Don’t Worry Darling – loš film, ali najbolji PR štos koje ćete gledati ove jeseni

Film o kom je cela svetska čaršija pričala i to bez da ga je pogledala je konačno pred nama. I pošto smo ga konačno videli, možemo skoro pa sigurno da tvrdimo da je PR mašinerija namerno odradila ceo posao tako da oko jednog poprilično osrednjeg ka lošem filmu, sa ulogama upitnog kvaliteta i metaforama na prvu loptu se napravi ovolika pažnja. A pažnja je ogromna.

Setimo se i sami da je sve prvo krenulo od toga da će ovo biti film u kom će mlađahna pop zvezda Heri Stajls dobiti po prvi put veću ulogu. Uskoro je usledio i trač da je Heri postao i malo previše blizak sa rediteljkom filma koja je u tom trenutku u braku sa glumcem Džejsnom Sudekisom. Redteljka Vajld će kasnije priznati da su njih dvoje ušlu u vezu tek pošto je okončala prošlu. Nakon toga nastaju govorkanja u kojima je glavna glumica, Florens Pju, inače u dobrim odnosima sa rediteljkinim sad već bivšim mužem, i da u startu nije odobravala novu vezu, odnosno da su snimajući dani uglavnom prolazili tako što su se dvoje novih ljubavnika zatvarali u prikolice umesto da rade. U celu tu ujdurmu treba dodati i da je Stajls uleteo umesto „kenslovanog“ Šije Lebufa, koji će kasnije dati dokaze da nije oteran iz filma nego da je sam otišao.

Film je snimljen, tračevi su posejani, onda je došao filmski festival u Veneciji na kojoj Pju je odbila da učestvuju na konferenciji za štampu sa ostatkom ekipe, da bi na samoj premijeri svi bili kao rođaci okupljeni na slavi, na kojoj niko ni sa kim ne priča. U tu celu tračersku priču ničim izazavano, ubacuje se još jedan glumac, Kris Pajn, prvo kao lice raznih mimova u kojima uglavnom ima facu u kojoj se pita „šta ja radimo ovde“, a onda i kao deo nabudženog skandala u kojoj su se svi pitali da li ga je Stajls na premijeri pljunuo, takozvani interent fenomen nazvan „spitgate“.

Sad kad sam vam prepričao sve šta se dešavalo oko filma prethodnih meseci, pre nego neki veseli reditelj poput Rajana Marfija ovu šarenu dramu filmuje u mini seriju, red je da se kaže i nešto o samom filmu. Radnja smeštena u pedesete godine prošlog veka i neku američku zabit u kojoj muževi rade neke strašno poverljive stvari na tajanstvenom projektu Viktorija, a žene uživaju u svom životu bogatih domaćica, koji se zasniva na kuvanju, čišćenju, zadovoljavanju muškaraca u krevetu i povremenim igranjem baleta. I to je to. Međutim, taman kad pomislimo da je ovo neko raskrinkavanje prošlosti i „Mad Man“ romantizovanje starih vremena, misteriozne stvari kreću da se dešavaju u okolini, a koje naša glavna junakinja Alis (Pju) kao da jedina primećuje. Kako pratimo njeno razotkrivanja i postepeni nervni slom, dobijamo i odgovore na pitanja gde su oni, čime se bave i ko je i šta je glavni negativac.

Nećemo vam spojlovati sad ništa, ali mislim da ćete teško iz bioskopske sale izaći iznenađeni ako ste pogledali makar jedan film M. Najt Šamalana ili bilo koju epizodu serijala „Black Mirror“ jer su svi mogući preokreti uglavnom usmereni u tom pravcu, sa posebnom strelom ka muškim internet filozofima poput Džordana Pitersona. Kritika je film sahranila odmah nakon premijere, ali ruku na srce i oni malo preteruju u svojim pljuvanjima. Istina je da nećete mnogo uživati, ali to nešto saspensa u tragovima i misterije će vas ostaviti kolko-tolko zainteresovane do kraja.

Možda i najveće razočarenje u filmu su glumačke kreacije. O lošoj glumi Herija Stajlsa se najviše pričalo, jer on se ipak nije snašao sa ovakvim zadatkom,  ali i kako se njegova uloga raspetljava tako je i sve oko njega postajalo sve manje i manje uverljivo. Ipak ovde je veći problem možda Florens Pju, koja je se do sad dokazala kao sjajna glumica pred kojom je velika karijera. Ovde smo to samo u tragovima videli i kako se i film sam rapsada do kraja u svojim otkrićima i obrtima, tako i njena uloga postaje sve gora i gora. Ali dobro, ako je i pola priča tačno o vanfilmskim aktivnostima ove ekipe, onda je sve to i porilično razumljivo.

Amerikanci imaju onaj izraz kad nešto krene „off the rails“, tj da priča bukvalno skrene s puta u potpuno ludilo i nepoznato. Ovde, ovaj voz nije ni imao gde da skrene, jer nije ni imao šine od pola filma, već je više truckao na nekom zemljanom putu tamo-amo, tražeći i sebe i svoju neku dublju smisao. Na kraju nije doneo ništa novo i uzbudljivo, ma koliko je u prvi mah to obećavao. Barem kao film. Kao nabudženi PR štos je za svaku pohvalu.