Događaji koji su obeležili vizuelnu umetnost u 2017.

Dugoočekivana obnova Muzeja okončana je na dostojanstven način; sada možemo da se nadamo da će Muzej ponovo obezbediti važno mesto na kulturnoj mapi ne samo Beograda, Srbije i regiona, već – sveta, kako je to nekada bilo… I

stina, za to nije dovoljna samo modernizovana zgrada, već svest vlasti da su kultura i umetnost bitne činjenice jedne prosvećene države. Imamo li takvu vlast i takvu državu?

Definitivno završena rekonstrukcija Galerije Matice srpske u Novom Sadu: mlada, sposobna uprava ove naše uvažene ustanove, koja je letos obeležila 170 godina od osnivanja, postepeno je vršila obnavljanje i modernizaciju, kako same zgrade i njene infrastrukture, tako i stalne postavke i kompletne organizacione sheme. Pri tome je aktivnost Galerije bila u stalnom usponu, na svim poljima.

Evropska komisija je proglasila 2018 – godinom kulturnog nasleđa: nasleđe nije bilo do sada u fokusu interesovanja evropskih institucija a ovo bi mogao da bude dobar znak prepoznavanja značaja, vrednosti i širokih mogućnosti koje kulturno nasleđe ima i to ne samo za posvećenike i ljubitelje! Najzad, iako ne spada u moj profesionalni okvir, moram da istaknem da sam se s filmom Mile Turajlić „Druga strana svega“ identifikovala: smatram ga izvanredno senzibilnom predstavom svih naših sudbina koje lik njene majke može da simbolizuje.

Slavko Timotijević, istoričar umetnosti

Živko Grozdanić Gera – 100 narativa o vlasti i umetnosti. Uzbudljiva, duhovita, ekstremno hrabra i beskrompromisno konstruisana saga o vlasti i umetnosti – vizuelni narativ u 100 epizoda Živka Grozdanića Gere, sproveden kao e-ART kroz Face Book-a kao jedna od delatnosti GERA MUSEUM-a, svakako je najznačajniji događaj zamrle umetničke scene. 100 vizuelnih narativa o vršačkoj situaciji koncipiranih kao dnevničko/hroničarski diskurs o malfunkcijama vlasti, bavi se odnosom kulturnog nasleđa i aktualne političke prakse koja to isto bogato nasleđe devastira u svakom izvršnom postupku. Grozdanić dokazuje da društvena periferija (on deluje iz sela Veliko Središte gde se nalazi Gera Museum) postaje kulturno središte ako se koriste dostupni mehanizmi i efikasni savremeni umetnički alati. NJegov rad je stoga svetionik slobode, pokret otpora i kontrapunkt licemernim diskursima scene koja je uvek spremna na kolaboraciju na sopstvenu štetu.

Mihael Milunović – Oblačenje zgrade Ringturm u Beču. Zahvaljujući prisustvu u kolekciji Wiener Stadishe iz Beograda međunarodna komisija iz Beča izabrala je rad Mihaela Milunovića da ove godine obuče dvadesetospratno sedište kompanije Wiener Insurance Grouo iz Beča. Rad Mihalea Milunovića Vizija, takođe zvan i Blue Mountain i Last Stop, četiri meseca je dominirao bečkim krajolikom i time pokazao da je Milunovićev rad međunarodno konkurentan i da reprezentuje onu stranu savremena srpske umetnost kaja je sposobna da govori jezikom razumljivim i izvan lokalnih okvira. Ovim izborom Milunović je stekao pravo da jedno njegovo delo uđe i u centralnu kolekciju WIG (Wiener Insurance Group)

Distorzioni loop – Performans Nepotkupljivih u vremenu re-otvaranju u MSU. Paradoksalna situacija, da je Muzej savremene umetnosti Beograd na svom nedavnom re-otvaranju dokazao svoju savremenost tek izvan sebe, izvan konstrukcije od sekvenci (većina stručnjaka i umetnika je postavku ocenila kao klasični modernistički sadržaj) a u kontekstu ceremonijalnog i veoma upitnog protokola otvaranja, kroz eksterni performans grupe Nepotkupljivi može označiti ovaj performans kao jedan od najbitnijih umetničkih događaja kod nas. Jer, MSU se već godinama muči kako da prevaziđe unutrašnje paradokse (domaći, međunarodni ili eksjugoslovenski muzej, zatim muzej 20, 21. veka ili nešto drugo, muzej savremene umetnosti ili muzej konzervirane umetnosti itd…) i on bi u tim paradoksima i ostao da se nije desio ovaj distorzioni loop koji su izveli Nepotkupljivi s jedne strane, Vučićeva efikasna policija s druge i Dejan Sretenović s treće strane koji je svojom izjavom na licu mesta dao legitimitet akciji Nepotkupljivih i samim tim prisvojio energiju performansa u korist osavremenjivanja muzeja.

Branislav Dimitrijević, istoričar i teoretičar umetnosti

Samoorganizovane umetničke inicijative i prostori koji se pojavljuju na marginama sistema i postaju najznačajnija mesta za lokalnu nezavisnu umetničku scenu. To su i inicijative u kojima se pokušavaju sprovesti i nove forme solidarnosti, razviti modeli razmene, pa i promišljati novi oblici političkog delovanja „odozdo“ u kultur-političkim uslovima koji su inače pogubni za nezavisnu scenu koja se opire sumornoj klijentelističkoj sprezi privatnog kapitala i državno-partijske birokratije. To su Ostavinska galerija, Kvaka 22, Matrijaršija u Zemunu, kao i druge organizacije i prostori koji su se pojavili u poslednjih par godina.

Zatvaranje kulturnog centra REX u Jevrejskoj ulici kao mesta koje je prethodilo i otvorilo put za ove nove pomenute inicijative. Zatvaranje REX-a je na neki način i kraj jedne ere koja je počela u okolnostima sloma socijalizma i ratova devedesetih. U REX-u su inicirani i organizovani neki od ključnih festivala, izložbi, razgovora… Pomenimo samo Ring Ring, Slobodnu zonu, Pesničenje, KEF, i niz drugih aktivnosti koji su ovaj prostor činili jedinstvenim mestom u gradu.

Završetak radova na rekonstrukciji i otvaranje Muzeja savremene umetnosti kao potencijalno „epohalna“ vest ukoliko Muzej u budućnosti uspe da povrati i razvije svoj lokalni i regionalni uticaj kao i međunarodni ugled. Pred Muzejem su veliki izazovi jer je sasvim evidentno da će, za razliku od ranijih perioda, udar sadašnjeg jednopartijskog režima na autonomiju ove institucije biti daleko veći.