Dokumentarci su tu da oplemene dušu, ali i da nas suoče sa realnošću

„Ademovo ostrvo“ biće prikazano u selekciji „Dokumentarni film do 50 minuta“, dok će „Kada sam kod kuće“ svetsku premijeru imati u okviru prvog bloka nacionalne selekcije „Kratkog igranog filma“.

Ono što karakteriše ovu rediteljku je “savršena diskretnost” koja omogućava njenim junacima da se “ogole” pred kamerom bez lažne patetike pa gledalac dobija utisak da baš njemu “otvara dušu”.

„Ademovo ostrvo“ bi mogla da bude lična priča oca koji je izgubio dete, a zapravo je priča o svakome od nas i kako se nositi sa fizičkim gubitkom bliske osobe. Odakle potreba da na ovaj način to pretočiš u kratki dokumentarni film?

Potreba za stvaranjem ovog filma je proistekla iz ličnog gubitka voljene osobe. Adema poznajem već godinama, a njegova ćerka Ivana je bila moja prijateljica. Ubrzo nakon Ivaninog samoubistva, izgubila sam i oca i tada se javila potreba da istražim temu tuge filmskim jezikom. S obzirom da Adem živi na ostrvu Ada Međica, taj ambijent nam je dao još jedan poetičan ugao sagledavanja teme.

Tvoj kratki igrani film „Kada sam kod kuće“ bavi se suočavanjem s prošlošu koja se tiče intimnog i porodičnog života. Da li nas naš odnos prema prošlosti i spremnost da je pogledamo pravo u oči određuje u životu?

Mislim da da. Mislim da bez suočavanja sa traumam ne možemo da idemo napred, ni kao individue ni kao društvo. Moralno i etički je bitno pitanje suočavanja sa traumom kao i umetnički izazovno i konstruktivno za razvijanje radnje. Kao rediteljka socijalno angažovanog filma, htela sam da se bavim temom o kojoj se u našem društvu malo govori, a to je suočavanje sa seksualnim nasiljem u porodici. Ova tema je filmski plodna za razvijanje radnje jer ima konflikt i direktni sukob koji se dogodi i razrešava.

Danas kada praktično živimo „rijaliti kulturu“ počevši od svakodnevne politike pa do onog trenutka kad sedneš uveče za TV čemu zapravo služe dokumentarni filmovi?

Dokumenatarni filmovi služe da gledaoca odvedu na putovanje u drugačiji i kreativniji pristup realnosti. Dokumentarni filmovi su tu da oplemene dušu, da pokrenu razmišljanja, da nas povedu u svet poezije ili nas suoče sa surovom realnošću i podstaknu promene u čoveku pa i u društvu.

Koji bi savet dala svakom onom ko želi da se bavi dokumentarnim filmom, a koji tebi nikad nisu dali?

Imala sam sreću da sam od početka svoje karijere bavljenja socijalno angažovanim filmom nailazila na sjajne kolege koji su mi govorili isto ono što ja danas govorim mladim kolegama – od dokumentarnog filma se ne živi. Put je trnovit i težak ali je pun strasti i ljubavi prema stvaranju filma, ljudima koje upoznaješ i čije priče pričas kao i otvaranju dijaloga u društvu o temama o kojima se ne priča.