Stajala sam na barki pored Heleninog okovanog kovčega.
U tašni pod rukom nosila sam dnevnik koji mi je staramajka ostavila na čitanje.
Gledala sam ostrvo koje se već gubilo nekuda u daljini i bilo veće nego što sam mislila.
Iza mene je stajala Lana i držala ruku na mom ramenu.
Nije se pomerala.
Dan ranije sahranile smo staramajku.
Vraćajući se s groblja, Lana je odlučila da pođe sa mnom na kopno.
Radosno sam je pozvala da živi sa mnom, sve dok se ne ukaže šta zanimljivije za nju.
Žurile smo da odemo sa ostrva, znale smo to, kao da se plašimo da nas neće pustiti.
Ništa se nije dogodilo, i dok smo odlazile na molu se ništa nije dogodilo što bi nas sprečavalo u odluci.
Podeljene grupe, s jedne strane muškarci a s druge žene, samo su stajali dok smo prolazile pored njih.
Nije bilo zastrašujuće, jer tu su bile žene od juče i mladi doktor.
Više je izgledalo kao radoznalost, manje kao zabrana, bili su tu i činilo mi se da u znak upozorenja i molbe.
Šta su me molili razumela sam tek nakon izvesnog vremena, kada sam pročitala dnevnik.
Bili su mi dragi tada, činilo mi se da su prevareni i poharani.
Pomalo sam bila njihova, kao i Lana.
Kate i Lukriju više nisam videla.
Okrenula sam se ka Lani, zagrlila je i zajecala.
Možda za sve, za ono što se davno dogodilo na ostrvu, za sada, za majku, za sve unapred.
Plakala sam dugo, sela i naslonila se na bure iza sebe.
Zaspala sam.
Probudila sam se malo pre dolaska u pristanište.
Polako smo se kretali ka mostu za izlazak, kada sam iznova zadrhtala.
Na obali u barci su stajale i čekale dve starije žene sa ostrva, u nošnji, slika i prilika onoga što sam ostavila za sobom.
U uskim bluzama, s rukavima do lakata, u kratkim, nabranim suknjama, debelim čarapama na starim nogama, i glava pokrivenih maramom, koja naravno, nije bila povezana ispod brade.
Lana me je pridržavala dok sam povraćala u more, želudac mi se napinjao i grčio, kao da želi da iskoči iz mene, a ja sam, svaki put čim bih se podigla, videla ta lica, zategnuta, a ipak stara, osiona ali istovremeno i ponizna.
Bilo me je strah nečeg prošlog, iznova, neobjašnjivo, dok sam ih gledala u moje noge je dopirao neki bol, kao da od ružnih misli.
Bila sam bolesna, osećala sam se smlaćeno, i požurila sam mimo njih plašeći se da me ne zaustave.
Ni primetile me nisu.
Lana me je tapšala po ramenu i ubeđivala me da nije ništa neuobičajeno ako dođu na kopno, da s ostrva putuju tu već nekoliko godina.
Nikada se nisam vratila u pristanište, nikada, od kada sam došla na kopno, izbegavala sam ga i zato to nisam znala.
Zastale smo ispred kuće, toliko da otključam vrata.
Spustile smo prtljag i sela sam na škrinju.
Čekala me je, znala sam to i pomislila kako samo tu mogu da se odmorim.
Zaista sam se radovala što sam konačno kod kuće.
Prošlo je nekoliko meseci.
Lana i ja smo živele u nekom miru, koji je bio sabran i veseo, ako išta može biti veselo kada si takav, izubijan i nem spolja, i kada pogledaš u sebe, tu više nema ničeg čemu bi se mogao radovati.
Bilo je jutro, svetlo i mirno.
Sedela sam na škrinji i pila jutarnji čaj.
Lana je bila u bašti.
Nismo smetale jedna drugoj, živele smo jedna uz drugu, jedna drugoj kao pomoć i podrška i s mišlju da nismo same i zaboravljene.
Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović
Autorka je poznata slovenačka romansijerka čiji je roman „Filio nije kod kuće“ objavljen u izdanju Arhipelaga kao 100. knjiga u ediciji 100 slovenskih romana
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
