Događaji u kulturi koji su obeležili 2018.: Književnost

Procenat varira u zavisnosti od toga da li su u istraživanja naznačene vrste uključeni pripadnici profesija koje po prirodi same stvari „moraju“ da čitaju (đaci, studenti, profesori, novinari, lektori, urednici, bibliotekari). Po tome je Srbija – eto razloga za zadovoljstvo – negde u evropskoj sredini. Ukoliko je za poređenje: čitamo više od Francuza, ali manje od Nemaca. Na toj problematici i statistici mogla bi biti zasnovana ozbiljna disertacija iz studija kulture, samo još da ima ko da je napiše…

U ovom prigodnom času, kada se prisećam šta nam je upravo izmičuća godina donela u oblasti književnosti, prvo mi na pamet pada da je oboren rekord: srpski pisci su ove godine objavili više od 200 romana. (Aut roman, aut nihil!) U vremenu u kom književnost luta u potrazi za iznalaženjem stvarne društvene funkcije i suočava se sa gubitkom (nekadašnjeg) mesta reprezentativne simboličke forme, taj podatak zvuči kao jedva pojmljiv paradoks: Što je više romana – to je sve manje suštinskog delovanja rečima! Saznanje da se takva priča odvija u otežanim opštim prilikama u kojima književnost jedva da postoji u javnom prostoru nije nimalo utešno. Kome je do čitanja fikcija u doba kada je stanje u društvu već nekoliko decenija redovno alarmantno? Na to pitanje svako pronalazi svoj odgovor, u rasponu od „nemam vremena“, „ne zanima me“, „ne vidim tu ništa vredno“, do „bez knjiga bi ovaj besmisleni život bio još besmisleniji“. Kako god, po svemu bi se reklo da je 2018. bila standardna godina: preobilna, jedva pregledna produkcija dokaz je da su tehnologija, relativno jeftina štampa i logika tržišta odavno preuzeli inicijativu (zbirke pesama, priča, eseja i studija štampaju se u 200-300, a medijski podržani „herc romani“ u najmanje deset hiljada primeraka). I kapitalizam ima svoje „ljudsko lice“: u mom supermarketu „knjige“ stoje barabar sa proizvodima kojima uskoro ističe rok trajanja. A može i ovako: u „noći knjige“ roman po ceni kutije „boljih“ cigareta. Uz to i „sjaj za usne“. Eto dileme…

Šta pamtim iz minule godine? Najpre, obeležavanje 150 godina od rođenja Mihaila Petrovića Alasa i 125 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, što je propraćeno odgovarajućim skupovima, izložbama, zbornicima i knjigama. Bez dijaloga sa tradicijom, ne onog prigodničarskog, nego suštinskog, „naši dani“ gube moć samorefleksije. Ništa ne počinje od juče, samo se nastavlja. Vrhunska književnost uvek je rezultat susreta individualnog talenta sa onim što mu prethodi i što ga uslovljava, institucije služe negovanju i produbljivanju tog i takvog dijaloga, zato i postoje. A iz hrpe knjiga i knjiga koje su mi svakodnevno prolazile kroz ruke izdvojila su se dva istinska čitalačka zadovoljstva: „Sabrane priče I“ Vladimira Nabokova i „Ne ubiti pticu drozda“ Branislava Petrovića. Napisah pre nekoliko minuta, ali nije zgoreg da ponovim: bez takvih dela bi ovaj život, ozbiljno oboleo od nedostatka smisla, bio sasvim besmislen. Zaista takav. Ovako, ima nade…

