Donald Saterlend, lice koje je prenosilo tugu i čežnju: Kira Najtli, Rejf Fajns, Kevin Mekdonald sećaju se slavnog glumca

Donald Saterlend preminuo je prošle nedelje u 88. godini.
Kolege su se u Gardijanu prisetile njegove topline, znanja – i ljubavi prema prljavim šalama.
O bardu glumišta za „Gardijan“ su govorili Kira Najtli, Rejf Fajns, Džejms Grej i mnogi drugi…

“Stajao je na sred žurke, sa gas maskom na glavi”

Kira Najtli o filmu “Gordost i predrasuda” (2005)

Donald je bio džin. Kada sretnete većinu glumaca, oni su iznenađujuće niski. Ali, Donald je bio ogroman. Sećam se da sam se osećala neverovatno ponizno pred njegovom veličinom i reputacijom kada sam ga prvi put videla. U ugovoru je imao klauzulu da niko ne sme da puši u njegovoj blizini. Imao je klauzulu u svom ugovoru da niko nije smeo da puši bilo gde u njegovoj blizini. Većina ostatka glumačke ekipe bila je u kasnim tinejdžerskim godinama i ranim dvadesetim, svi su naporno radili i pušili. Obično bismo manično prali ruke i prskali se parfemom posle pauze, kako on ne bi saznao. On bi odmah namirisao vazduh čim bi došao na set, a mi bismo se svi nervozno vrpoljili. U nekom trenutku tokom snimanja, došao je na zabavu koju smo svi imali. Nosio je gas masku, da bismo svi mogli da pušimo. Uvek ću ga pamtiti kako stoji usred te žurke sa gas maskom na glavi.“
Bio je zastrašujući i podmukao i velikodušan. Pozvao nas je da ga posetimo na njegovom jezeru u Kanadi. Volela bih da sam otišla. Bio je pun priča i nestašluka. Čudan, divan i voljen. Mnogo će nedostajati.

“Donald Saterlend je bio povređen što nikada nije bio nominovan za Oskara”

Džejms Grej, režiser, Ad Astra (2019)

Nemoguće je govoriti o Donaldu, a ne spomenuti njegovo savršeno osećanje za tajming. Da je takva osoba mogla postati filmska zvezda, dokaz je koliko su sredina 60-ih i 70-ih godina bile plodno vreme za kinematografiju. On je mogao postati poznat samo u tom trenutku. Donald je bio prava kontradikcija, retki talenat. Mogao je da prenese veliku prisutnost i tragičnu nespretnost u isto vreme. Njegova genijalnost bila je u sposobnosti da ogoli ranjenu dušu koja se bori sa samom sobom. Za razliku od superheroja kojima smo sada opsednuti, on je igrao heroje: izuzetno složene figure čije su slabosti omogućavale uzvišenost i lepotu.

Mislim da je kraj Fellinijevog „Casanove“ – gde njegov lik pleše sa lutkom – jedno od najdirljivijih stvari koje sam ikada video, uglavnom zbog njegove tragične i mučne ranjivosti. U „Kluteu“, njegov lik rešava zločin, ali ono što nas dotiče je njegovo samopreziranje i nežnost.
Veoma je teško glumiti emocionalno potisnut lik – izvođač bez mnogo eksplozivnih i deklarativnih scena mora se osloniti na dubinu i kvalitet svojih misli. U stvari, naše proslave velikih performansa često uključuju one sa puno vikanja, ali Donald je dozvolio bogatstvu svog unutrašnjeg života da govori samo za sebe, i njegov rad ostavlja veliki utisak.
Na taj način, on je prelep simbol – možda čak i apoteoza – glumca iz 70-ih. Ono što najviše volimo i pamtimo iz tih filmova verovatno su njihovi konfliktnji glavni likovi: Al Pacino u „Kumu“, boreći se duboko sa ozbiljnim moralnim i etičkim dilemama. Robert De Niro u „Razjarenom biku“. Donaldov rad bio je sve o zreloj konfrontaciji sa našim unutrašnjim raskolima, i činio se potpuno nezainteresovanim za „dopadljivost“. Njegovo proganjano lice prenosilo je duboku tugu i čežnju.
Ali on nije bio takav u stvarnosti. Zapravo, bio je prilično radostan. Napisao sam Donaldovu ulogu u filmu „Ad Astra“ misleći na njega, i napravio sam mnogo prilagođavanja rasporeda snimanja kako bi baš on mogao da glumi. Tokom snimanja, postali smo veoma bliski. Bio je savršena kombinacija: glumac koji dolazi sa idejama, ali je takođe razumeo da je snimanje filma diktatura, a ne demokratija. Zaista je poštovao režisere koje je cenio, i njegovi izbori su me uvek iznenađivali i oduševljavali. Imao je ogromnu energiju i uvek bi se borio za stvari do kojih mu je stalo. Skoro uvek bih mu dopustio da pobedi, jer su njegovi argumenti bili bolji od mojih.
Donald je bio veoma svestan kako kamere reaguju na njegovu izgled i kako različiti objektivi tretiraju njegovo lice. Takođe je bio jedan od najboljih slušalaca svih vremena, što bi uvek informisalo njegovu reakciju u sceni. Tokom više pokušaja, davao bi vam prelepe različite izvedbe. A onda, ako biste mu dali mogućnost da scenu prilagodi sebi, bio bi sjajan na potpuno nov način: znak izuzetno obučenog i ostvarenog glumca.

