorušu koja izazi sa temperamentnim momcima. Kako tumačite raskorak između ova dva narativa?

– Barbika je tokom sedamdesetih i osamdesetih, u vreme kada je moja junakinja Ivana Ružić „odrastala“, simbolizovala život iz bajke. Ta dugonoga lutka nema finansijskih briga, uvek je u skupoj odeći i sa voljenim Kenom pored sebe, okružena brojnim prijateljima, u ružičastoj kući iz snova… Ne čudi što je jedna siromašna devojčica iz Jagodine, dakle, poželela u toj eri za sebe to isto. Ivana je iz Barbikinog narativa preuzela ono što joj je odgovaralo i pokušala da dostigne taj ideal. Samo, za sve, a posebno za ispunjenje tako velikih snova, mora da se plati određena cena. Ništa nije besplatno. Ivana Ružić je to saznala na težak način. Njen život je bio „ružičast“ isključivo ako ga posmatramo spolja. A ispod površine – plivale su ajkule i pirane. Taj raskorak između ideala i stvarnosti je nešto što me već dugo kao čoveka i pisca intrigira, pa sam, eto, iskoristio „Smrt u ružičastom“ da se pozabavim i tom temom.

* Policijski inspektor Nikola Liman je slojevit lik, efikasan u poslu, a u privatnom životu ga supruga ostavlja zbog preljube. Da li ste kroz njegov lik prikazali muško-ženske odnose u našem društvu?

– Hvala na tom što ste pomenuli Nikolinu slojevitost – upravo sam to želeo da postignem u svom novom romanu, da mu „udahnem život“, da ga učinim što je moguće stvarnijim, opipljivijim… Nikola Liman se kao lik pojavljuje u još dva romana koja sam napisao i objavio ranije, a to su „Žuta kabanica“ i „Jedno đubre manje“, ali je tek u „Smrti u ružičastom“ dobio utemeljenje neophodno kako bi „zaživeo“ na pravi način. Pored izazova koje donosi komplikovana istraga smrti Ivane Ružić, tu su i njegovi privatni problemi sa kojim se hvata u koštac kako zna i ume, svestan da se ogrešio o svoju suprugu Jadranku. U romanu istažujem razne vidove međuljudskih odnosa, Nikola i Jadranka nisu jedini par sa problemom, a budući da je ovo i stvarnosna proza, sve to u želji da svet koji prikazujem bude što celovitiji i uverljiviji. Misterija je važna za kriminalistički roman, ali su, po mom mišljenju, podjednako važni i likovi. Oni ne smeju da budu jednodimenzionalni i „papirnati“, pa sam se trudio da svim likovima, pa bili oni i tek epizodni, udahnem što više života.

* Roman „Smrt u ružičastom“ se može posmatrati i kao sjajan presek stanja u našem društvu u kome se i institucije sistema često ponašaju kao učesnici u rijaliti šou-programu. Vaš roman poštuje sve zakonitosti kriminalističkog žanra, na trenutke je i veoma duhovit, a istovremeno i secira sve nedostatke jednog društva. Treba li to triler da čini?

– Svakako da treba. Verovatno, čak, i mora. Namerno sam želeo da svoju misteriju smestim ovde i sada, u Beograd koji dobro poznajem i koji u mom romanu nije samo „pozadinska projekcija“ već, praktično, i više od geografskog i društvenog konteksta. U središtu „Smrti u ružičastom“ je pokušaj inspektora Limana da sazna tačne okolnosti pod kojima je prekinut naizlged glamurozni život Ivane Ružić, ali ovaj roman nastoji da pruži i jednu širu sliku društva u kome živimo, katalog naših naravi, vrlina i mana. To je upravo ono što mu daje tu višeslojnost koju ste ranije pomenuli. „Smrt u ružičastom“ je i jedna od mogućih slika i prilika današnje Srbije, naravno, upletena u jednu kriminalističku priču koja će vas zaintrigirati, uzbuditi, ali koja će vas, iskreno se nadam, naterati i da se zamislite o svetu u kome živimo. U romanu se pokreću razna važna i nezgodna pitanja, kao što su nasilje u porodici i braku, korupcija u policiji, sprega vlasti i kriminala, razorni uticaj tabloida na doživljaj stvarnosti… Dosta toga sam pokrenuo u svom romanu, ali drugačije i nije moglo, jer naprosto sam želeo da pružim što potpuniju i reljefniju sliku sveta u kome živimo.

* Vaša knjiga je veoma filmična. Ima li naznaka da će se snimiti film ili serija po njoj?

