„Beograd se vraća na mape sveta“: Balašević je to izgovorio pred pola miliona ljudi na dočeku srpske Nove u Beogradu 1997. i sve je stalo

Tokom protestnih šetnji koalicije “Zajedno” 13. januara na ulicama Beograda našlo se oko pola miliona ljudi. Zastave ferarija, posteri Mitra Mirića, kuvana rakija na svakom ćošku i vera u neku novu Srbiju bili su dovoljni da svi koji su te večeri kroče na Trg i okolne ulice taj događaj nikada ne zaborave.

Nepregledna masa ljudi popunila prostor od Trga do Slavije. Roditelji sa malom decom, bakice, tinejdžeri. Bilo ih je svuda, na žardinjerama, drveću, svi su gledali ka bini i bili ponosni. Kako je tada pisao Blic, ni najstariji Beograđani nisu pamtili ovakav skup.

Naravno, nisu svi bili oduševljeni ovakvim ponašanjem. Državni mediji, još uvek pod kontrolom Miloševića su prećutali to da je Beogradom te noći prošetalo i zabavljalo se preko 300.000 ljudi, kako je u to vreme izveštavao Dnevni telegraf.

Srpska Nova godina je oduvek sa sobom nosila mnogo više od obične zabave. Od onih „zabranjenih“ okupljanja za vreme Tita, pa do onih komplikovanijih organizacija posle 2000. kad su na istoj bini mogli da se nađu ljuti i alternativni rokeri ali i Ceca i Željko Joksimović.

Ova 1997. je izgleda svima ostala u nešto drugačijem sećanju. Makar onima koji mogu da se sećaju. Novinar Zoran Panović se upravo tako i prisećao te proslave.

„Valjda vi matoriji koji patite za devedesetim ’jer je tada bilo nade, Naše borbe i B92’ niste zaboravili da je SNG u Beogradu 1997, u vreme onih čuvenih šetnji protiv izborne krađe, bila najveći opozicioni skup pre Petog oktobra, i da je ta masovnost postignuta upravo zbog SNG. Pevao je Đorđe Balašević. Pila se i rakija iz red-bul limenki. Nosile su se zastave Ferarija i posteri Mitra Mirića“, napisao je Panović svojevremeno.

Pored Balaševića koji je možda bio najveća zvezda, ostatak programa su bili momci iz bendova koji su na ramenima svojih svirki i izneli dotadašnje prosteste, demonstracije i šetnje. Tu su bili Partibrejkersi, Familija, Love Hunters, Darkwood dab.

Basista Darkvuda Miki Risitć se sećao sa nama te noći od pre 26 godina.

„Bilo je užasno hladno, preko minus deset stepeni. Sećam se da smo svi imali rukavice sa isečenim vrhovima prstiju, jer su žice bile previše hladne. Međutim, iako je bilo hladno, sa svih strana bine koja je bila na Trgu su pristizale ogromne reke ljudi, i napravile su pun krug oko centra. Od najmlađih do najstarijih. U prvim redovima su bile bakice sa slikama Vuka Draškovića. One su skakale i uživale, bezobzira šta je sviralo sa bine. Atmofesra je bila sjajna. Bili smo svi u svemu tome, jer smo šetali 2 meseca pre toga, tako da je i celo veče predstavlajlo neki mali trijumf. Naravno, svi znao kako se to posle završilo. To je bio događaj koji ću pamtiti celoga života“, ispričao nam je Ristić.

On je dodao da će uvek pamtiti i nerealnu scenu u bekstejdžu celog događaja koji je bio u knjižari „Srpska reč“, gde su po prvi i poslednji put delili prostoriju sa Đorđem Balaševićem, funkcionerima SPO-a ali i nekim njima bliskijim političarima.

Svoje viđenje nam je dao i Dejan Vučetić Vuča, pevač Darkvuda.

„Atmosfera je bila stvarno super i more ljudi ispred nas svih boja i oblika. To je najupečatljiviji utisak i mislim da je to bila najveća količina ljudi pred kojom smo svirali, više nego na Egzitima i uopšte festivalima i koncertima Pitao sam se koliko je to highlight naše karijere, verovatno jeste“.

