Dobrodošli u džunglu!

Želeli da veruju ili ne Slešovim rečima i odobravali ili ne njegove razloge, obožavaoci koji planiraju da 23. septembar provedu pod svodovima Beogradske arene i uživaju u „Paradise City“ ili „Welcome To The Jungle“, moraju biti spremni na to da će Aksel „overiti“ razlog broj jedan i na binu izaći onda kada on proceni da je vreme, pa makar to bilo i jedan sat posle ponoći! Letošnji incidenti na festivalima Reding i Lids (koncerte prekidala policija zbog kašnjenja i prekoračenja odobrenog vremena) i koncertu u Dablinu (flaše letele na muzičare jer je Aksel kasnio 90 minuta) pokazuju da se pevač nije promenio od kad je sa Slešom delio isti hleb i kada je i megalomansku turneju „Use Your Illusion“ skoro doveo do finansijske propasti.

No, ključno pitanje koje se danas postavlja glasi: vredi li istrpeti sve Akselove hirove i strpljivo sačekati početak koncerta koji će pored starih, vanvremenskih hitova doneti i pesme sa albuma „Chinese Democracy“ koji se ovom turnejom zapravo promoviše? Iako većinu starijih fanova nove pesme uopšte ne interesuju i iako im je osnovni motiv želja da uživo čuju legendarnog pevača i pesme uz koje su odrasli, jedna činjenica se, ipak, mora istaći: „Democracy“ je odličan album čija je jedina mana to što nije potpisan imenom Aksel Rouz već GN’R! Jer, sa originalnim Gans albumima on ima tek nekoliko dodirnih tačaka.

Shvatiti motive koji pokreću egoističnog Aksela i razumeti zašto se nakon odlaska svih članova benda i dalje drži „ko pijan plota“ imena GN’R zaista nije lako. Iscrpljujuće suđenje oko autorskih prava na pesme uništilo je sve nade fanova da će originalni članovi jednom ponovo svirati zajedno, a dobijanje prava na ime je Akselu, verovatno, bilo potrebno baš da bi sprečio okupljanje prvobitne postave i tako „izdejstvovao“ da se ime grupe poistovećuje isključivo sa njegovim likom i delom. U skladu sa tim, od trenutka kad je postao usamljeni „pištolj“ kroz Akselovu firmu je prošlo na desetine muzičara, pa se rad na novom „GN’R albumu“ otegao u beskonačnost. Želeći da dokaže svoju „genijalnost“ i Slešu (koji je sa „Slash’s Snakepit“ i „Velvet Revolver“ napravio lepu post-Gans karijeru) pokaže ko je bio kreativni lider benda, Rouz je aranžmane novih melodija prepravljao nebrojeno puta sledeći samo njemu jasnu viziju u potrazi za „savršenim pesmama“. Dvanaest godina nakon početka rada na njemu i potrošenih trinaest miliona dolara(!) u četrnaest studija u kojima je sniman i miksovan, album se konačno pojavio u radnjama u novembru 2008. i odmah je bilo jasno da se (nasuprot Akselovim pretenzijama) ne radi o remek-delu. Ali, melodije na „Chinese Democracy“ imale su dovoljno potencijala da vas podstaknu na ponovna preslušavanja, uveravajući vas uvek novim argumentima da je potrebno vreme da biste ih potpuno prihvatili. Ono što je specifičnost ovog dvanaestogodišnjeg novorođenčeta je da veliki broj pesama na „Democracy“ reflektuju uticaje različitih muzičkih stilova koji su se razvijali tokom Akselove izdavačke apstinencije, pa se može pretpostaviti u kom su periodu neke pesme nastale. Tako npr. „Shackler’s Revenge“ počinje tipičnim Prodigy semplovima, a balada „If the World“ klasičnom latino gitarom. Okosnicu albuma, ipak, čine hard rok udarne igle „Chinese Democracy“, „Scraped“ i „Riad n’the Bedouins“ čije solaže i rifove teško da bi bolje odsvirao i Sleš, mada ga je na nekim od njih „dubliralo“ čak pet gitarista u rasponu od Robina Finka (ex Nine Inch Nails) do dijaboličnog Baketheda sa sve kofom na glavi! Utisak je da je Akselu od Sleša više nedostajao flegmatični Izi jer „brzinske“ gitariste u L.A.-ju očigledno možete naći na svakom ćošku. Produkcija je, međutim, ono što ovaj album udaljava od prethodnih, pa u „There Was a Time“ (koja pretenduje da bude „November Rain“ 21. veka) već u prvih 60 sekundi možete čuti dečji hor, klavir, gitare, hip-hop ritmove izmešane sa zvucima dubokih timpana, te različite zvučne zapise puštene unazad preko Akselovog glasa! Dvostruki album „Use Your Illusion“ je snimljen za samo 36 dana, a „Time“ je sama uzela bar duplo više vremena. „Better“ je još jedna melodijski i ritmički veoma kompleksna pesma, pa iako počinje umerenim tempom vremenom prerasta u žestoku, vrišteću numeru sa nekoliko fenomenalnih gitarskih deonica u sredini, vraćajući se na kraju ponovo mirnijim vodama. Najintrigantnija pesma je pokajnička „Sorry“ za koju mnogi zbog reči ”I’m sorry for you, not sorry for me, You don’t know who in the hell to or not to believe” veruju da je posvećena Stivenu Adleru, a možda čak i Slešu. U većini numera vokal je na jako visokom nivou, u par njih Aksel istinski briljira, ali je primetno korišćenje Pro Tools softvera za „peglanje“ glasa što pevač u bukletu CD-a otvoreno priznaje.

Sve u svemu, „Democracy“ je album koji bi da ga je snimio npr. Džon Dvanaest Jastrebova bio dočekan epitetima žestok, provokativan, maestralno odsviran i otpevan, mestimično preproduciran – i svi oni mu zaista pristaju. Ali, ovaj „one man band“ ima svoju (burnu) predistoriju koju morate uzeti u obzir kada albumu dajete zaključnu ocenu. Dakle, odgovor na pitanje sa početka teksta je – da, vredi sačekati Aksela i treba uživati i u novim pesmama jer, kako reče sam Sleš, radi se o jednom od najboljih pevača i najdarovitijih kompozitora u istoriji rokenrola. Ako mu ne možemo pokazati rajski grad makar mu poželimo dobrodošlicu u ovu našu džunglu!