Dnevnik Zorana Predina: Još jedna rupa na kaišu mi ne gine

Petak, 7. oktobar

Još me uvek miluju friške uspomene na prekrasne koncerte u Smederevu i Beogradu pre par dana. Akustični koncert u smederevskom “Domu kulture”započeli smo odmah iza tonske probe. Gotovo pun parter nas je tako srdačno dočekao aplauzom, da smo odmah zaboravili na umor.

Domaćini su pripremili odličnu video-projekciju, koje smo postali svesni tek kad je publika dan kasnije objavila na “Fejsu”. Sledećeg jutra smo posle kafe i neočekivane jutarnje dunje krenuli za Beograd, uznemireni od očekivanja svog oproštajnog koncerta u “Domu omladine”, koji se već posle druge pesme, s kojom smo poljupcem crtali usne publici, pokazao čistom pobedom.

Toliko pozitivnih emocija već neko vreme nismo osetili. Nezaboravno… Ove sam godine gostovao u Rumi, Sremskoj Mitrovici, Čačku, Nišu, Pančevu i Somboru, pa dvaput u Novom Sadu, dvaput u Beogradu, a gostoprimstvo me je potpuno razmazilo.

Na aerodromu me čeka Dragana Bojanić Tijardović, prevoditeljica koja je vrhunski prevela moj prvi roman na srpski. Ona me vozi u Leskovac na Think Tank Town književni festival. Znalci kažu da je Leskovac svetska metropola roštilja.

Još jedna rupa na kaišu mi ne gine.

Subota, 8. oktobar

Budim se pod utiskom prve večeri TTT festivala. “Dublin Pub” pucao je od duhovitosti srodnih duša. Saša Stojanović Čarli, jedan od ustanovitelja festivala i voditelj promocije mog romana, svojom neposrednošću i smislom za humor, kupio me od prve. Izašli smo iz okvira klasičnog predstavljanja, zainteresovali publiku i nasmijali je poklonom mog prijatelja Bore, koji mi je poslao vic s kojim sam najjednostavnije pojasnio jedan od temelja mog romana, uvredljiv nesmisao nacionalizma i svoj odnos prema tom savremenom otrovu: „Pitali Slovence kako su postigli da im zemlja bude najurednija i najčistija na svetu? A oni odgovorili: Dolazi nam jedna žena dvaput nedeljno.“

U tom duhu subota se pokazala danom koji nikad neću zaboraviti. Upoznao sam Ivana Milenkovića, književnika i filozofa, koji je vrhunski započeo okrugli sto na temu “Etika i/ili Estetika”.

Okrugli sto koji se prebrzo završio, zaokružilo je tužno saznanje da je izreka da “Laž ima kratke noge”, obična laž. Kasnije, iz intelektualne simpatije rodio se uzajamni interes o ponovnom druženju. Baš je fino kad sretneš nekog ko ti je blizak na toliko načina. Na isti način upoznao sam Zorana Amara, reditelja i redovnog profesora na “School of Visual Arts”u Njujorku.

Neverovatno je kako, posle par sati razgovora sa čovekom kojeg poznaješ pola dana, osetiš kao da se znate već desetlećima. Zoran je predstavio plan za konačnu realizaciju dokumentarnog filma o ekipi “Beogradskog kruga”, koja je promovisala i argumentovala neslužbeni pogled na stanje u srpskoj kolektivnoj duši.

Za zaokruživanje produkcije treba još nešto para, pa istog momenta predlažem da se napravi koncert, na kojem bih rado nastupio. Verujem da bi nagovorili Gileta, “Hladno pivo”i Kralja Čačka, i još puno naših kolega, da nam se pridruže, da skupimo pare, da se taj film završi.

Možda je najdirljiviji trenutak ove duge i neverovatne subote ipak bilo zajedničko pevanje “Bilećanke”posle večere.

Laku noć.

