Dnevnik Ivana Medenice: O Bitefu, ali samo „ekskluzivno“!

Petak, 17. februar

„Medijska bomba“ iz oblasti kulture (za ovu nedelju, ili samo naredan dva-tri dana, ko će ga znati s našim „medijskim bombama“) sada je i u štampanom izdanju Danasa, mada je od juče na sajtu, pa su lajkovi, komentari, pozivi… uveliko počeli. Sada je sve poznato: u (stvarno) ekskluzivnom intervjuu, koji je odlično osmislila Radmila Radosavljević, obavestio sam javnost da se povlačim s mesta umetničkog direktora Bitefa, iako novo izdanje festivala spremam unazad šest meseci.

Gradska vlast je dovela Bitef u nepravno stanju „interregnuma“, jer niti je meni pružila novi mandat, niti je na moje mesto izabrala nekog drugog: na taj vakuum nisam pristao… Na putu za N1, gde gostujem istim povodom, kupujem štampano izdanje: najava na naslovnoj, duplerica u sredini, za Danas začuđujuće pregledan prelom… Na N1 Miloš Milovanović dobornameran i profesionalan kao i uvek, ja nisam sobom zadovoljan, mislio sam da ću imati više vremena da objasnim detalje.

Izabrao sam da se oglasim samu u ovim medijima, ne da od cele situacije pravim aferu, ali novinari zovu u rafalima: postao sam tema dana, svi moraju da imaju moju ekskluzivnu izjavu… Metode su različite, neki su samo uporni, drugi emocionalno ucenjuju kaznom od urednika ako nemaju ekskluzivu…

Osećam se kao na minskom polju, jednog novinara zaobiđem, drugi uspeva da mi izmami izjavu, gasim telefon na nekoliko sati… Nisam mogao da kontrolišem situaciju, na kraju se desilo da sam se ogrešio o neke novinare koji su profesionalno i s velikom podrškom pratili moj rad na Bitefu (mada, takva je bila velika većina i na tome im se sad javno zahvaljujem).

Ponedeljak, 20. februar

Najduži dan u nedelji, trajao je kao svi ostali zajedno. Ujutru sam, s dramskim piscem Ivanom Lalićem, gostovao u jutarnjem programu Nove S: tema ista. Uz vešto menjanje košuljice u hodu, uspeli su da nas, ipak, imaju u programu, jer sam i inicijalno kasnio na organizovani prevoz i dao im pogrešnu adresu, spojivši ulici u kojoj sam nekad živeo i broj zgrade u kojoj sada živim.

Pored toga imam i urođeni defekt da kasnim: ja mislim da je to zato što nerealno gusto pakujem planove i nikad ne računam na vanredne okolnosti, mnogi drugi misli da je to iz razmaženosti.

Emisija je bila dobra. Lalić me je dirnuo snažnom podrškom koju mi je pružio, a novinarka Nevena Madžarević je, kao i uvek, bila odlično pripremljena. Jedno me je njeno pitanje iznenadilo, i ako je bilo sasvim logično: da li sam spreman da nasledniku prepustim projekte o kojima sam unazad šest meseci pregovarao?

Reagovao sam iskreno, što mislim da je, pored svih rizika, ipak najbolje kada vas u direktnom televizijskom prenosu zatekne novinarsko pitanje. Odgovorio sam da ne znam, da sam podeljen po tom pitanju. S jedne strane, svestan sam da naslednik nema mnogo šanse da sklopi dobar, ako i bilo kakakv program Bitefa ako počne da ga sprema od nule u martu, s druge strane zašto bih bio predusretljiv posle svega što mi je učinjeno?

Dolazim na FDU ranije nego ikada. Na iznenađenje studenata, počinjem predavanje na vreme. Predajem uvod u Elizabetansko pozorište, studenti su kombinacija blažene nezainteresovanosti i štreberske koncentracije – da im nešto ne promakne. Kao i većina iz njihove generacije, nemaju veliku intelektualnu radoznalost, ali su pragmatični, te prate s pažnjom kako bi što bolje prošli na ispitu. Živimo u svetu u kome se računa samo uspeh i… ekskluzive (što mu dođe na isto).

Posle predavanja držim ispit, pojavilo se više studenata nego što sam očekivao. Zbog toga ne mogu da se vratim kući, idem pravo u Beogradsko dramsko pozorište na premijeru Idiota u režiji Ivice Buljana. U međuvremenu me zove novinarka s Nove S i traži izjavu.

Na moj odgovor da sam istog tog dana gostovao kod njih, ona spremno odgovara – to je televizija, mi smo portal. Upornost i samouverenost koja izbija iz njenog veoma mladog glasa, izbace me iz takta koji se uvek trudim da zadržim u komunikaciji s novinarima: „jako mi je drago što odlazim s Bitefa između ostalog i zbog toga što više neću morati da imam posla s novinarima kao što ste Vi“. Devojka se od srca nasmeje, baš iskreno, i ladno doda – a, izjava? Predajem se i odgovaram da ću joj izjavu dati sutra kad se bude znalo više.

