Sa promocije Monografije o Dejanu Mijaču Foto Branko LučićPored toga što je u Srpskom narodnom pozorištu dok je bio predsednik UO ove pozorišne kuće, pisac i novinar Đorđe Randelj je i kao urednik Novosadskog književnog festivala „Razgovori o ljubavi prema čitanju“, sarađivao sa pozorišnim rediteljem Dejanom Mijačom. Svoja sećanja podelio je sa čitaocima Danasa.
Monografija o Dejanu Mijaču, autorke Darinke Nikolić, a u izdanju Srpskog narodnog pozorišta, promovisana je pre nekoliko godina na Brodu Zeppelin, na Dunavu, na Novosadskom književnom festivalu koji je osnovao i uređuje književnik i novinar Đorđe Randelj.
Randelj je sarađivao sa našim poznatim pozorišnim rediteljem i u Srpskom narodnom pozorištu, najviše tokom godina kada je bio predsednik Upravnog odbora ove institucije.
„Celu mladost i one najbolje rane godine u novinarstvu verovao sam, gotovo podrazumevao, da je gospodin Dejan Mijač Novosađanin, Vidim ga, srećem ga i ujutro i uveče, živi i radi u Novom Sadu, kao što valjda i 90 odsto ljudi živi tamo gde radi. Tek početkom novog veka, kad sam preuzeo predsedavanje nad Upravnim odborom Srpskog narodog pozorišta i povremeno potpisivao neke ugovore sa gospodinom Mijačem o njegovim novim režijama, shvatio sam da on nije čak ni član našeg kolektiva, nego nam ovamo dolazi samo zbog rada na pojedinim „projektima“, kako smo ružnom rečju zvali i beležili njegove ingeniozne rediteljske vizije, zamisli, postavke, dela“, kaže Randelj.
Tek kada je saznao da Mijač živi u Beogradu, kao i u svim drugim gradovima u 4-5 republika one velike Jugoslavije, ali ga u komandama svoje podsvesti iz Novosađana zapravo nikad nisam ispisao: „Znate ono, dođu nama, naročito na Pozorije, mnogi pravi gosti, dođu iz daleka, pa se ustrčimo i uzrujamo da im sve bude potaman, a lako je sa Mijačem, on je naš, on je ovde kao kod svoje kuće“…
„I tog letnjeg dana 2001. kad sam, eto, otkrio da g. Mijač nije naš, otkrio je i on nešto o meni što mu je odjednom ispalo važno. Ne sećam se više zbog kakvog tehničkog problema honorar smo mogli da mu uplatimo tek od nedelje, za nekoliko dana. I ja sam mu, onako usput, rekao da ćemo se „mi sveštenički sinovi uvek lako dogovoriti“, jer moramo jedan drugom verovati. Odmah je poskočio: ‘Znači, i ti si – popino prase! – tako su u narodu uvek zvali popovsku decu – i s obzirom da je imao memoriju jednog zlopamtila, cele dve decenije me je samo tako i nikako drukčije zvao“, seća se Randelj.
Naravno da mi to nikad nije smetalo, a s druge strane, bilo mi je jako važno da još jedan popovski sin i to veliki naš reditelj Dejan Mijač misli da je to čiji smo sinovi – jako važno!
„I kako iz Novosađana da ga ispišem, kad je u Srpskom narodnom pozorištu češće od mnogih glumaca i ostalih majstora te ogromne umetničke radionice, kad je na Sterijinom pozorju od jutra do mraka… mi se raziđemo odmah posle predstave, a on sa svakim ansamblom ‘zanoći’ u pozorišnom klubu ili na terasi. Ujutro dođemo na okrugli sto kritike, a on već sedi, negde napred, da bolje čuje, ali ipak skroz sa strane, da ga manje gledaju, ne treba njemu da ga vide, on je već uveliko naš najveći pozorišni – i ne samo pozorišni – reditelj u poslednjih pola veka, ali sedi u prvom redu i sluša, sa onim belim pramenom kose preko čela ispod kojih sevaju radoznale, pa i iskolačene, oči nesite“, kađe Randelj.
A možda se, dodaje, genije ipak i ne rađa. Možda je tajna ili presudni deo te tajne, u užagrenim očima, radoznalim, vazda nesitim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
