Đuričko: Savamala je dokaz da je policija partijska

Duh Sarajeva, koji još uvek postoji – kaže u razgovoru za Danas glumac Nikola Đuričko, jedan od članova žirija glavne takmičarske selekcije na 22. Sarajevo film festivalu.

*Snimali ste filmove o i u Sarajevu, poput „Djece“ Aide Begić, „Top je bio vreo“ Bobana Skerlića ili filma Anđeline DŽoli „U zemlji krvi i meda“. Koliko je izbor tih vaših uloga bio i vaš politički stav?

– Teško da glumac može ulogom da ima stav. Uloga je najčešće stav pisca ili reditelja. Glumac je tu samo jedan od činilaca tog zajedničkog poduhvata koji se zove pravljenje filmova. Svoj stav sam ja rekao stotinak puta i prilično sam se loše proveo zbog toga. Ali mi se činilo da drugačije ne može.

*Ali, glumac bira da li će da učestvujete u određenom projektu na određenu temu…

– To jeste. Ali, filmovi nisu politički pamfleti, niti služe da se promovišu nečiji politički stavovi. Mogu biti, ali to onda samim tim nisu dobri filmovi. Meni se činilo da ja nisam mnogo ni birao uloge. Radio bih sve što mi se činilo zanimljivim.

*U kojoj meri glumac treba izvan svojih uloga da govori o takvim stvarima?

– Neke moje kolege imaju stav da ne treba da govore. Mnogi su vrlo grubi prema tome. „Šta ima glumac da priča išta“, kao da mi nismo inteligentni ljudi. Mislim da mašinbravari imaju pravo da imaju svoj politički stav. Nažalost, politika je veoma važan činilac naših života i utiče na naše živote. I čini mi se da svako ko je punoletan ima pravo da ima svoj stav i da ga javno iznese, ako neko hoće to da čuje ili ako ga neko pita. Ja pored toga smatram da kao umetnik i slobodan čovek imam čak i obavezu da to govorim, možda čak i glasnije i jasnije nego što bi se očekivalo, pogotovo što ja sebe doživljavam kao disonantni ton u ovoj harmoniji koja nas okružuje.

*Politika je svuda oko nas, kako kažete. Da li treba umetnik i da učestvuje u politici? Može li umetnička elita da se bori protiv političke a da i oni ne postanu njen deo?

– Verovatno da može. Ali, čovek mora da ima kičmu i svoj želudac, pa da preko nekih stvari ne može da pređe. Onog časa kada ste zloupotrebljeni od strane politike, vi ste izgubili svoju vrednost. Meni se čini da mi kao umetnici moramo da budemo slobodniji i hrabriji u nekim stvarima nego što političari smeju sebi da dozvole. Oni moraju da se dodvoravaju publici, da pričaju stvari koje ne misle, da čak uredno lažu bez nekih većih problema, kao što smo i primetili. A mi, umetnici, smo u potrazi za istinom. Ja se trudim da je i govorim javno i da je tražim na sceni, u filmovima, u književnosti, ili u bilo kom vidu umetnosti.

*Kako onda komentarišete istupe vaših kolega u političke vode?

– Svaki slobodan čovek koji ima 18 godina ima prava da učestvuje u javnom političkom životu i svi snose manje-više posledice svog delovanja. Ali, mislim da bi bilo ružno zabranjivati nekom, zato što je glumac, da se bavi politikom ili obrnuto baš zato što ste glumac, onda ste oslobođeni toga da živite u svom društvu i toga da u njemu javno delujete van svog posla.

*Jednom prilikom ste rekli da se političari sete glumaca samo pred izbore. A da li su ih se setili tokom sklapanja vlade?

– Nisam ja toliko blizu toga i ne znam koliko bih ja zaista umeo time da se bavim na taj način. Ali, sve političke partije, nažalost, pokazale su tu vrstu slabosti. Promocija je najvažnija, brojanje nekih poena, a suštinsko delanje politike kao uređivanje jednog društva nisam primetio da se desilo. Iste teme su na stolu sad već 16 godina koliko mi brojimo slobodu čiste demokratije kod nas, a da se pritom, mi kao društvo, nismo dogovorili šta se to desilo. Vrlo je podeljena, čak ne ni podeljeno, nego vrlo dominantno da se 5. oktobar naziva pučem, da se odnos prema Haškom tribunalu, koji može biti kritikovan, ne podržava, ali mi kao društvo moramo da znamo da li želimo da se ispitaju sve te stvari i da se otkrije ko je krivac, da bi se kao društvo distancirali od toga i da bi mogli da živimo sa našim komšijama, ali i sami sa sobom, u miru. Retorika se vraća u devedesete. Ovo je, nažalost, sve i dalje politika Slobodana Miloševića. Bar ja to tako doživljavam. Čini mi se da nismo uspeli da odemo dalje i da prođemo teme koje non-stop ponavljamo.