Vladislav Bajac, pisac i izdavač

1. Ne mogu i ne želim da budem objektivan u izboru nagrade koju je dobila Geopoetikina edicija Srpska proza u prevodu maja meseca u Londonu. Reč je o jednoj od Nagrada za izvrsnost (Excellence Awards) pod nazivom Nagrada za preduzimljivost u književnom prevođenju (Literary Translation Initiative Award) koju dodeljuju Londonski sajam knjiga i Udruženje izdavača Ujedinjenog Kraljevstva. U ediciji SPiT (Serbian Prose in Translation) Geopoetika je objavila trideset naslova modernih srpskih pisaca koje je odabrala među različitim srpskim izdavačkim kućama, prevela ih na engleski jezik i plasirala u svet u poslednjih desetak godina. „Pobedivši“ u najužem izboru i instituciju kakva je Udruženje književnih prevodilaca SAD-a, ova biblioteka je stekla potvrdu o onome što je već uradila. Naime, prethodnih godina ona je uspela da realizuje sopstveni san o osnivanju u svetu posebnih edicija savremene srpske literature (prvi put u istoriji srpske književnosti) i to u SAD-u, Kini, Velikoj Britaniji, arapskom svetu, započne je u Iranu i nastavlja dalje. Pre dobijanja ovog svetskog priznanja, kolo ove edicije bilo je odbijeno za sufinansiranje na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije: različito shvatanje tzv. nacionalnog interesa u kulturi.

2. Pohvala ovom istom Ministarstvu kulture zbog otvaranja Kulturnog centra Srbije u Kini. Znajući stvari iznutra, nadam se njegovom pravom i znalačkom angažmanu od kojeg naš jezik, književnost i kultura u celini mogu imati ozbiljne koristi.

3. Opet ista institucija. Kampanja (po ko zna koji put pokrenuta kao Kvisko) resornog ministra o ugroženosti ćirilice je veštačka i nepotrebna. Ugroženost bilo čega se ne leči sankcionisanjem, a posebno ne jednog pisma drugim. Ja pripadam generaciji koja u svojoj i svesti i podsvesti, i u praksi još uvek podjednako koristi ćirilicu i latinicu. Bojim se da su pravila kontrolisane upotrebe latinice u javnoj upotrebi pomešane sa njenom zvaničnom upotrebom. Ovaj dodatak budućem Zakonu o kulturi nije dobrodošao ni za medije (čiji god vlasnici bili), a kamoli za izdavačku delatnost tj. knjige.

4. Voleo bih da je ovo normalna, obećana – dosadna država u kojoj novoosnovani Savet za kreativne industrije (loše i pogrešno nazvan – umetnost i kultura su u sudaru sa pojmom industrija) premijerke vlade bude budući motor inovacija u podršci knjigama i izdavaštvu. Među članovima Saveta ima proverenih znalaca. No, nije mi jasan do kraja odnos ovog nadstranačkog tela sa Ministarstvom kulture: kao da je neko Nadministarstvo, možda. A opet, skepsa me mori: proveo sam više od decenije u Nadzornom odboru, a potom skoro ceo mandat od četiri godine i u Upravnom odboru Narodne biblioteke Srbije, odbijajući da primam finansijsku nadoknadu, a podrazumeva se – savesno radeći najbolje što sam sa drugim članovima umeo i mogao, i šta? Ne dočekavši kraj mandata, dobio sam u ovoj godini pismo o svojoj smeni sa potpisom naše premijerke, bez ikakvog obrazloženja, pa time ni jasnog povoda. Ni tu nisam shvatio preklapanje premijerkinog kabineta sa resornim ministarstvom. Da, njen potpis je morao biti na tom papiru, tako zakon kaže, ali čija je bila odluka? No, da budem jasan: Savetu, premijerki i Ministarstvu kulture i dalje želim uspehe u snovima i radu (bez i trunke ironije), a ne samo Srećnu Novu godinu. Jer oni su moji koliko sam i ja njihov. A zemlja je naša.

Branko Rosić, novinar i pisac: Neka prvi baci kamen i to neka baci na mene jer sam sto puta pisao u svojim kolumnama da sam odrastao u periodu (SFRJ) kada su dnevne novine imale baletsku kritiku, a danas skoro ima samo dve-tri, koje imaju književnu ili filmsku. O baletu, taman posla. Skoro da i nema novina sa kritikom rok albuma ili koncerta. I neka prvi (i drugi, treći) baci kamen i to neka ga baci na mene jer se ni ja neću osvrnuti na pregled knjiga domaćih autora. Zato što ih znam. Zato što s njima tu i tamo popričam ili popijem kafu. Zato što ja i nisam književni kritičar.

