Dnevnik nenapisane partiture

Ustajem vrlo tromo ,mislim da je zbog krvavog punog Meseca od sinoć. Iako mi misli idu prebrzo delujem nekako nefokusirano. Čini mi se da kasnim iako nigde ne izlazim. Izbrojala sam: 23 dana nisam nigde izasla.

8.30h

Puštam Ninu Simone, stvar Feeling Good. Jos uvek sam spora, a razmisljam o tome da li moji prijatelji djuskaju u svojim kuhinjama dok spremaju dorucak. Ja đuskam da bih fokusirala misao. Peva Nina Simone pevam i ja i za tren ja sam bas ”good.”

11.30h

Sedam za klavir i počinjem da sviram. Tako svakog dana. Nekad nista ne čujem, nista ne osećam.. nekad se toliko mučim ali danas je izašla pesma. Zovem mog prijatelja Filipa Krumeša i molim ga da presluša stvar. Molim ga da čuje ono što i ja čujem. Filip će odsvirati deonicu violine. To je dobar znak kad prijatelji čuju ono sto i vi čujete. Đuskam sad već uz Louis Armstronga, ide stvar „La vie en rose“. Nekako se ”gibaju” i  moje misli ka pozitivi. Biće sve uskoro dobro.

14h

Zazvonio mi je mobilni i žao mi je što sam se javila. To je onaj trenutak kad se apsolutno sledite od onog sta čujete. Umrla je Olga. Naša Olga koja nas je čuvala vise od pet godina. Samo razmišljam kako ću to deci reći,da li ću znati da im kazem i koju reč da upotrebim da ne bude toliko strašno. Moram im reći. Moram biti čvrsta. Sačekaću da se ja smirim. Pustila sam opet Ninu Simone, ali ovog puta stvar „Ne Me Quitte Pas“. Plačem kao kiša a telo mi pleše.

17h

Ćutimo svi. Deca plaču i ćute. Čini mi se da ovo ne umem,ali držim se dobro.Sedamo za klavir da sviramo. To je lekovito. Pravimo mali oproštaj od Olge. Muzika je vanvremenska. Olga sigurno pleše negde i više je ništa ne boli, kažem deci i ustajem da igram. Puštam muziku, Berliozovu Fantasticnu simfoniju, drugi stav Na balu. Samo želim da nas nešto moćno otrgne iz ovog osećaja tuge.

20h

Aplauz se čuje. Nemam snage da podržim nikoga. Virus hara. Lekari se razboljevaju, a ljudi umiru. “Misa h moll“ J.S.Bach, Kyrie Eleison pevam glasno. I uz ovo, telo može da plese. Znam da je samo svaka spoznaja da si izgubio nekog važnog i bitnog, toliko bolna da se jedino ja.

22h

Zovem svog prijatelja Emira da mu kažem da imam novu stvar koju ce Filip odsvirati. A, želim da je čuje, a želim da cuje i šta se desilo sa Olgom. Samo želim da sve prođe i da možemo da se zagrlimo. Da se zagrlimo najpre sami sa sobom. Emir me sluša. On me uvek sasluša čak i kad ne znam šta želim, da saopštim. Divno je to, veličanstveno imati ljude koji te razumeju čak i kada ćutiš. Olga je takva bila. Pustam Arvo Parta, stvar „Fur Alina“.

Kako je telo umorno od ovih novih okolnosti.

Ponoć.

Nabrajam šta sve ide uz izolaciju. Izolacijska misao.Izolacijska disciplina. Izolacijska laz.Izlolacijsko uspavljivanje i kafenisanje. Izolacijsko komponovanje i čitanje. Izolacijski razgovori. Izolacijsko prejedanje i dijete. Izolacijsko čitanje i tišina. Izolacijskih 100 evra. Izolacijsko đuskanje. Izolacijski BEG. Razmišljam o tome da pobegnem  iz zemlje.

Ne zelim vise biti deo loše napisane istorijske knjige. Više od pola života se plašim ratova, nemastine, inflacije, bolesti… A čeznem za jednostavnošću. Apsurd. A zivot prodje dok cekam tu jednostavnost.

Muzika, Samuel Barber: “Adagio“.