Dobri momci u Oklahomi: Kritičar Danasa o novom filmu Martina Skorsezea „Ubistva pod cvetnim mesecom“

Prva stvar koju je moja ko-gledateljka izgovorila dok smo, posle tri i po sata, uz umerenu telesnu nelagodu ustajali iz bioskopskih sedišta bila je: „Znaš, naporno mi je da gledam film u kojem su apsolutno svi potpuni kreteni“.

No, par sati posle toga – Ubistva pod cvetnim mesecom vas, za razliku od Openhajmera, ne napuštaju već kod prvih slova odjavne špice – jedno drugom smo javljali detalje istorijske podloge.

Ili da je Dikaprio zahtevao da zameni namenjenu mu ulogu agenta preteče FBI, prepoznavši da će mu Kreten br. 1 doneti glumačku sreću na radnom mestu.

Možda i još jednog Oskara, ovaj put potkovanog konkretnim delom.

Tokom gledanja ne jednom mi je pao na pamet Fargo braće Koen, pronalazivši sličnost sa provincijalcima zaslepljenim velikim novcem koji im je nadohvat ruke, ili sa prerijskom zajednicom oivičenom nevidljivim barijerama koja odbija da se prilagodi tekućem veku.

Mada vrlo rado koristi sve njegove površne pogodnosti.

Ubistva pod cvetnim mesecom, u potpunosti zasnovana na stvarnim ljudima i događajima, počinju za osećajnog belog čoveka ugodnim lamentiranjem nad sudbinom američkih urođenika iz plemena/naroda Osedž, izmeštenih u bespuće Oklahome gde imaju postepeno nestati kao entitet, u alkoholisanju i očaju.

Međutim, slučajnost će hteti da na prelazu 19. u 20. vek upravo ispod mučene zemlje koja im je data u vlasništvo bivaju otkrivene abnormalne zalihe nafte.

Skorseze uvodnim presekom stanja započinje manipulaciju gledaoca, u par rezova ga vodeći od uzdaha „jadni Indijanci“ do krajnje emotivne konfuzije.

Jer, Osedži se u trenutku pretvaraju u konzumeristička čudovišta, pri tome ne učestvujući u eksploataciji nafte već ubirući proviziju.

Država ih, naravno, s predumišljajem drži u statusu dece kojoj je neophodno staranje odraslih, ispravno procenivši da svi kupljeni avioni i dijamanti predstavljaju samo par procenata bogatstva nad kojim Osedži žive.

U krajnje bolesnu društvenu atmosferu, ispunjenu materijalnim ekscesom urođenika i zavišću belaca, nakon kraja Prvog svetskog rata pristiže gorepomenuti glavni junak Ernest (Leonardo Dikaprio).

On je – umalo da napišem veliko pa se u trenutku ispravih – malo Ništa, vojni kuvar koji je, verovatno tegleći džakove pasulja, dobio kilu i iz kvazivojevanja se vratio kao laki invalid.

Pismen je ali ne praktikuje čitanje; navodni je ljubitelj žena o čemu nećemo videti neki poseban dokaz; nije mu strano da sa još ponekim belim ništavilom izvede drumsku pljačku nenaoružanih i pitomih Osedža pa zatim ulov iste noći baci na diletantski kockarski ulog; pije obilato i iz dosade, sam ili u neinventivnom provodu…

Kao takav, postaje pion svog ujaka Vilijema Kralja Hejla (Robert de Niro), lokalnog belog moćnika sa solidnim bogatstvom poteklim od prevara sa polisama osiguranja i ostalih sitnih ili malo manje sitnih kriminalnih delatnosti.

Hejl će uskoro usmeriti Ernesta ka udvaranju neudatoj Indijanki Moli (Lili Gledstoun), dijabetičarki iza čijeg cinizma se ne krije nekakvo dubokoumno razumevanje univerzuma.

Zapravo, ona – a u početku dobrim delom ni Ernest – ne shvata da se nalazi na šahovskoj tabli gde beli pešaci jedu crvene, tj. ubijaju ih tvoreći neuke nesrećne slučajeve da bi posle odsustva iole posvećene policijske istrage (policija = matori, brkati šerif koji se ne meša u svoj posao) nasledili imovinu pokojnika.

Skorseze jeste poštovao Aristotelove drevne postulate o radnji kao boginji drame, prateći okvir koji mu je postavio scenarista Erik Rot, svojevrsni Gordan Mihić američkog filma.

Zatim je sve prekrečio sopstvenom farbom koja je dala odgovor na najznačajnije pitanje savremene dramske umetnosti – ne „šta?“, već „kako?“.

Pri tome nije uklonio žrtvenik kao jedini scenografski element prostora na kojem se igrala antička tragedija, a publiku je od poistovećivanja sa horom premestio u ulogu bogova kojima se žrtva podnosi.

Postupak je uspeo jer uključuje zločesti humor: kad jedan od belaca pita lokalnog advokata da li bi mogao da usvoji decu pokojne supruge, pa da nakon njihove smrti nasledi zemljište, advokat uzvrati pitanjem da li je svestan da je upravo priznao da namerava da usvoji dvoje dece pa da ih zatim ubije.

Svima je sve jasno – na nivou podsvesti i Osedžima koji su do te mere izgubili smisao života da se ne bave ni smislom smrti.

Jedino publici ostaje da se pita dokle će taj sveukupni užas trajati.

Na tom mestu dolazimo do poente, do teze koju Skorseze pokušava da osvetli, time dajući filmu razlog postojanja.

Dokumentaristička knjiga po kojoj je napisan scenario ima podnaslov Ubistva u Osedžu i osnivanje FBI-a.

Više desetina sumnjivih smrti na teritoriji koju je država dodelila Osedžima, čime spada pod federalne zakone, poslužilo je službi izvornog imena Biro za istraživanje kao idealan teren kako za proveru sposobnosti tako za legitimisanje kao institucije vrhovnog autoriteta.

Skorseze pokazuje stav da nekakva krovna sila mora postojati, pokrećući debatu sa gledaocem o prednostima i manama regionalizma i centralizma.

Obratite pažnju na scenu u kojoj De Nirov gad posle decenija uspešnih prevara odjednom udara u zid mladog agenta osiguranja koji ga ubeđuje da se ništa ne može učiniti pre konsultacije sa centralom.

Složićemo se da svim tim Palmama i ostalim egzotičnim pojavama iz lokala neko mora stati na put, a opet, ne opstaje li srpska društvena groza upravo na sistemu apsolutne kontrole iz centra?

U pitanju su, kao i uvek, finese, i čini se da Skorsezeova odluka da se posveti ovoj temi otkriva SAD kao zajednicu koja prestaje da ih prepoznaje i primenjuje.

Jer, zakoni o zabrani abortusa u državama biblijskog pojasa…

Ubistva pod cvetnim mesecom nesumnjivo spadaju u sam vrh ovogodišnje bioskopske ponude, ali nemojte se zavarati uzvišenim plakatima sa Dikapriom kao čovekom na ivici sudbonosne odluke (a ni recenzijama ljudskih ChatGPT) koji obećavaju epiku i herojska dela.

Suprotno tome, očekuju vas tri i po sata distanciranog svedočenja iz božje vizure, da biste se posle gledanja vratili sopstvenoj minornosti i pitali u kakvom biste društvenom ustrojstvu najradije živeli.