*Pitaju li se građani išta nakon izbora?

– Kao što vidite, ne naročito. Pitaju se, ali je pitanje postavljeno dosta loše. Čini mi se da je propaganda televizije i medija bila vrlo tvrda, tako da se tema toliko polarizuje da ide čak do toga da ako se vi ne slažete sa politikom vlade da ste vi izdajnik zemlje, neprijatelj… Za opozicione partije se kaže da rovare mir, da pokušavaju da izazovu nekakav krvavi scenario. Kad podignete retoriku u zapaljivu temu, onda ljudi ne reaguju racionalno. I politika, umesto da uređuje naše društvo i da nam omogućava da bolje živimo, da bolje komuniciramo, da bolje rade neke institucije u sistemu, sve čini suprotno… Sve institucije su potpuno urušene, mi nemamo nezavisno sudstvo, naša skupština nema veću funkciju sem zabave za narod… Nemamo prave demokratske mehanizme.

*U tom razrušenom društvu mogu li se otkriti i okriviti počinioci događaja u Savamali?

– Što se mene tiče, to je jedan ozbiljan faul. Ako vi pozovete policiju, a ona ne dođe, to je signal da je policija partijska. Mi smo već imali takav slučaj, a sećamo se koliko je to bilo razorno po republiku. Vlast to gura pod tepih i govori da je to je jedna od stvari. To jeste možda jedna od stvari, ali principijalno, to je jedna od najvažnijih stvari – da smo mi svi jednaki pred zakonom i da je policija tu da služi građanima, a ne obrnuto, da služi partiji. Druga stvar je da ja ne mogu da se ljutim na policiju, jer pretpostavljam da bi, ko god da je rekao nešto disonantno, bio sklonjen. Ta diktatura partije postaje, bojim se, sve opasnija i opasnija po čitav sistem. Mi znamo gde to vodi. Mi smo već imali taj slučaj kada je čuveni SPS tada sa Slobodanom Miloševićem držao sve poluge u vlasti i sećamo se kako je sve to izgledalo. Hapsili su nekoga ko bi lepio plakate Otpora, a nisu kad bi se neko bahato ponašao ili pravio neko kriminalno delo. Znamo dokle je to dovelo. Društvo se podelilo. Imali smo potpuno urušavanje svih institucija. A mi to vreme ne računamo. Mi računamo vreme od 5. oktobra.

*Je li i izložba „Necenzurisane laži“ deo tog procesa koji vodi u takvu vrstu politike?

– To je taj neki poltronski sistem koji se razvija. Vi poslušno obožavate vođu, na nivou religijskog doživljaja… I onda ko god kaže bilo šta kritički, on je nevernik, a mi smo vernici i mi ćemo sad to pokazati. Sve je to trošenje vremena i energije. Tada shvatite zapravo da vodeća partija isključivo razmišlja o svom rejtingu i o tome kako da ućutka svoje kritičara, umesto da radi ono za šta sad već ima kapacitet, koji su imali i ranije, sa apsolutnom većinom u skupštini i u vladi. Mogli su da donesu neke mere, da urade nešto od te silne priče, ali nažalost tu energiju troše samo da ućutkaju opoziciju, da ućutkaju one koji imaju nešto kritički da kažu, umesto da troše na ono za šta su izabrani. Jer, kako kažu, 51 odsto ljudi je za njih glasalo. Sad jedino što je to po računici tek četvrtina. Od četiri čoveka jedan je glasao za Srpsku naprednu stranku, jedan je glasao za nešto drugo, a ova dvojica nisu došli da glasaju. Ja mislim da mi kao društvo moramo da probamo probudimo onih dvoje i da vidimo – ako su i oni za SNS, da kažemo dobro, poštujemo demokratsku proceduru i to je tako. Ali, opet ćemo da izgubimo silno vreme i opet će se razočarati ti ljudi koji veruju u SNS, jer će oni biti tu još deset godina i mi ćemo i dalje biti na istim pitanjima – da li ćemo ući u EU, Kosovo, kakve odnose želimo da imamo sa našim susedima, i naravno ključna pitanja: školstvo, zdravstvo, sudstvo, ekonomija koja treba da se pokrene, iskreniji odnos prema poljoprivredi, taj odnos stranih investitora kojima se daju subvencije, a toga za naše ljude nema… To su sve stvari koje stoje pred nama od kad sam se rodio.