Upitan da li je tada ima pred sobom nadu u bolju budućnost odgovara podsećanjem da je njihov album Elektropionir izašao četiri godine kasnije i da tamo sve stoji.

„Taj album je trebalo da izađe ranije ali je zbog bombardovanja kasnio i pojavio se nakon toga a sigurno većina zna da refren te pesme glasi „budućnost čeka iza ugla“. Svakako da je vladao entuzijazam kod svih koji su prisustvovali i koji su bili deo svih tih dešavanja ali znamo posle svi šta se desilo i da je taj entuzijazam nestao“, zaključuje Dejan Vučetić Vuča.

„Beograd se vraća na mape sveta“, izgovorio je Balašević i započeo koncert, a od ovacija su se tresle ulice. Pored ovih nastupa preko video linka okupljene su pozdravili Sting, Harvi Kajtel, Patrijarh Pavle, Grupa Prodidži, Vanesa Redgrejv, Emir Kusturica.

U masi je tad bio i mladi reporter Studija B, na početku svoje karijere, Zoran Kesić. Danas, on je mišljenja da je ovo bila najbolja Srpska Nova godina ikad.

„Kao reporter Studija B, sa snimateljem sam jurio po gradu, snimao, intervjuisao ljude i brzo nosio kasete u Beograđanku da se to emituje, pa opet nazad na ulicu. Sećam se da je na Trgu Republike bilo milion ljudi, ili mi se bar tako činilo. Bilo je to u jeku studentskih šetnji i protesta. Ta proslava i taj skup je bio u stvari jedna ogromna protestna žurka. Takvu energiju optimizma, radosti, pijanstva i ludila nikada pre ni posle nisam doživeo. U jednom trenutku smo se snimatelj Cile i ja, u potrazi za kadrom koji bi mogao da obuhvati svu tu nepreglednu masu, popeli na spomenik Kneza Mihajla. Odatle sam, držeći se konju za nogu, u nekom poluvisećem položaju, sa morem naroda ispod, napravio reporterski „stendap“ i poželeo srećnu Srpsku novu godinu gledaocima Studija B. Posle smo završili na nekoj kućnoj žurci.“

Na bini je te večeri bio i Milan Mumin i Love Hunters.

Milan Mumin pevač Love  Huntersa priseća se nastupa ovog benda tada kao neponovljivog događaja i čitave atmosfere.

– Naravno, osećaj je bio predivan, sam taj period naše lude godine, koje se nikada vratiti neće. Bila je opšta histerija i opšte ushićenje i predivno raspoloženje je bilo u narodu. Osim što je tu bila gomila Beograđana, milion ljudi je došlo i sa strane, što Novi Sad, što Subotica, što Karlovci, što unutrašnjost Kragujevac, Čačak, Šabac…Bila je prelepo postavljena bina i jedno fenomenalno iskustvo. Gotovo sam siguran da nisam nikad ispred veće mase nastupio jer verujem da se tada na Trgu republike našlo oko pola miliona ljudi . I sam naš bekstejdž je bio sjajan. Sedeli smo kod Dane i Vuka Draškovića u Srpskoj reči. Tu su bili i glumci Lazar Ristovski, Gagi Jovanović, bila je tu čini mi se i Vesna Pešić, bio je snama i Đinđić, Tadić…, priseća se Mumin, napominjući da je tom prostoru vladalo zajedništvo.

– To se pretvorilo u opštu pijanku i zezanje do kasno u noć i ranu zoru. I sve predivno me veže za taj period. Kad se setim tog bekstejdža i te svirke prvo što mi dođe u sećanje je i sada pokojni Zvonko Osmajlić, Vukov telohranitelj i još par drugara koji nažalost više nisu sa nama. To su bile reke ljudi i svirke, koje su bile jako dobro prihvaćene. I, ta atmosfera kao kad danas žalimo za petim oktobrom 2000- e, a ovo je bilo predvorje toga. Mislim da ta energija, u smislu političkih previranja ne može više se ponovi. To je neponovljiv period, a i imati 25 godina kao tada je priča za sebe. Mi nikada više nismo ni svirali ni nastupali ni po medijima nas toliko nije bilo kao tih godina – zaključuje Mumin.