Nedelja, 9. oktobar

Dragana nas kao prava “Dobra vila”vozi za Beograd, gde smo stigli taman na početak meča u kojem je Đole pojeo Cicipasa. Sa Amarom smo uz “kafu”još jednom pokušali da spasimo svet, pa posle ponovnog, samo delimično uspelog neuspeha, ostavili spasavanje za sledeći susret i dogovorili se da se vidimo 13. oktobra u Novom Sadu na koncertu.

Prijatelji Hido i Jana odveli su me na “Adu Ciganliju”na ručak. Posle najboljeg roštilja na svetu, leskovačkog, beogradska riblja čorba i škembići bili su pravo zaokruženje. Pogotovo uz fotografije Dragana Nikolića koje su me gledale sa zida.

Hido mi je poklonio svoju knjigu “Huligani, harlekini i ludisti”- diplomatske impresije iz prve ruke i fascinantan putopis. Vraćam se kući bogatiji i za “More kad usnim”, “War”i “Put za Jerihon”Saše Stojanovića, tako da me čeka puno čitanja.

Dok me avion ljulja prema Ljubljani, u mislima se igram zaključcima dvodnevnog debatovanja, koje je definitivno razdvojilo autorov lik od njegovog dela, što znači da se Handke čita i Leni Rifenštal gleda isključivo kroz oči estetike, i da je njihova etika njihova privatna stvar.

No, po toj temi sam još uvek zbunjen.

Ponedeljak, 10. oktobar

Mnogo posla, ustajanje u sedam. Oproštajne koncerte “Lačnog Franza”po Sloveniji radim sam, za razliku od regonalnih koje bukira moj drug, solo gitarista iz našeg dueta “Srebrni pioniri”, Igor Polak. Smislio sam nagradu “Zlatni Lačni Franz”, koju ćemo na pres-konferenciji za oproštajni koncert u Ljubljani podeliti ljudima s kojima smo sarađivali u svojoj dugoj karijeri. Veselim se susretu sa Borisom Beleom, legendarnim “Buldožerom”, koji je bio producent naših albuma iz 1980-ih, kao i sa fotografima i dizajnerima s kojima smo vizuelizovali naše ideje na albumima.

Zove me menadžer Tomo Kašljević u vezi s koncertima posvećenim “Indeksima”, krajem meseca, gde nastupam s pesmom “Žute dunje”. Javio se vlasnik pivare “Creft”koja će ekskluzivno napraviti pivo “Adijo pamet”- po naslovu našeg drugog albuma (1982) – s kojim će publici na našim koncertima gasiti žeđ, a da rakiju “Praslovan”(1981), zbog političke korektnosti, i ne spominjem.

Pola dana proveo sam u pidžami dok su mi glavom uporno vrludale teme koje smo otvorili sa Amarom: kako je samo civilno društvo, ne stranka, u stanju da zaustavi svetske autokrate: to se napokon, posle dvogodišnjeg janšističkog pakla u Sloveniji pokazalo na našim prolećnim parlamentarnim izborima.

Ne stranka, dakle, već široko, mimo državnih medija samoorganizirano civilno društvo, jedina je sila koja može svet – koji ide u rikverc, u naručje neofašista na krilima nacionalizma i beskrajno proždrljivog kapitalističkog neoliberalizma – vratiti idealima “Francuske revolucije”kojima bi moderan čovek trebao da teži.

Dan završavam na izložbi osebujnih glinenih figura, krhkih i elegantnih žena s kojima me je prijatno iznenadila nekadašnja gradonačelnica Ljubljane, Vika Potočnik.

Utorak, 11. oktobar

Magla me uvek asocira na Džeka Trboseka i na nevidljivo zlo koje se krije u njoj. I paradoksalno je kako je jutarnja jesenja magla zapravo dobar znak da će se usred dana kroz oblake probiti sunce i spržiti sve strahove i razotkriti pravu istinu.

Posle beogradskog oproštajnog koncerta “Lačnog Franza”dobijam puno molbi za tekst moje pesme koja govori baš o tome, pa mi dozvolite da je i s vama podelim.

