Đorđe Kadijević: Ideološki vaspitavati ljude uzaludna je utopija, mene je interesovalo kako kuca srce pojedincu

Legendarni sineasta otvorio je novu seriju tribina „Razgovori sa savremenicima“, u sklopu programa „Letnjih grifonskih noći“ govoreći o svom celokupnom umetničkom opusu koji je promenio standarde u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Opus jedan: (anti)ratni filmovi

– Nisam bio čovek nikakve ideologije, nikakvog političkog opredeljenja. Bio sam mladić koji je imao tu nesreću da se zatekne u ambijentu Drugog svetskog rata, i da gleda najstrašnije, najnečovečnije, najbrutalnije scene koje se mogu zamisliti, izložen smrtnoj opasnosti, preživevši pravim čudom. Izgubio sam sve, oca, stan, izgubili smo sami sebe. Bio sam u opasnosti da postanem mizantrop. Ali, znao sam da je ljudska zajednica nepredvidiva – kazao je Kadijević.

Citirajući Alberta Kamija on je zaključio da je ljudska zajednica u fundamentu apsurdna. Bio je sasvim dorastao da, kada se kroz literaturu sreo sa Kamijem, njegovu misao doživi kao svoju na osnovu svega što je doživeo. Iz tog doživljenog su nastali njegovi ratni filmovi. On se držao sopstvenog krajnje dramatičnog ratnog iskustva prilikom stvaranja.

– Iz zvanične trilogije napravio sam samo dva filma „Praznik“ i „Pohod“, treći film „Božja volja“ nikada nije bio snimljen, jer sam se našao u društvu drugova iz crnog talasa: Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Žike Pavlovića, Kokana Rakonjca, Želimira Žilnika – prisetio se Kadijević.

NJegovi ratni filmovi bili su jako izazovni, a on nije bio zainteresovan za ideološke episteme o ratu.

– Mene je interesovalo kako se subjektivno, pojedinačno osećaju protagonisti rata, kako oni sa pobedničke, tako i sa poražene strane. Usudio sam se da pokažem u svojim, mogu slobodno reći, antiratnim filmovima deo ljudske drame i strahote, ali i podviga, plemenitosti i časti i među ljudima koji pripadaju i kontrarevoluciji, to mi se nije dalo oprostiti. Kritičar Politike je bio skandalizovan gledajući jedan moj film u Puli. Tada je rekao „zaboga, da li smo svi bili isti“. Za mene su bili svi isti. Svi su bili protiv mene, protiv moje majke i svakog drugog čoveka koji nije želeo rat – konstatovao je Kadijević.

Opus dva: filmovi strave i užasa

Paralelno sa studiranjem istorije umetnosti, po želji svoje majke Kadijević je učio i muziku. Ova njegova sklonost došla je do izražaja u filmovima strave i užasa. Do promene vokacije sa jednog živopisnog, agresivnog i teško podnošljivog realizma karakterističnog za njegov ratni opus na fimsku fantastiku došlo je zato što je znao da će svoje saradnike i sebe dovesti u situaciju da postanu nepoželjni. Zato treći film iz trilogije nikada nije snimljen.

– Tada je izbilo iz mene ono čega nisam bio svestan otkud mi. I danas mi je vrlo teško da vam kažem otkud u meni ta sklonost prema fantastičnom žanru, prema onostranoj, metafizičkoj, transcendentnoj strani postojećeg. Nastupio je potpuni zaokret, počeo sam da radim filmove koji se pogrešno nazivaju hororom, jer je horor komercijalni žanr sa kojim ja nemam istinskog dodira. Ovo što sam ja snimao je inkarnacija imaginacije koju posedujem. Ja ne znam otkud to meni, ali to je bilo jedino što sam zaista iskreno mogao da radim. Jedina neutralna oblast koja me je držala po strani od svega što je posmatrano sa ove ili one strane stavova komiteta koji su na svojim sastancima prosuđivali o tome šta je crno, a šta belo u našoj umetnosti – podsetio je Kadijević.