*Da li je problem što ta dva čoveka nisu glasala to što možda nisu imali za koga da glasaju?

– Moram priznati da ja nemam milosti za takvu vrstu razmišljanja: „Nisam imao za koga da glasam“. Žao mi je. Nije još naišla dovoljno lepa devojka za mene. Nije tačno. Čini mi se samo da je to jedna letargija koja odgovara vladajućoj eliti. I oni stvaraju od politike žabokrečinu u kojoj je neprijatno biti, u kojoj niko pošten, pristojan, ni ne želi da učestvuje. Mislim da naše društvo, koje je u dugogodišnjoj krizi, ako ne pokrene naše najbolje resurse – najškolovanije, najpametnije, i pogotovo mlade ljude da vide neku perspektivu u ovoj zemlji, da to neminovno dovodi do propasti.

*Vratimo se kulturi. Sa kakvim osećajem se opraštate od Ivana Tasovca i dočekujete novog ministra?

Rekli ste jednom da je kultura kao kiseonik u zatvorenoj sobi, koji polako nestaje…
– Činjenica je da je tako. Ali, to je isto tako politička odluka. Ako vi kulturu doživljavate kao neko nužno zlo, dosadnu tetku koja vam stalno dolazi kući i nešto vas tera, onda to nije dobro. Pitanje kulture je pitanje jednog društva, naroda, očuvanje jezika, književnosti… što je sve mnogo važno. Prema Tasovcu ja nemam nikakav odnos zato što ni on nije imao nikakav odnos prema nama i kulturi. Čovek je bio ministar neko vreme i ne možemo da kažemo da je nešto naročito uradio, ne možemo da kažemo ni da nešto naročito nije uradio. Ali, to nije kadrovsko pitanje. To su još stari partizani znali. Nije kadrovsko, nego sistemsko pitanje. Ako sistemski nemate uređenu stvar, može Ferguson, kao najbolji menadžer, da bude ministar kulture, sve to tako neće pomoći. Odluka je naše političke elite da li će kultura biti kao agenda. Oni znaju da tu nema profita, da tu ne mogu mnogo da se ugrade i samim tim to njih ne interesuje. Više ih zanima da grade puteve, ali ne iskreno, nego je to lepo mesto da dođe do korupcije. Tako to ide. NJihovo interesovanje je isključivo vođeno njihovim ličnim interesima, ne interesom društva.

 

 

Bravo, čoveče!

*Upravo ste završili snimanje filma „Stado“. Koliko komedija može biti oruđe kojim umetnici mogu da se razračunaju sa politikom?

– Umetnost ne može da se razračunava s dnevno-političkim stvarima i mislim da to ne treba ni da čini, jer su to kratkoročne budalaštine. Ono sa čime umetnost treba da se suočava su životna pitanja, egzistencijalna pitanja… Pitanje čemu ovaj život, da li ljubav postoji… To su teme. A ovo da vi sad podučavate establišment filmom, to neće ići. Kao što znamo, 10 odsto ljudi je jednom bilo u bioskopu, tako da je to vrlo skromno društvo kome se me obraćamo. Samo pet odsto ljudi je bilo jednom u pozorištu. To je ta kultura o kojoj mi pričamo. Zato što je to prosto jedna elitna stvar. Ali, ne u finansijskom smislu, nego zaista – grupa ljudi koja je bila jednom u bioskopu smatra se elitom. Ona je vrlo mala. A tek ova elita koja ide u pozorište. Možete bukvalno da se rukujete sa svakim od tih ljudi i da ih zagrlite i kažete: „Bravo, čoveče, divno je da neko ima potrebu za umetnošću“.