Događaji koji su obeležili 2018. – vizuelna umetnost

Postavka izložbe je bila ambijentalna i delovala je na posetioce krajnje neposredno, to jest na čulno-opažajnom nivou, aktiviranjem potisnutih slojeva emotivnog pamćenja. Međutim, njenim nazivom, tekstom uvedenim u njen okvir, a posebno tekstom autorke u katalogu, taj doživljaj na koji su posetioci navođeni nadograđen je kontekstualnim elementima i reartikulisan. Postavka, u koju su se posetioci utapali, realizovana je krajnje suptilno, na veoma minimalan način, i galerija je transformisana u čekaonicu u kojoj se ništa ne može dočekati. Izložba nije bila vizuelno-prostorni prikaz bezizlaznosti čekanja boljeg sutra, već okružje koje je taj osećaj neminovno indukovalo. Poenta rada je bila u dvojstvu krajnje uznemirujućeg osećaja bezizlaznosti i refleksiji činjenice da je taj osećaj za mnoge već postao ‘ništa spec’, to jest nešto krajnje uobičajeno i normalizovano, i da je horizont društvene emancipacije za njih sasvim nestao sa obzorja.

Muzejska izložba koju sam najviše iščekivao bila je retrospektiva Ilije Šoškića. Nakon duge i studiozne pripreme realizovana je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, i mogla je da se vidi u periodu od 12. oktobra do 16. (MSUV), odnosno 24. (MSUB) decembra, a njeni kustosi su bili dr Zoran Erić i Nebojša Milenković. Ilijin nomadizam i prezir prema materijalnom, kao i njegove radikalne političke izjave, koje sam ponekad imao prilike da čujem, delovali su mi kao nešto što je prilično teško predstaviti muzejskom postavkom. Ali, ona je ipak ostvarena, i to na dva prilično različita načina, obrazložena tekstovima u katalogu. Po Nebojši Milenkoviću, Ilija Šoškić je uspeo da „ostane ono što je bio od samog početka: Neuklopljen. Dosledan. Radikalan. Svoj.“ Po Zoranu Eriću, on pruža “kreativni implus koji ne pledira da promeni sistem, ali nudi alternativne perspektive, čak i u vremenu u kome danas živimo“. Postavke u dva muzeja, iako su ih ovi kustosi zajednički radili, u saradnji sa umetnikom, kao da prikazuju potpuno divergentne autorske opuse.

Aktuelni izložbeni projekat sa najjačim emancipatorskim potencijalom nastao je u okviru borbi koje se vode oko domova radnika nekadašnjeg preduzeća za građevinske i montažne radove KMG Trudbenik. Nosi naziv Radnički muzej Trudbenik, i nadovezuje se na napore radnika da sačuvaju istoriju preduzeća od zaborava. Otvoren je za publiku 29. novembra u Beogradu, u zgradi koja je deo nekadašnje radničke kolonije, čestoj meti napada izvršitelja i policije. Aktivistička, istorijska i umetnička istraživanja na kojima se gradi imaju kao jedan od ciljeva i intervenciju u “današnju sveprisutnu fetišku i tržišno orijentisanu masovnu produkciju mrtvih objekata za konvencionalne muzeje, čiji je jedini cilj postao da tim istim mrtvim objektima podignu tržišnu vrednost”.

Vesna Milosavljević, SEEcult.org: Proteklu godinu u oblasti vizuelnih umetnosti u Srbiji obeležila su, između ostalog, i otvaranja novih izlagačkih prostora, koja nisu donela bitan pomak na sceni, ali i zatvaranja i nestajanja, koja su u pojedinim slučajevima praćena i tragikomičnim momentima.

Svakako je nezaobilazno otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu posle rekonstrukcije započete 15 godina ranije. Uz novu stalnu postavku, Narodni muzej ponudio je samo još tematsku gostujuću izložbu Nacionalnog muzeja Kine iz Pekinga o slikarstvu i životu drevnih kineskih učenjaka, dogovorenu svojevremeno među ministarstvima kulture dve zemlje, te manju postavku koju je pripremio sa Galerijom Matice srpske o Evropskoj godini kulturnog nasleđa, povodom njenog završetka.

Beograd je dobio i nekoliko novih izlagačkih prostora, poput galerija Laufer i Novembar, te (krajem 2017) galerije X vitamin. Zaživeli su i nešto ranije otvoreni alternativni i niskobudžetni izlagački prostori, poput Kvake 22 i Ostavinske galerije kulturnog centra Magacin u Kraljevića Marka. Galerijsku scenu obeležile su pritom i različite kampanje – dok su se neke već godinama etablirane galerije suočile (ponovo) sa problemom opstanka, ali i potvrdile značaj odzivom stručne javnosti i publike na poziv za pomoć (Remont), komercijalnije orijentisani izlagački prostori, na čelu sa Galerijom Drina, udružili su se radi otvaranja rasprave o problemima koji otežavaju njihovo poslovanje. Kao svojevrsna platforma za promociju privatnih galerija poslužio je 57. Oktobarski salon, manifestacija finansirana javnim sredstvima, koja je završena bez bilo kakvog objašnjenja takvog poteza, oštro kritikovanog u stručnim krugovima i na društvenim mrežama. Ubrzo nakon 57. OS osvanula je i ideja privatnih galerija da im država finansijski pomogne u predstavljanju domaćih umetnika na sajmovima umetnosti u svetu, izneta na prvom panelu u oblasti vizuelnih umetnosti koji je organizovao Savet za kreativne industrije premijerke Ane Brnabić.