“Ne zanima me više, ko je krao, ko nas godinama laže.
Ko se popeo, ko nisko pao, koga jure, koga traže.
Dosta mi je više tužnih vesti, kako guši zlo dobrotu.
Nemam vremena za nove mržnje. Ima boljih stvari u životu.
Boli me za sve elite sveta, za sve što gospodu smeta.
Bol i tuga, suze, seta, nisam više vaša meta.
Ja vraćam sunce u svoj dan.
Ja vraćam sunce u svoj dan.”

Na prigovaranje novinara i režisera Roberta Zubera i portala “Vida”prihvatio sam ponudu da oživim svoju staru ideju o intervjuima sa srodnim dušama. To su razgovori sa javnim osobama s kojima osećam intelektualnu srodnost u formatu školskog časa.

U njima izbegavam razgovor o profesiji po kojoj su postali poznati najširoj javnosti, već me zanima njihova ljudska strana. Premijerni razgovor je sa princezom “Novog talasa”Anjom Rupel iz “Videosexa”, koja je palila maštu generacijama tokom 1980-ih.

Još uvek šarmantna pevačica i radijska voditeljica, svojim duhovitim odgovorima očarala je internet publiku. Druga emisija “Srodne duše”, razgovor s Massimom, snimljen na filmskom festivalu RAFF u Rabu, otkrio je publici potpuno drugačijeg Massima… ako imate vremena, potražite nas na portalu “Vida”.

Sreda, 12. oktobar

Mom najstarijem sinu Andreju danas je rođendan. Urednik je kulture u “Delu”, novinar i pisac, autor više romana i priča za decu. On je prvi cenzor mojih tekstova. Pamti sve što sam ja zaboravio.

Dogovaramo se da odem na premijeru animiranog filma za decu “Bimberli”- napisao je scenario, a moj drugi sin Rok animaciju, tati draga bratska saradnja – na filmskom festivalu u Portorožu krajem oktobra. Tamo će biti i moj prijatelj, redatelj Rajko Grlić, pa ću druženje iskoristit za nastavak razgovora o mogućnosti da se moj roman “Mongolske mrlje”, pretvori u scenario za “Netflixov”filmski serijal. Držite palčeve.

Sledeće nedelje u Mariboru miksam snimak koncerta “Počasni krug”sa “Zagrebačkom filharmonijom”, koji sam snimio na svom poslednjem predkoronskom koncertu, 6. marta 2020. u dvorani “Lisinski”.

Zanimljivo je da u simfoničnim aranžmanima brže pesme dobijaju boju šlagera, a sporije romantičan bonus u dinamici, pa zbog toga zvuče mnogo ozbiljnije i jače. Moj drugi projekt za slobodne dane ove jeseni i zime je priprema novog koncertnog programa za romskom grupom “Šukar”i snimanje albuma, ako budem zadovoljan. Prvi singl će biti pesma s naslovom “Muškarac za sva vremena”- radni naslov “Model: Iberhoze”, potencijalni hit za sve koji vole crni humor.

Između toga, s urednikom izdavačke kuće “Cankarjeva založba”, Aljošom Harlamovom, poliraćemo moj drugi roman – radni naslov je “Brezmadežna”, “Gugl”je to preveo u “Bezprekorna”, što je netačno, ja bih to preveo u “Bezgrešna”- Dragana će to pravilno prevesti dobro, bez brige. Slovensko izdanje je planrano za februar 2023.

Četvrtak, 13. oktobar

Dobro jutro.

Probudio sam se u šest ujutro i popio jutarnju kafu. Pregledao sam sportske rezultate na netu i proverio kakvo će biti vreme u Novom Sadu. Devetnaest stepeni preko dana. Bez kiše.
Kombi dolazi po mene u osam. Dnevnik mora biti kod urednika Dragana Stošića do 14 sati. Tada ću biti na hrvatsko-srpskoj granici. Dnevnik šaljem malo pre polaska, da bude dovoljno vremena da se moj jugoesperanto pretvori u srpski.

Nadam se da nisam bio previše predvidljiv i dosadan.

Svako dobro, drugarice i drugovi, dame i gospodo!

Autor je slovenački rok muzičar i književnik