– Ima i to me veoma raduje. Oduvek sam voleo žanrovske filmove, a posebno trilere i horore, koji su, nažalost, dugi niz godina bili veoma, veoma retki u našoj kinematografiji. Poslednjih godina to se menja. Trenutno su veoma popularne domaće kriminalističke serije što je meni, kao piscu koji stvara u okvirima ovog žanra, donekle i pomoglo da se izborim za svoje mesto na književnoj sceni – naša publika počela da se privikava na to da i srpski autori imaju šta da ponude kada je žanr u pitanju. Kao što su mi uzori bili pisci Agata Kristi, Rejmond Čendler i Džejms Elroj, tako su na mene podjednako, ako ne i više, uticali filmski autori poput Alfreda Hičkoka, Darija Arđenta ili Brajana de Palme. Kada pišem, zamišljam film, „kadriram“ svoje junake i pojedinačne segmente priče, tako da bi bilo sasvim prirodno i logično da „Smrt u ružičastom“ doživi ekranizaciju. Ideja o tome je za sada u početnoj fazi, ali zanimanje producenta postoji. Videćemo kako će se ta priča dalje razvijati. Iskreno, bio bih silno srećan ako Nikola Liman dobije i svoju filmsku inkarnaciju.

* Budući da se bavite filmom kako vidite stanje u srpskom filmu u doba korone?

– Teško jeste, ali se i dalje snima – možda čak i više nego ranije. Na programu aktuelnog FEST-a našao se inđijski (u celosti sniman u Inđiji) triler „Lihvar“, jedan „mali“ film u režiji mladog i veoma talentovanog Nemanje Ćeranića, koji u srpski film svojim debijem donosi jednu sasvim novu energiju. Tu je i u Veneciji nagrađena „Oaza“ Ivana Ikića, vrlo dobar i zreo art film koji je dokaz da imamo šta da ponudimo i u svetskim okvirima, u Srbiji takođe premijerno na FEST-u. Veliki broj filmova od kojih puno očekujem je u postprodukciji, a od toga i nekoliko kriminalističkih – „Južni vetar 2: Ubrzanje“ Miloša Avramovića, „Trag divljači“ Nenada Pavlovića, zatim „Ključ“ Marka Sopića… Posebno mi je drago što moji dragi prijatelji i autori koji izuzetno cenim – Mladen Đorđević i Maja Miloš – pripremaju nove filmove (Đorđevićev „Prvi maj“ se trenutno snima, a Maja Miloš uskoro počinje sa realizacijom dugoočekivane „Pukotine u ledu“)… Filmski centar Srbije, čiji sajt uređujem zajedno sa Zoranom Jankovićem, tu igra ključnu ulogu – podržao je većinu projekata koje sam naveo. A podrška u ovim teškim vremenima je od velikog značaja. Ono što je sigurno jeste da će godina pred nama biti vanserijska kada su u pitanju ostvarenja naših filmskih autora, i to čak ni korona neće moći znatno da poremeti.

* Na čemu trenutno radite i možemo li očekivati nove epizode iz života Nikole Limana?

– Imam dve ideje koje upravo paralelno razrađujem, pa treba uskoro da presečem koja mi više odgovora za novi roman. Liman će svakako biti deo te nove priče, čitaoci su ga baš zavoleli i ne želim da im uskratim još jedan susret sa njim, s tim da moram da pronađem odgovarajuću meru i ugao. „Smrt u ružičastom“ je objavila Laguna 6. aprila ove godine, što znači da je roman još uvek veoma frišak, pa se aktivno bavim promocijom, pomno pratim reakcije. Veoma mi je stalo da pridobijem naše čitaoce i da im pokažem da kriminalistički romani napisani na srpskom mogu da pariraju prevedenim, a da su možda u pojedinim aspektima čak i atraktivniji. Sudeći po pohvalama koje dobijam, čini mi se da sam na dobrom putu da u toj svojoj nameri i uspem.

Inspektorski dvojac kao Ren i Stimpi

* U romanu dajte omaž Renu i Stimpiju, junacima crtanog filma. Otkud to?

– Volim i pratim popularnu kulturu otkako znam za sebe, a poslednjih četvrt veka pišem i vagam stavove o njoj i u svojim tekstovima i kritikama. Potpuno sam u toj problematici. Što se Rena i Stimpija tiče, oni su urnebesni dvojac iz poznate Nikelodionove serije koja i kod nas bila rado gledana. U „Smrti u ružičastom“ dva „prljava“ inspektora iza njihovih leđa zovu „Ren i Stimpi“ – pošto su njihova međusobna dinamika, karakteri i fizički izgled slični onima koje imaju ovi crtani junaci. To je interna šala među mojim junacima u romanu koju će, siguran sam, umeti da cene i čitaoci.