Na setu volim da puštam mnogo klasične muzike, i Donald je uvek znao komad, bez obzira koliko bio opskuran. Jednom čak sam puštao ranu elektroniku Éliane Radigue – dron, koji traje nekoliko minuta. Prepoznao ju je odmah, nekako.

Tako smo se stvarno povezali. Nakon snimanja, razgovarali smo prilično često sve dok nije oboleo. Voleo je da razgovara o istoriji, umetnosti, politici, književnosti. Tokom ranih zatvaranja zbog pandemije, pozvao sam ga i rekao da konačno želim da pročitam Geteove „Izborne srodnosti“, koje je, naravno, on već pročitao. Dok sam čitao, imao sam neku vrstu ličnog književnog kluba sa Donaldom Saterlendom. Bilo je fantastično.
Bio je izuzetno učen i imao je argumentovan stav o gotovo svemu. Podsećao me na nemačkog glumca Maksimilijana Šela – njih dvojica su imali vrlo slične dispozicije; delili su neku vrstu rezignirane mudrosti.
Donald je bio svestan da je ostavio trag kao glumac. Ali znam da je bio duboko povređen što nikada nije bio nominovan za Oskara. Govorio bih mu koliko je to sve besmisleno, ali ga je to činilo da se ne oseća kao deo zajednice u potpunosti. Ko zna, možda je to učinilo njegov rad bogatijim.

Takođe je bio vrlo svestan degradacije filma. Većina umetnika koji su prošli kroz šezdesete i sedamdesete godine sada se nalaze u nekoj vrsti produženog osećaja tuge – ne samo za ljudima koji su stvorili neka od tih prelepih dela, već i za sistemom koji više ne omogućava takav rad i za kulturnim čuvarima koji više ne izgledaju da to žele.

Donald je znao da nije postao filmska zvezda poslovnom odlukom, već pre zahvaljujući hirovima istorije – i igrao je značajnu ulogu u zreloj kulturi spremnoj da prihvati složenosti. Nisam siguran da bi bio zvezda danas. Toliko loše umetnosti se bavi spoljnim borbama bez ikakvog priznavanja da smo svi progonjeni našim rascepljenim dušama. Previše pojednostavljujemo ideje identiteta i gledamo na svet vrlo crno-belo.

Donald nije bio takav. Na ekranu, Donald je bio sje*an. Ali sje*anost je srž drame. A Donald je bio njeno srce.

„Imali smo tako duboku, uzvišenu hemiju“

Eliot Guld o filmovima M*A*S*H (1970), “Little Murders” (1971) i S*P*I*S (1974)

Donald je bio najbolji partner u filmovima koje sam ikada imao. Bili smo braća i voleli smo se. Imali smo tako duboku, uzvišenu hemiju. U tome nije bilo ničeg intelektualnog, samo neverovatan prirodni sklad. Prvi put sam ga sreo kada je trebalo da snimamo “M*A*S*H”. U početku sam pomislio: Mislim da me ovaj tip ne voli. Ali bilo je upravo suprotno. Stvar je bila: bili smo takve suprotnosti. Ja sam Jevrejin iz Bruklina, a on je bio Kanađanin iz Nove Škotske. Ali to je bilo savršenstvo: nikada nikakav sukob, samo hleb i puter – odnos koji je izgledao kao čudo.
Ne stavljam ništa u prošlost. Kod mene je sve u sadašnjosti. Osećam da će Donald biti sa mnom sve dok sam živ. U to ne sumnjam i nisam sentimentalan. Sada vidim Donalda. Videću Donalda zauvek.