Proteklu godinu obeležilo je i suštinsko zatvaranje pojedinih galerija, poput Gradske galerije Požega, koje je pritom praćeno tragikomičnim pokušajem predsednice lokalnog parlamenta Zorice Mitrović da se obračuna sa dotadašnjom izlagačkom i otkupnom politikom koja je, inače, predstavljala jedan od uzora na čitavoj sceni. Video izjava Zorice Mitrović o radovima Milovana Destil Markovića i Aleksandra Dimitrijevića, otkupljenim za vreme uprave istoričarke umetnosti Slađane Petrović Varagić, smenjene direktorke ugašenog KC Požega, bila je udžbenički primer nekompetencije i pogubnog političkog uticaja na scenu koje je dovelo do pretvaranja jedne od najznačajnijih galerija u zemlji u marginalni prostor čak i u lokalnom kontekstu.

Iako formalno takođe još postoji, na neki način je nestala i Galerija Grafičkog kolektiva koja ni posle ponovljenih apela nadležnima i podrške stručne javnosti nije uspela da pronađe nov prostor za izlaganje, nakon odlaska sa Obilićevog venca zbog restitucije zgrade u kojoj je delovala od osnivanja 1949. Odlazak sa Obilićevog venca simbolično je obeležen akcijom u kojoj su učestvovali umetnici, kustosi i drugi predstavnici stručne javnosti, napravivši “živi lanac” do Kosančićevog venca – nove administrativne adrese Grafičkog kolektiva. Akcija je trebalo da preseli i “atmosferu, energiju i slobodan duh Grafičkog kolektiva, kao i njegov moralni i profesionalni kodeks”. Taj duh za sada i dalje luta.

Nebojša Milenković Novi, viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine: Najsnažnji utisak, ne samo ove već i godina koje joj prethode, je energija koja se na našoj art sceni probudila i stvorila izložbom „Akcione forme“ Ilije Šoškića, koju smo kolega Zoran Erić i ja priredili u Muzeju savremene umetnosti i Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Bilo je zaista uzbudljivo gledati hiljade ljudi, a bilo ih je više od 9000, kako dolaze u naša dva muzeja i kako iz njih — posebno nakon događaja kojima je prisustvovao sâm umetnik — izlaze sa osmehom. Takođe, imponuje i pažnja koju je izložba izazvala kod stručne javnosti u regionu — kako kad su u pitanju posete kolega, tako i relevantnim tekstovima koji su objavljivani u uglednim glasilima od Amerike i Italije do Slovenije, Hrvatske, Crne Gore ali i domaćoj štampi.

Svojim nenametljivim autoritetom, Ilija Šoškić podsetio nas je na ono što smo, čini mi se, odavno zaboravili — na činjenicu da umetnost može da bude izuzetno moćna društvena sila; koja budi energiju, podstiče dijalog, inicira debatu, kreira alternative… Neposredan, nepretenciozan, srdačan i ljubazan — Šoškić nas je podsetio da su pitanja umetnosti neodvojiva od pitanja morala (kako ličnog tako i javnog) te da iza autentičnih ideja uvek stoje i duboko humanistički ideali. Takođe izložba je na delu pokazala i profesionalne mogućnosti naših ustanova — istovremeno uspostavljajući visoke izlagačke standarde.

Drugi utisak, indirektno povezan s ovim, su (ne)dešavanja oko izbora predstavnika Srbije za predstojeće Bijenale u Veneciji. Problematično je gotovo sve. Počev od načina izbora ali i tajminga raspisivanja konkursa i imenovanja Programskog saveta. Shodno lošoj praksi, taj proces tradicionalno je započet u trenutku kad su sve kulture koje drže do ozbiljnosti, čak i u zemljama regiona, već davno odredile svoje predstavnike i kad se u samoj Veneciji uveliko održavaju kako stručni tako i tehnički sastanci uprave Bijenala sa predstavnicima nacionalnih paviljona. Svesni značaja Bijenala, stručna veća i direktori naša jedina dva muzeja savremene umetnosti, braneći interese struke, ministru kulture uputila su otvoreno pismo u kom, izuzimajući svoje predstavnike iz Programskog saveta, upozoravaju na ozbiljno narušen legitimitet načina rada — potpuno nesaglasan s najvišim standardima stručnih kompetencija, transparentnosti i profesionalizma. Takođe, ukazali smo i na ozbiljno narušene kriterijume autonomnog, kritičkog i profesionalnog institucionalnog delovanja. Nažalost, Ministarstvo kulture naš apel u potpunosti je ignorisalo — dok je struka, čak i sami umetnici, uz svega par izuzetaka, na sve reagovala gromoglasnim ćutanjem.

Treći utisak je opšta moralna anesteziranost, autocenzura, kompromiterstvo i strah. Previše je u našem društvu onih koji se ponašaju u skladu s narodnom “ćutanje je zlato”. Ovde odavno nema dijaloga ili debate ni na jednu temu. Ne mislim na naše Fejsbuk autoterapije — već na prave, žive debate. Posebno mi je tužno kada gledam nekadašnje autoritete koji su se jednostavno prodali. Naša kultura nikad nije bila u većoj krizi. Nema velikih, pokretačkih ideja — ali ni angažmana da se te ideje kreiraju. Čast ovog društva brani nekolicina pojedinaca koji se još nisu predali i čija se moralnost danas smatra hrabrošću. Kao da smo se privikli na stanje instituciozalizovanog očaja. Svi čekamo da se nešto dogodi. Da se neko drugi izbori za nas… Nepostojanje alternativa nešto je što društvo koje drži do sebe jednostavno ne može da dozvoli. Izostanak alternative znači ukidanje perspektive. Ipak, postoje građanske inicijative i pokreti koji se bore za pravo na dostojanstven život, čist vazduh, pijaću vodu, parkove… Srećom, tih inicijativa je sve više i sve su glasnije. U tom kontekstu verujem da bi 2019. mogla da bude godina nade.