„Dobro je dok ne biju“: Povodom skidanja kritičarke Vremena Marine Milivojević Mađarev s protokola za premijere BDP

Osim ako se ne računa njegova izjava objavljena u Kuriru koju je prenela Nova. rs da je „svako sa kupljenom ulaznicom dobrodošao u BDP“.

Na ruku mu je možda išla i drama u vezi sa pozorištem “Boško Buha” koja je juče, nadamo se, srećno okončana. Sve najbolje ovoj kući želi i kritičarka Vremena Marina Milivojević Mađarev.  Podržava je, kako kaže za Danas i lično i kao članica Udruženja kritičara i teatrologa Srbije.

– U zemlji u kojoj je građevinska industrija toliko jaka da se čitav soliter može napraviti za godinu dana sramota je da adaptacija jednog pozorišta traje osam ili devet godina – konstatuje Milivojević Mađarev, a ćutanje direktora BDP Juga Radivojevića i njegovu dobrodošlocu u kuću na čijem je čelu za svakog ko plati komentariše ovako:

Novinari, kritičari i njihove medijske kuće su protokolarne karte zaradili

– Kritičari i novinari prate pozorište jer im je to profesionalna obaveza. Njihova profesionalna i moralna dužnost je da podržavaju pozorišnu umetnost, a ne pojedinačne umetnike, pozorište i projekte. Zato mislim da svi kritičari i svi novinari koji profesionalno prate pozorište imaju prava na protokolarne karte. Svesno ističem protokolarne, a ne besplatne jer te karte nisu besplatne. Novinari, kritičari i njihove medijske kuće su protokolarne karte zaradili promovisanjem umetnosti pozorišta.

Užasavam se pomisli da bi medijske kuće jednoga dana naša pozorišta mogla da tretiraju kao prodavnice bele tehnike i da im kažu: „Izvolite, naš oglasni prostor košta toliko i toliko, a vi u njemu napišite šta god hoćete. Mi ćemo ispod napisati ovo je reklamni oglas.“ Pozorište nije trgovina. – izričita je Marina Milojević Mađarev.

Bahat i glup postupak 

Odluku uprave Beogradskog dramskog pozorišta osudila je i pozorišna kritičarka Aleksandra Glovacki. Ona je potez Juga Radivojevića ocenila bahatim i glupim.

– Ne znam kako bih drugačije okarakterisala postupak Juga Radivojevića, sem glupim. I bahatim. Bahato je jer se direktor ponaša kao da je vlasnik pozorišta i svih naših misli i reči o tome šta se tamo zbiva. Glupo je jer ovim jedino šteti sopstvenom ugledu. Kao što smo napisali u saopštenju Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, njegov postupak neće zaustaviti naše članove da gledaju predstave i pišu o njima. Sem ako uz skidanje sa protokola ne donese i zabranu ulaska u zgradu – kaže Glovacki. 

Ona podseća da je kritika sastavni deo pozorišnog čina i da je utoliko više čudi što upravnik BDP, reditelj po profesiji to ne shvata.

– Ali manje je meni važan Jug, ili bilo koji drugi upravnik – ni prvi ni poslednji kome se omakne kršenje nekakve društvene ili etičke norme. Ili što pozorišni čovek, reditelj po profesiji, ne shvata da je i pozorišna kritika sastavni deo teatarskog čina, jer čini delić mozaika kojim, shodno duhu vremena, svi zajedno rešavamo pozorišne jednačine. Zanemarimo taj deo, on je ipak na nivou ličnog čina. Nisam se potresala kad zbog moje negativne kritike dojučerašnji dobar poznanik, ili prijatelj, okrene glavu od mene prilikom susreta. Dobro je dok ne biju – kaže Glovacki.

Prema njenim rečima status umetničke kritike ovde se nipodaštava na više načina.

– Pravi problem sa kritikom je sistemski i tiče se isključivo odnosa medija (društva) prema njoj. Oni ne samo da ne obezbeđuju ulaznice, ili ne daj bože odlazak u pozorište u nekom drugom gradu, ili na festival – oni jedan po jedan gase umetničku kritiku. Direktnim ukidanjem, ili finansijskim ponižavanjem jednog teškog i odgovornog posla. Svetla reflektora su se odavno sa predstave kao umetničkog čina prebacila na premijerski crveni tepih. Korak nas deli od one oskarovske sramote gde je fokus na pitanju „Ko vas je obukao za večeras“ – konstatuje Aleksandra Glovacki.

Doskora umetnički direktor Bitefa i pozorišni kritičar Ivan Medenica povodom čitavog slučaja kaže za Danas da ovakav postupak osuđuje i smatra nedopustivim.