“Uvek mu je bilo zlo pre prvog dana snimanja – čak i nakon što je snimio 120 filmova”

Frensis Lorens, režiser filmova “Igre gladi” (2013,2014,2015)

Prvi put sam upoznao Donalda 2012. godine, kada sam pristao da režiram drugi film Igre gladi. Hteo je da se sastanemo 4. jula – na državni praznik u SAD, što mi je bilo čudno. Izabrao je restoran sa biftekom u 9 ujutro, što mi je bilo još čudnije. Bio sam zastrašen jer je imao takvu ozbiljnost. Sećam se da je ušao u restoran Pacific Dining Car, seo i odmah postao zaverenički: ako ikada upoznam njegovu ženu, rekao je, ne smem joj reći da smo doručkovali ogromne njujorške bifteke, jer nije smeo više da ih jede. To me je potpuno razoružalo i odmah sam ga zavoleo.
Sećam se da je ušao u restoran, seo i odmah postao nekako zaverenički nastrojen: ako ikad sretnem njegovu ženu, rekao je, ne smem da joj kažem da smo doručkovali ogromne njujorške odreske, jer on nije trebalo da ih više jede. To me je potpuno razoružalo i odmah sam se zaljubio u njega. Sećam se pre svekog snimajućeg dana bilo mu je loše. Imao je tu nerzovu jer mu je za sve što je radio bilo stalo. Čak i nakon sto filmova i dalje je nervoza bila tu. Želeo je da sve prođe savršeno. Bilo ga je veoma lako voleti. Ali sigurno ne bih želeo da vidim njegovu lošu stranu. Mislim da su te kontradikcije ono što ga je učinilo tako zanimljivim. Mnogi ljudi nemaju nijedan od ovih atributa. Imao ih je sve.

“Sećam se tog medveđeg zagrljaja i njegove topline”

Rejf Fajns o filmu “Zemlja slepih” (2006)

Radio sam sa Donaldom na malo poznatom filmu pod nazivom „Zemlja slepih“, smeštenom u distopijski, futuristički, blago orvelovski svet. Igrao je levičarskog revolucionara koga je zatvorio desničarski režim. Ja sam igrao zatvorskog čuvara koji mu je pomogao da se oslobodi i koji je svedočio kako on, zauzvrat, postaje autokratski i nemilosrdni diktator.
Prvi put sam upoznao Donalda pre probe na setu. Moj otac je upravo umro i pretpostavljam da je neko morao reći Donaldu jer, dok sam hodao prema njemu, ispružio je obe ruke i obavio me ogromnim medveđim zagrljajem. To je reklo sve. Jako se sećam topline tog zagrljaja.
Ono što me impresioniralo kod njega bila je njegova glad, uživanje u glumi i ljubav prema otkrivanju scene. Imao je benigno takmičarsku crtu – želeo je da te izazove svojim performansom u najboljem smislu. Želeo je da se suprotstaviš s njim, ali s veseljem deljenja scene.
Bio je pun divnih šala, prljavih šala, nepoštovalnih šala. Imao je fantastičan sjaj u očima, nestašan sjaj. Nije mogao podneti pušenje i znam da je imao stroga pravila o tome da ne bude unutar nekoliko metara od bilo koga ko puši. Kao i mnogi glumci određene dobi (morao je tada imati kasnih 60 godina), imao je vrlo precizne zahteve u vezi sa uslovima u kojima bi radio.
Bio je živahan sa uživanjem u glumi, s predivnom žeđi da usavrši trenutak, usavrši kadar. Sećam se njegove velikodušnosti duha i samo mi je žao što nisam imao priliku da radim s njim ponovo. Kakav gubitak. Kakav veliki glumac.

“Znao je ime svakog člana ekipe, kakav gospodin”

Kevin Mekdonald, režiser, “The Eagle” (2011)

Visok i impozantan, sa tim karakterističnim plavim očima i profilom jastreba, Donald je bio prilično zastrašujući pri prvom susretu. Dobro načitan o istoriji i književnosti, sa onim karakterističnim akcentom, odavao je vibraciju „ne trpim budale“. Ali nije mi trebalo dugo da shvatim da je ozbiljna spoljašnjost krila ljubaznog, osetljivog, ponekad nesigurnog i beskrajno radoznalog čoveka.

Bio bi na snimanju pre svih i ostao tamo ceo dan bez obzira u koje vreme. Saznao je ime svakog člana streljačke ekipe i poslednjeg dana lično je svima podelio zahvalnice. Kakav gospodin.
Slao mi je beskonačne beleške uznemirujući se zbog predstojećih scena, ispisane njegovim prepoznatljivim olovkom. Kada sam ih komentarisao, naručio mi je ogromnu kutiju olovaka za jednokratnu upotrebu koje je on voleo. Još uvek ih koristim i mislim na njega kada to radim.