Dobra arhitektura je dobra interakcija između forme i života

Nas dvoje smo često diskutovali o načinu na koji se grade naselja i urbanističkom planiranju u to vreme. Tada su apsolutno dominirali modernistička ideologija u arhitekturi i opsesija automobilima i mobilnošću. Modernisti su odbacili sva stara znanja o okruženju dobrom za život i dobrim gradovima. Tehnokrate su vladale u arhitekturi i planiranju saobraćaja. LJudi koji je trebalo da žive u tim područjima i koriste gradove bili su potpuno zanemareni. To je bila polazna tačka. Shvatili smo da je neophodno novo, ažurirano znanje o tome kako ljudi koriste fizičko okruženje i kako je obrazac gradnje uticao na kvalitet života. Otišao sam u Italiju 1965. da proučim kako su ljudi koristili „pjace“. Zatim sam, kao nastavnik-istraživač u školi arhitekture u Kopenhagenu 1966. godine počeo sistematski da proučavam kako ljudi koriste gradove i u kolikoj meri razmera, prostori, strukture i detalji utiču na ono što se dešava u svakom prostoru. Dobra arhitektura (i dobar grad) jeste pitanje dobre interakcije između FORME i ŽIVOTA, ali se šezdesetih godina 20. veka život nije proučavao i na njega se uopšte nije obraćala pažnja. Proučavanje života i interakcije između života i forme jesu ono čime se ja bavim, sada već 50 godina.“

Ovako, u ekskluzivnom razgovoru za Danas, o problemima savremenog urbanizma i arhitekture, koje sa uspehom rešava, govori arhitekta Jan Gel. U Beogradu se obreo povodom predstavljanja svoje nove knjige „Gradovi za ljude“ u izdanju Palgo centra i održao predavanje na Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu pod nazivom „Živi gradovi za 21. vek“. Ovaj bivši profesor na Danskoj kraljevskoj akademiji lepih umetnosti jedan je od partnera osnivača firme Gehl Architects – Urban Quality Consultants, autor nekoliko knjiga i član je različitih instituta za arhitekturu u svetu. Radio je na urbanističkim projektima za poboljšanje gradskog prostora, između ostalog, u Kopenhagenu, Stokholmu, Roterdamu, Londonu, Amanu, Muskatu, Melburnu, Sidneju, San Francisku, Sijetlu i NJujorku.

Nadovezujući se na svoju izjavu o opsesiji automobilima i mobilnošću u modernističkoj ideologiji u arhitekturi, i zaista narastajući problem saobraćaja u gradovima, naš sagovornik ističe: „Pre svega, urbanističko planiranje ne treba da bude isključivo planiranje saobraćaja ili planiranje u vezi sa saobraćajem. Gradove treba osmisliti tako da postanu odlična mesta za to da u njima ljudi žive i rade, a onda dobra mesta treba povezati na smislen način da bi se obezbedila mobilnost. Nije tajna da ja smatram Veneciju dobrim modelom za buduće gradove. Naselja izvanredna za šetnju (i vožnju biciklom), a povezana istinski modernim sistemima javnog prevoza (gde i svoj bicikl možete besplatno prevesti). Smatram da će velika poboljšanja u tehnologiji javnog prevoza biti prava stvar u godinama koje su pred nama. Privatnim automobilima su u gradovima dani odbrojani. Ideja o mobilnosti (potekla iz Detroita 1905. godine) koja podrazumeva da se svakome omogući da ima „četiri točka“, možda je bila dobra strategija za Divlji zapad pre sto godina, ali se u modernim gradovima sa milion ili 5, 10, 15, 20, 30 miliona ljudi dramatično ispostavilo da to uopšte nije dobra ideja. Zagušenja, ekstremno duga čekanja, zagađenje, trošenje resursa, problemi u vezi sa klimom i zdravstveni problemi neaktivnih vozača – to sve skupa ističe činjenicu da „četiri točka za svakoga“ nije dobra strategija za gradove u 21. veku. LJudi to mogu organizovati na mnogo pametniji način – obezbeđujući gradove prilagođene ljudima, zdrave i održive, i tome dodajući mobilnost.“

O sve rasprostranjenijoj pojavi gentrifikacije gradova i prisilnom iseljavanju ljudi sa nižim prihodima iz centra velikih gradova naš sagovornik kaže:

„Često mi postavljaju to pitanje i mogu razumeti zašto se to pitanje postavlja. Kada se gradovi i naselja poboljšavaju i prilagođavaju ljudima, ta mesta postaju atraktivnija a – u uslovima preovlađujuće tržišne privrede – kvalitetna područja privlače bogate ljude, dok se ljudi sa skromnijim prihodima iz njih potiskuju. To je ozbiljno pitanje i neprihvatljiva situacija. Ali rešenje sigurno nije da se zaustavi rad na poboljšavanju gradova i da stambena područja budu što lošija. Danas kada znamo mnogo o tome kako da gradove prilagodimo ljudima, treba to znanje, razume se, iskoristiti da stvorimo bolja urbana naselja za ljude, a zatim moramo zahtevati od naših političara da se pozabave tim problemom, odnosno pitanjem kako omogućiti i da se stanovanje u dobrim uslovima može priuštiti. Gentrifikacija nije problem okruženja, već politički problem, i mora se rešavati tamo gde i nastaje“, zaključuje Jan Gel.