Don Žuan bez erosa

Don Žuan, ne tek ateista, nego teoklast, protivnik je svega što ne priznaje kraj: kraj ljubavne veze, kraj zaveta, kraj života, kraj sveta. Racio je njegov bog, a taj bog se na kraju neminovno gasi, kao i svi drugi. Seksualno uživanje i osveta svemu što želi da poništi, zaboravi ili prenebregne to sveto osećanje za konačnost, za svršetak stvari, odnosa i lica, njegov je život. NJegova moć izražavanja je čisto zavođenje – skretanje žena i muškaraca, i njihovih odnosa, institucija i običaja, sa unapred proračunatog i utabanog puta. On razara konvencije, i zbog te vrhunske svoje smelosti postao je jedinstven, iako ne i jedini, u dramskom panteonu evropskih likova koji oduševljavaju generacije kroz stoleća.

On nije i ne može biti moralan čovek, jer je i moral za njega konvencija, ali jeste tragična ličnost par excellence, jer trpi osvetu Neba kojem sve vreme prkosi, negira ga, i na kraju, bez roptanja – štaviše, sa oduševljenjem! – ulazi u poslednji okršaj s njim, u završnu partiju u kojoj, dobro zna, ne može da pobedi. Ali, Don Žuan je tu da nam, navestivši vek prosvetiteljstva i francuskih enciklopedista, danas, kad je klerikalizam i dalje glavna religija Istoka i Zapada, proročki kaže: nema ničeg posle smrti! To je večno ništa, u koje se vraćamo, a Bog je moguć samo kao mrtav. Sve što treba da učinimo, valja da obavimo ovde i sada, i ne očekujući nagrade ni posle života ni u životu. Prkositi svemu što nagon života zatvara u zakon, običaj i pravilo, najviši je estetski i erotski užitak.

Psihoanalitičari su objasnili da je stvaralaštvo u sferi estetskog – sublimirana energija libida. Don Žuan je, prema tome, umetnik u samoj sferi libida, bez prenosnika, bez sublimacije. Nema drugog takvog lika! Za one koji ga slede u ovom porivu, psihoanalitičari su iznašli i dijagnozu koja se zove Don Žuanov sindrom.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim, iako smo iz toka priče mogli da shvatimo šta sve čini, Don Žuana zatičemo bez sopstvenog sindroma, bez Don Žuanovog sindroma, bez erosa i seksepila. Reditelj Stojanović i, u naslovnoj ulozi, glumac Vojin Ćetković, lišili su ovo oličenje seksualne strasti same te strasti, kaznivši ga onako kako ga ne kažnjava ni samo Nebo.

Don Žuan radi naporno u svojoj umetnosti zavođenja, vreo poput pakla dok ne postigne užitak, a zatim, hladan kao smrt, kad se zadovolji. Ćetkovićev Don Žuan, međutim, niti je vruć, niti je hladan; on je mlak. Zavodi i protivi se nebu kao iz puke zabave, onako uzgred, sve vreme govoreći ležerno kozerski, bez erosa ubeđivanja, taj govor još i potcrtavajući persiflažom telesnog pokreta, distanciran, dakle, od sopstvenog govora, želje i glasa. Izgleda da on zavodi od dosade i dugog vremena, a ne iz žudnje koja je za njega jedini Bog, i zbog koje je spreman ne samo da ubije nego i da bude ubijen. Grozimo se njegove spremnosti da ubija nevine, poštene, čedne, ali se ushićujemo njegovom spremnošću da bude ubijen u beskompromisnoj borbi sa ogavnima koji su nagomilali posede i moć. Kakvo stvorenje evropske mašte! Lik koji je plenio i Molijerov i Mocartov i Bajronov genij.

Moć Don Žuanovog govora, koji je sam glas njegove iskrene nekukavičke požude, moć je erotske ponude koja se ne može odbiti, uprkos griže savesti – koja tome upravo daje auru svetog prestupa. Ta muzika Don Žuanovog glasa morala bi biti ritam predstave, ritam i eros (što je, zapravo, jedno te isto). Izostavši iz glasa glumca, koji je, dakle, posumnjao u iskrenost Don Žuanove požude, ritam (i eros) izostali su i iz predstave. Ćetković govori nonšalantno, nezapaljivo, tehnički bravurozno, ali bez strasti želje, a predstava puca od aritmije, sa zastojima naročito u koreografskim mikroscenama Sonje Vukićević, puko ilustrativnim. Ne u jednom trenutku, na premijeri, sedišta su zaškripala u horu, poput zrikavaca. To je bila muzika dosade.

Ilustrativnost, razbokorena u rokoko (scenograf Gorčin Stojanović), obuzela je sam kraj predstave, kad se pojavio Pakao, alijas Statua Komandanta, u službi Gospoda Boga i njegove osvete svetom probisvetu Don Žuanu. Moćni sopran Katarine Jovanović ne samo što je tad zaglušen nekontrolisano glasnom instrumentalnom pratnjom (muzika Bella Technika), nego je i sam odlazak Don Žuana sa ovog sveta, po kazni, pod obešenim vekericama i po podu posejanim metronomima koji štekću, sa zapaljenom vatrom koja se razgoreva na krinolini Pakla, više ličio na odlazak u luna-park, nego u sami pakao – na večne muke u njegovom devetom krugu. Puno sredstava, malo efekta.

Pre dvadeset osam ili devet godina gledao sam na istoj ovoj sceni (dobro, na onoj staroj, pre onog pravog požara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) predstavu „Baal“ Bertolta Brehta, u režiji Eduarda Milera. Na kraju predstave, Miki Manojlović, kao pesnik, zavodnik i probisvet Baal, taj Brehtov Don Žuan, nag je uskočio u razjapljenu rupu na sceni, i to ništavilo ga je progutalo kao što guta svakog smrtnika. Bilo je to i erotično i tragično. Bila je to unisonost erosa i tanatosa kakvu zahteva i zaslužuje i kraj Molijerovog „Don Žuana“.

Zganarel Sergeja Trifunovića više je bio Sergej Trifunović, lakorek, brzorek, okretan i vispren, nego što je Sergej Trifunović bio Zganarel, lakorek, brzorek, okretan, vispren, ali i drugo od toga.

Anđelika Simić kao Dona Elvira, Marko Baćović kao Don Karlos, Dubravko Jovanović kao Don Alonso i Vojislav Brajović kao Don Luj predstavljali su uštavljene koncepte likova, a ne same likove, dok su Goran Daničić, Milica Janevski, Slobodan Tešić i Jovana Gavrilović igrali svoje likove razigrano po ugledu na tipove komedije del arte.

Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, kongenijalni prevod Danila Kiša, koji koristi i Sterijin i Držićev govor, više odgovara erotizovanom Molijerovom komadu od, ovde korišćenog, ne netačnog ali uštogljenog, prevoda Mladena Leskovca.