Paparaci me i dalje saleću iako sam bivši, u ovakvoj situaciji to mi je, priznajem, bilo baš drago. Retki ljudi koji se, u kratkim susretima u foajeu BDP, osvrću na moju situaciju rade to prirodno, iskreno, bez patetike; sve u svemu, prijatno isksutvo (bio sam se pripremio da će većina sklanjati poglede, ili iskazivati licemerne podrške dušebrižnika).

Toliko sam premoren i neispavan, da na samom početku predstave, a za koju znam da će trajati tri i po sata, odlučujem da o njoj neću pisati: pažnja će mi biti očajna, nije profesionalno da o njoj pišem.

U pauzama dremkanja (ne zbog toga što je predstava dosadna nego što sam ja premoren), vidim da su neki mladi glumci jako dobri: za Luka Grbića nisam iznenađen, ali mi je Milan Kolak prijatno otkriće, mislim da ga nisam nikad ranije gledao.

Ovaj grad postaje selo, nigde posle 23 sata ne možeš da nađeš restoran s kuhinjom koja radi (umirem od gladi, ništa nisam jeo ceo dan). Posle pet pokušaja, prijateljica i ja konačno nalazimo otvorenu piceriju. Ne zna se šta je bolje, pica ili naš razgovor.

Utorak, 21. februar

Iz viber grupe moje male zgrade na Vračar-historical saznajem da nemamo struje, niti ćemo je imati do 16 sati. Da li su počele restrikcije, ili su radovi u pitanju? To mi sada baš nije trebalo, jer od svih intervjua nisam stigao na vreme da napišem vlastitu kolumnu za Nin.

Na svu sreću, baterija laptopa je napunjena, te se bacam na posao u „nemogućim uslovima“ (bez jutarnje kafe). Tema kolumne je opet odlazak s Bitefa, samo što mi je pristup drugačiji: fokusiram se na rekapitulaciju i samoevaluaciju onoga što smo radili poslednjih sedam godina (Nin 3765).

Baterija će ubrzo da iscuri, približava mi se termin predavanja na Fakultetu primenjenih umetnosti, tekst nije gotov… Reagujem racionalno (kao i uvek u tenzičnim situacijama): prestajem s pisanjem, najavljujem uredniku kašnjenje, odlazim na FPU u Kralja Petra, molim studente da me sačekaju pola sata u osunačnom dvorištu, zatvaram se u lepi, minijaturni amfiteatar i završavam tekst.

Ponovo Elizabetanci. Studentima kostimografije i scenografije držim predavanje o Šekspirovim komedijama, s naglaskom na Snu letnje noći. Atmosfera je odlična, ja baš inspirisan, studenatima izuzetno zabavno (uvek je tako s ovom temom, jer je kinky: San letnje noći „is all about sex“).

Kako je napeto počeo ovaj radni dan, ponovo u cik zore, tako sada, oko 15 sati ulazi u prijatan smiraj. Vraćam se peške sa Kosančićevog venca, preko Topličinog, Obilićevog i Andrićevog venca na moj, Krunski venac: kada idem rutom venaca svaki put se iznenadim kako Beograd još uvek uspeva, pored svih Beograda na vodi, ali i izvornih ružnoća, da bude lep… Prijatnost ove šetnje mi prekine poziv, a koga drugog nego – novinara. Ista ona devojka od juče: „evo, upravo su imenovali Nikitu Milivojevića za umetničkog firektora Bitefa, hoćete da mi date ekskluzivni komentar?“.

Od nje prve saznajem ono što sam znao da će se tog dana desiti. Laknulo mi je konačno. Kako sam spokojan po tom pitanju, a pri tome mi je ova, meni nepoznata novinarka, i simpatična zbog njene navalentnosti, odgovaram potvrdno. Dajem samo kratak komentar kako sam Bitefu, i pre dolaska na njegovo čelo, želeo sve najbolje, pa mu isto želim i sada… S druge strane muk. „Samo toliko?“. Ja odgovaram – da… Ipak, iako nije dobila materijal za skandal koji je priželjkivala, prva ima moju ekskluzivnu izjavu. Zbog te dve rečenice mi je uveče druga novinarka plakala na ramenu: ekskluzivu sam dao drugoj, a ne njoj (kao da sam je izneverio u postelji)… Za ovakvo urušavanje novinarstva nisu toliko krivi sami novinari, koliko urednici, vlasnici medija, i sveopšta atmosfera rijalitija u društvu: ako nemaš klikove, ekskluzive… ništa nisi uradio.

O tempora, o mores!

PS: Ostali mi dani iscuriše kao pesak, ne zato što ih se ne sećam ili što su bili nezanimljivi, nego sam samo ovoliki prostor dobio. Tako ste dobili samo tri dana – vrlo ekskluzivno!

Autor je teatrolog i pozorišni kritičar