– Neprihvatljivo je da uprave pozorišta skidaju sa protokola za premijere kompetentne kritičare koji su im se « zamerili » objavljajući nekoliko negativnih kritika o predstavama dotične kuće. Pošto je upravo to slučaj s pozorišnom kritičarkom Vremena, Marinom Milivojević Mađarev, osuđujem ovaj postupak BDP-a. – kaže Medenica.
On skreće pažnju da postoje situacije u kojima kritičari umeju da budu neargumentovani i zlonamerni, kao i da je njihov autoritet upitan.

– Ima, doduše, i slučajeva kada su kritičari često ili redovno neargumentovani, zlonamerni, pa čak i nekompetentni, a « autoritet » imaju samo zato što, neznano zašto, rade za neki uticajni medij, recimo, za RTS. U ovim drugim slučajevima, pozorišta imaju pravo da reaguju, ali nisam siguran ni da je tad prva i prava reakcija skidanje s protokola : uvek se može razgovarati s uredništvom medija u kom se oglašava taj kritičar, ili sa strukovnim udruženjem. « Kažnjavanje » sa skidanjem s protokola je rešenje koje šalje lošu poruku da pozorištima kritika nije potrebna. – ističe Medenica.

Kritika  je i dalje jedno od glavnih svedočanstava o pozorištu jednog doba

O tome kakav je uticaj umetničke kritike danas i ovde i zašto je važno da se ona neguje Ivan Medenica odgovara da svi, naravno, znamo da je njen uticaj sada smanjen.

– Svi, naravno, znamo da je uticaj ozbiljne umetničke kritike, i to ne samo pozorišne, a u današnje, tabloidno, senzacionalističko, antintelektualno i potrošačko doba, značajno smanjen. Ali, to što kritika danas ima minimalni uticaj na odluke gledalaca da li da gledaju neku predstavu ili ne, to ne znači da ona nema drugu vrstu značaja. Ona je i dalje jedno od glavnih svedočanstava o pozorištu jednog doba i na osnovu nje, između ostalog, jednog dana će se pisati istorija pozorišta. Takođe ima uticaja i na festivalske selekcije, nagrade, finansiranje projekata… Poslednje, ali ne i najmanje bitno : ako je kompetentno, analitički napisana, ona je od koristi i stvaraocima dotične predstave – zaključuje Ivan Medenica.

Pozorišna agonija

Ko je dosad propustio kritiku Marine Milivojević Mađarev u „Vremenu“ pod naslovom „Kad će kraj?“ nije kasno da to učini i sada. Prilično je analitična, sagledava premijeru „Božanstvene komedije“ u režiji Franka Kastorfa iz više uglova. Počinje podsećanjem na to da je nedavno obeležen jubilej – 700 godina od smrti Dantea Alijegrija, na kompleksnost njegovog dela, pita se zašto je reditelj posegnuo da ga savlada, između ostalog i s fragmentima iz Handkeovog „Golmanovog straha od penala“. Podseća da je Kastorf prepoznatljiv po korišćenju videa, kao i na to koju vrstu iluzije ovaj medij kreira u pozorištu itd. da bi došla do trenutka pozorišne agonije koja nastaje pred kraj predstave.

“Pošto više ne razumemo strukturu predstave, nikome u publici nije jasno kada će biti kraj, ne pomaže ni činjenica da je u objavi pisalo kako predstava traje 270 minuta – publika je u salu ušla u 19 sati, predstava je počela u 19.20. Ponoć dolazi i prolazi, a predstava i dalje traje. U jednom trenutku na scenu izlazi glumica sa crnim krilima i pleše uz pesmu The End. Pesmu slušamo u celini i sve se nadamo: DŽim Morison peva This is the end, znači, ovo je kraj. Međutim, ne! Predstava se nastavlja. U jednom od narednih trenutaka neko od glumaca izađe na scenu i priča o istoriji dirigentske palice. Publika počinje da se smeje. Glumac je na trenutak zbunjen jer ništa u njegovoj priči nije smešno – smeh je pokušaj publike da se odbrani od osećanja frustriranosti. Nešto pre jednog sata posle ponoći, nakon jednog od brojnih krajeva, ipak je stigao i dugoočekivani kraj predstave. Prijatelji i navijači bučnim aplauzom pozdravljaju glumce, dok drugi u tišini napuštaju salu.

Na pres-konferenciji Frank Kastorf je rekao kako je za njega važno da publika izrazi svoj stav prema njegovoj predstavi. Stav može biti i aplauz, ali i zviždanje, rekao je reditelj. Izgleda da mu niko nije objasnio da beogradska publika (skoro) nikad ne zviždi već ‘glasa nogama’. Šta li će biti sa predstavom ‘Božanstvena komedija’ kada dođe redovna publika koja je kupila kartu da čuje Dantea, a čuje Handkea? Hoće li imati razumevanja za Kastorfovu umetničku slobodu?“