Zato neka kritike pišu drugi, a ja ću se osvrnuti na neke stvari u književnosti 2018. Ako bih o domaćoj, onda ću reći iskreno i bez ziheraštva da i srpska književnost pati od prekomerne doze istorije i istorijskih tema, baš kao i domaće TV serije ili filmovi. Postoje ti ciklusi istorije koji nas uguše jer u naletu se cela srpska umetnost bavi time. U socijalističkoj Srbiji taj talas politički angažovane umetnosti se pretvorio u političko pozorište nacionalnog tipa. Tako da ako se gledao repertoar srpskih pozorišta osamdesetih onda 8. sednica i Milošević nisu bili eksces već nastavak repertoara i želja publike.

Sada je Veliki rat, pa čak članovi žirija ugledne književne nagrade kažu da se prekardašilo sa tom temom u srpskoj književnosti. Ali književno tržište kaže da se istorijski romani super prodaju, pa će književni odgovor na TV seriju „Jutro će promeniti sve“ morati da čeka.

Kritičari sajma knjiga su se upregli u napadima na Kiju Kockar, rijaliti zvezdu koja je napisala knjigu. Svi su ustali protiv zagađenja od strane kič literature, a niko nije primetio haške optuženike i da je bilo više pisaca koji su došli iz zatvora u Sheveningenu nego onih pristiglih iz rijalitija.

Laguna je otvorila novu knjižaru u pešačkoj zoni Beograda. Zapravo sve pešačke ulice malo većih gradova u Srbiji imaju na centralnom mestu Laguninu knjižaru pa bi strani turisti mogli doneti zaključak da u Srbiji šljakaju samo knjižare i kladionice. E da, i apoteke, što je i logično jer moraš tabletu da popiješ kada te zaboli glava bilo od čitanja bilo od kvota i nepogođenog tiketa.

Bila je i Geopoetika i mlada i dobra irska književnica Sali Runi i njeni „Razgovori sa prijateljima“. NJena rečenice su oštre kao njen zemljak Jameson viski i a ljubavna priča kipi kao njen drugi zemljak Ginis.

A Booka. Fantastična knjižara koja osim knjiga nudi kolače i izbacuje pušače. Booka je i ove godine održala onaj „vodostaj“. Onaj čitalački link sa savremenom literaturom. Ulogovala nas je sa savremenim autorima. „Polazak sa stanice Atoča“ odličnog američkog autora Bena Lernera čiji izgled štrebera iz Istraživačke stanice Petnica je u pravom neskladu sa divljim rečenicama koje su oduševile Frenzena i Ostera. Booka je ispratila čitav fenomen Elene Ferante i „Moje divne prijateljice“ koju razmenjuju i profesorke BU baš kao i kasirke iz Lidla. Booka je ispratila i fenomen Knausgora i donela nam još jedan tom harizmatičnog Norvežanina i vlasnika najzanimljivijih redova koji opisuju najdosadniji život. Briljantno. Kao što sam i ranije rekao za njega – neko se iz hipermarketa vrati sa punim cegerom i fiskalnim računom, a Knausgor bi sa romanom.

Kad smo kod Frenzena, Dereta nastavlja sa „drugim životom“ ovog američkog književnika u Srbiji. Nadam se da će popravni ispit ovog američkog Tolstoja i jednog od najznačajnijih svetskih pisaca proći uspešno jer nam treba ta literatura.

Prednovogodišnjih dana autobus 26 ima prolazno vreme od Terazija do Trga republike ravno 26 minuta. Sve je zakrčeno od gužvi. Vreme je prednovogodišnjeg šopinga i mnogi su odabrali i knjižare kao mesta u kojima će naći poklon. Ili što bi rekao jedan prodavac iz Lagunine knjižare „Da, da, dobro ide tvoj novi roman, ali sad sve dobro ide.“