Do pomirenja vode oni koji su se gledali preko nišana

Ostvarenje koje je osvojio dve nagrade na Filmskom festivalu u Karlovim Varima (Specijalna nagrada žirija i Europa Cinema Label za najbolji evropski film u glavnom programu) govori o sudbinama nekadašnjih vojnika u Bosni i Hercegovini. Glumačka ekipa koju čine gotovo isključivo muškarci (jedinu žensku ulogu igra Jasna Đuričić) nedavno je nagrađena i na festivalu u Herceg Novom. Tamošnji žiri je Zlatnu mimozu za najbolju mušku ulogu dodelio čitavom ansamblu koji čine: Boris Isaković, Leon Lučev, Emir Hadžihafizbegović, Boris Ler i Ermin Bravo.

Ova bosanskoheregovačko-slovensko-hrvatsko-nemačko-srpska koprodukcija ponudila je još jedno suočavanje s nedavnom prošlošću kroz prizmu bivših vojnika suočenih s posledicama ratnih trauma. Glavni junaci – ratni veterani sa različitih strana (iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije), koji su nekada pripadali vojskama koje su ratovale jedne protiv drugih, okupljeni su na psihijatrijskoj radionici koju organizuje jedna mirovna organizacija u udaljenom planinskom hotelu. U atmosferi nalik filmu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, oni govore o strahovima koje su osećali dok su neki preživeli logorske golgote, izgubili delove tela, bili komandanti, ili su im komandanti dali puške u ruke kako bi ubili na desetine „neprijatelja“. Svi oni na svoj način pokušavaju se uklopiti u sadašnje društvo. O proživljenom govore ne krijući da su osećali strah, poniženje, ali upravo na taj način ruše predrasude o tome šta su muškarci i kako se moraju nositi s ulogama koje im društvo nameće ili koje sami sebi nameću.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=3dgSSQGJSe4]

Film je, prema rečima redatelja Alena Drljevića, kome je ovo debitantsko ostvarenje, nastao na temelju stvarnih zbivanja. Drljević, kao učesnik rata, prisustvovao je radionici na kojoj su se nekadašnji vojnici suočavali sa svojom prošlošću. Suočavanje s takvim traumama i njihovo tretiranje kroz otvorene razgovore o tome što su doživeli i u čemu su učestvovali pokazalo se jedinim lekom koji tim ljudima omogućuje da nastave svoje živote i u miru, ističe autor. On je naglasio da ga je snaga ogoljene nesreće koja je probijala iz tih ljudi povukla da odustane od prvobitne ideje o dokumentarcu i snimi igrani film koji nijednog gledaoca ne može da ostavi ravnodušnim.

Za njega je ta radionica bila katarzična, te je znajući o kako važnoj temi se radi odlučio uraditi sve da snimi ovaj film čiji je scenario napisan tako da je svakom liku dao priliku da se ostvari.
„Neki od glumaca učestvovali su u ratu, a neki nisu, iako smo svi koji smo radili na filmu nastojali zaviriti duboko u sebe i identifikovati se s proživljenim“, kazao je na Drljević.
Glumac Ermin Bravo tumači lika čoveka koji je u ratu preživeo ranjavanje u glavu i koji sada pije mnogo lekova zbog svoje teške dijagnoze.

„Rijetke su prilike da dobijete scenario sa ovako dobrim ulogama za sve i da imate ansambl film u kojem svi imaju prostora napraviti divne karaktere. Već na papiru su likovi bili jako dobro razrađeni, a osim toga imali smo intenzivne probe i spremni smo ušli u snimanje koje nije bilo klasično“, ispričao je Bravo, dodajući da je ovo bio glumački izazov u kojem su oni kao ansambl nastojali osloniti se jedan na drugog.

Iako se u filmu pojavljuje samo jedna žena, Bravo je rekao kako je žiri koji im je uručio nagradu u Karlovim Varima objasnio da film nije ni muški ni patrijarhalan, iako u smislu podele uloga tako deluje. „Ovaj film obara predrasude u smislu rodnih uloga koje smo navikli dodeljivati“, rekao je glumac.

Govoreći o filmu reditelj je rekao kako je od početka znao da psihoterapeut treba da ima ulogu mirnog medijatora.

„Od početka je zamišljeno da terapeut, vođa radionice, bude deo spoljnog sveta i da se razlikuje od veterana. Tako smo došli na ideju da on bude iz Slovenije, zemlje koja je delom bila zahvaćena svime, ali je delom ipak ostala po strani. Iako razume, ona je udaljena i ima distancu od svega što se dešavalo“, rekao je Drljević.

Glumac Sebastian Cavazza igra terapeuta koji u izolovanom planinskom hotelu uz pomoć psihodrame pokušava suočiti likove sa situacijama koje su preživeli u ratu.

„Terapeut je sam od sebe medijator. Principi psihodrame su takvi da terapeut ne sme ni na koji način uticati na učesnike grupe niti iz bilo kakvih svojih ličnih stavova ili predrasuda uticati na sled događaja“, pojasnio je Cavazza, koji je u pripremama imao pomoć psihoterapeuta Vladimira Miloševića, koji im je pomogao da se pripreme za uloge i iz svake izvuku maksimum.

Drljević je dodao da će najbolji način za suočavanje s posttraumatskim sindromom (PTSP) zapravo omogućiti da se osobe susretnu sa svojim bivšim neprijateljem i to mu je, ističe, bila vodilja kada je radio ovaj film, a stvarni veterani pomagali su im u tome.

Glumac Boris Isaković igra Srbina kojem je „pukovnik“, koga su se svi bojali, dao pušku u ruke i odveo ga do iskopane jame gde je trebalo ubiti zarobljenike. On kaže da u ratu nije učestvovao, ali da od početka karijere – i filma „Vukovar – jedna priča“, na neki način učestvuje u ratnim filmovima, te da mu je tematika vrlo bliska.

Glumac Emir Hadžihafizbegović kazao je da je film zapravo univerzalna priča koja gledaoce vodi u potrazi za smislom.

„Na snimanju me je uzbudila činjenica da bi pre od BiH napravili civilizovanu državu oni koji su se gledali preko nišana nego politika“, zaključio je glumac. Glumačku ekipu još čine Leon Lučev, Boris Ler, Ivo Gregurević, Primož Petkovšek, Jasna Đuričić i Izudin Bajrović. Glavni producenti filma su Damir Ibrahimović i Jasmila Žbanić (Deblokada), a film je realizovan u koprodukciji sa Iridium Filmom (Slovenija), Produkcijom Živa (Hrvatska), Manderley Filmom (NJemačka) i This &That (Srbija), te nemačkom TV ZDF i Federalnom TV.