Đuričko: Mislim da idemo u rikverc

U pitanju je knjiga za decu koju je vizuelno obogatio poznati ilustrator i strip-crtač Tihomir Čelanović. Specijalni gosti promocije bili su đaci OŠ „Starina Novak“, a o knjizi, osim autora, govorila je i Branka Josipović, urednica Vulkan izdavaštva.

Knjigu čine urnebesno duhovite pripovesti i galerija fantastičnih likova. O njoj je saopšteno i to da je Đuričko, iz dana u dan, iz godine u godinu, pričajući priče svojoj deci Nađi i Đorđu, stvarao čitav jedan novi svet, različit od onog o kom smo navikli da čitamo i slušamo.

– U svetu naširoko poznatih bajki o princezama i prinčevima, vilama i vilenjacima, vitezovima i samurajima, malo je priča poput ovih koje će na dečjem licu izmamiti široke osmehe. Još manje onih koje će taj osmeh zadržati od prve do poslednje stranice – kazala je Josipović i dodala da ova zbirka kratkih humorističnih priča zapravo i ima jedan jedini cilj – da razvuče što veće osmehe na dečjim licima i da ih što duže sačuva.

Povodom promocije njegovog prvog književnog dela, Đuričko je za Danas govorio zašto je Džoni hrabriji od njega, da se u kafani „poručuje“ piće i da su pisma preporučena, dok se mladim ljudima knjiga kreativno obraća, šta kaže Tarzan o džungli, i zašto naše društvo boluje od svih dečijih bolesti.

* Napisao si knjigu za decu. Zašto? Da li si se razočarao u odrasle?

– Jesam, znaš kako kažu Danil Harms i njegova grupa, ne vredi raditi na starima, oni su izgubljena generacija. Tu nema više pomoći, jer nisu podložni promeni. Jedino ko jeste su mladi ljudi i zato sam se odlučio da pišem za njih. Knjiga je inače izašla više zbog toga što ja imam klince, njima sam piskarao. Otvorila se saradnja sa Vulkanom i njihovom dečijom redakcijom, tako sam i krenuo da pišem.

* Da li knjiga ima edukativnu svrhu?

– Edukativna je u tom smislu što su to iskustva nekog imaginarnog Džonija, koji sam ja, ali nisam ja. To je moj alter ego, dasa koji ja nikada neću uspeti da budem i nemam hrabrosti da budem.

* Zašto?

– Džoni ima hrabrosti, njega baš briga. On može da radi šta god hoće. On laže, izmišlja, leti, spava, plače… on sme sve i ničega se ne stidi. Užasno je uspešan i lepo mu ide. Zbog mašte, štosa i fazona, mladim ljudima je zanimljivo da čitaju ovu knjigu. Zbog stava prema životu…

* Kakav je taj stav, šta poručuješ deci?

– Ne mogu da kažem da bih nešto poručivao, u kafani se poručuje, pisma su preporučena… A ova knjiga ima misao, ideju, atmosferu mašte i izmišljanja, kreativnog izražavanja u odnosu na život. To je neki moj stav, ali ne bih rekao da mladim ljudima treba nešto da poručujem, da ih ustrojavam i teram na neku vrstu ponašanja.

* A da li postoji neki način sagledavanja života koji im predstavljaš kao lepši?

– Život ima svoje prednosti, kao što je rekao Tarzan, „džungla je puna lepota, ali i opasnosti“. Naopako bi bilo da malim ljudima predstavljamo svet samo kao mesto radosti i sreće, a opet bi bilo jako naopako da ih sada nešto plašimo… to je strašno opasno. Ima opasnih stvari, zdravih, nezdravih, i dobrih i loših izbora koje pravimo. Ali ipak strast i ljubav prema životu, humor u odnosu na život, to je neki moj mali recept koji može da pomogne. Barem meni pomaže…

* Klinci se spremaju da ti postavljaju pitanja, šta misliš, šta će te pitati deca?

– Nemam pojma, valjda neće matematiku (smeh). Samo se toga pribojavam, za sve ostalo sam spreman. Na sva teška pitanja.

* Ako se osvrnemo na trenutno stanje u društvu, da li je zbog dobrobiti dece neophodno menjati to stanje?

– Mi svojim životima pokušavamo da promenimo ovo društvo. Evo, ja sam napravio knjigu za decu i to je moj pokušaj da promenim atmosferu društva. Međutim, naše društvo odavno ima sve dečije bolesti i nikako da uspostavimo sistem, da barem malo gradimo. Napravimo jednu ciglu, pa je srušimo, pa napravimo tri, pa i njih srušimo. Nikako da gradimo društvo koje se naslanja na prethodne događaje, već se uvek kreće iz početka. Sve se anulira. Mislim da idemo u rikverc. Dva koraka napred, tri nazad. Moje osećanje je da mi možemo, moramo, i naravno da ćemo se uvek boriti da ovo društvo bude lepše, pametnije, poštenije. Da svako ima jednake šanse i da pravo važi za sve. Znate i sami da je to trenutno prilično utopijski u Srbiji i da smo to u jednom trenutku čak i imali, pa smo evo opet izgubili. Ne znam, borba ljuta, ha ha..

Knjiga kao domaći zadatak

Đuričko je na konferenciji ispričao kako je došlo do toga da napiše knjigu za decu. Naime, dok je za Vulkan pravio board game o fudbalu, Josipović mu je rekla: „sigurno si negde nešto pisao“. Imao je, kako kaže, tri i po priče skrivene u kompjuteru, koje je „Branki morao da donese kao neki domaći“.

– Branka je rekla: „super, ovo je smešno! Piši još priča“ i onda sam ja morao još da pišem. Skupilo se tridesetak priča. Tiha, naš ilustrator, celu je stvar podigao na viši nivo, jer su slike u dečijim knjigama mnogo važne – kazao je Đuričko.

Dečija radoznalost

Đaci OŠ „Starina Novak“ postavljali su pitanja. Decu je zanimalo kako je Džoni otkrio laser za smanjivanje, ali, kao ni glavni junak dela, tako ni Đuričko nije želeo da otkrije tajnu tog pronalaska. Jednog dečaka je zanimalo kako je to Džoni jači od voza, na šta je Đuričko odgovorio da je i on sam imao blizak susret sa vozom.

– Mene je voz stvarno jednom hteo da udari, ja sam zbrisao, ali Džoni ne beži – kazao je on i rekao deci da ne pokušavaju to „kod kuće“, jer je ipak reč o „treniranom profesionalcu“.

Decu je interesovalo i to da li su King Konga stvarno odveli u pozorište, i da li je Đuričko ikada bio ludo zaljubljen. Kao omiljene momente iz dela naveli su situaciju u kojoj Džonija juri morž, nevidljivog momka sa nevidljivim mikrofonom, deo sa fudbalerom i menjanjem nogu, dok je Đuričko na pitanje dece koja je njemu omiljena priča odgovorio „Meni su sve priče kao deca, podjednako drage“.