Do današnjeg dana nema nikoga ko ne zna za „Leptiricu“ i ko je iz sfere filmske fantastike pokazao ravnodušnost prema tom ostvarenju, dodao je on i zaključio da se sa novim generacijama povećava interesovanje prema njegovim ostvarenjima iz žanra, koji mu je u tom periodu bio jedina alternativa.

Opus tri: istorijski žanr

Kadijevića je istorija uvek privlačila, ne samo naša, već, kako ističe, podjednako istorija antičkog sveta, srednjeg veka, galska, germanska, ruska…

– Moja interpretacija istorijske tematike daleko je od svake didaktičnost. Vaspitavati ljude ideološki, politički, moralno i ne znam kako, religijski, sasvim je uzaludna utopija. Mene je interesovalo kako kuca srce pojedincu u datom trenutku kada se događaju najdramatičnije stvari – istakao je Kadijević.

NJegova TV serija „Vuk Karadžić“, koja je snimana četiri godine u zemlji i svetu, na predlog Umberta Eka dobila je nagradu Gran pri Evrope na festivalu u Rimu 1987. godine.

Međutim, kada je počinjao da snima seriju, džinovski projekat, postojalo je nepoverenje određenih ljudi, prognoze da će „da uprska“… Ali, Kadijević je išao Vukovim tragom po celom svetu i uvodio značajne ljude tog vremena u seriju.

– Kada je serija o Vuku Karadžiću bila proglašena za najbolju seriju u Evropi, a duhovni vođa toga je bio Umberto Eko, najveći pisac dvadesetog veka, koji je rekao – ova serija nije samo serija o jednom segmentu srpske istorije, ovo je serija o jednom segmentu evropske istorije, ja sam se našao u čudu. Nisam mogao da shvatim šta se desilo. To je zenitna tačka cele moje filmske avanture. Ne volim reč karijera, nemam ja nikakvu karijeru. Ja sam samo pokušavao da se bavim umetnošću. Snimajući seriju o Vuku imao sam jedno geslo pred očima – pravi film o graničnoj ljudskoj situaciji. Ja od detinjstva znam šta je granična ljudska situacija. Natera nas život na to, i pokaže se ono što je prava istina o nama – konstatovao je Kadijević.

Više od istine – Aleksandar Berček

Kadijević se prisetio snimanja filma „Karađorđeva smrt“.

– Bio sam u pravu kada sam očekivao ono što je bilo više od moga htenja i više od istine. Šlagvort svega što sam radio sadržan je u floskuli – hoću više od istine. To je tokom snimanja filma „Karađorđeva smrt“ uradio Aca Berček igrajući Miloša. Ono što sam mu ja rekao kao reditelj je bilo – kad ostaviš zastavu povuci se prema zidu i stani uza zid. (Tada na scenu ulazi supruga Miloševa kneginja LJubica koju maestralno igra Gorica Popović). Aca dolazi do zida, Gorica prestaje da plače, odvode je sluge, on ponovo ostane sam i tada padne na kolena. Ja mu to nisam rekao, a to je podiglo celu scenu – istakao je Kadijević.

On je pojasnio da kada se piscu ne sviđa napisano on zgužva stranu pa je baci, ali filmski reditelj to ne možete učiniti jer radi sa živim ljudima koje imaju svoje Ja. NJih, istakao je, ne možete instrumentalizovati onako kao ste vi zamislili.

– Berček je za mene danas najveći živi glumac, zato što me je toliko puta iznenadio sa upadima sopstvene stvaralačke invencije kada sam se ja najmanje nadao, i ništa mu od toga nisam rekao. Na kraju sam prestao čak i da mu se obraćam uoči kadra jer sam znao da kad kažem – kamera, on će da uraditi ono što ja hoću, čak i bolje nego što ja mislim. To mogu samo izuzetno daroviti ljudi. Danas smo obojica starci, i Berček i ja, a tada smo bili mladi. Pamtim tu scenu – naglasio je Đorđe Kadijević.