Doticanje betovenovske suštine

Kolarac ima sve razloge da bude ponosan na svoje aktuelne zvezde iz ciklusa „Tvoj svet muzike“ – pijanistu Bruna Kanina i violinistkinju Katarinu Ude. Najpre, sama činjenica da 81-godišnji legendarni italijanski pijanista nastupa ovde, sa celokupnom svojom kamernom muzičkom reputacijom od najvišeg ugleda, e koja naročito podrazumeva vrhunske saradnje sa slavnim violinistima između ostalih, dovoljna je po sebi da sa poštovanjem prisustvujemo ovakvom umetničkom susretu. No, nakon nastupa mi ostajemo dodatno zadivljeni, jer ovde nije bilo ni reči o tek nekakvom iskazivanju ljubazne pažnje za decenije života i stvaralačkog pregnuća jednog muzičkog seniora, već za odistinsku obdarenost koja očigledno ne poznaje godine, te za onaj delikatni žar i svirački osećaj što pogađa spontano u samu srž umetničkog posla. Ovaj gospodin pijanista zaista svira pun jednog nadahnuća poteklog iz celokupnog prethodnog života, koji očigledno za klavirom nije proveo uludo, a njegova violinistička partnerka kao da je čitavog pak svog još uvek mladog života čekala samo ovakvu saradnju, da sa zahvalnošću i divljenjem pristupi jednoj totalnoj kreaciji i izražavanju kompletnih svojih stremljenja u filozofiji izvođaštva.

Dakle, bio je ovde Betoven i izbor njegovih Sonata za violinu i klavir, koji je na subotnjem koncertu Bruna Kanina i Katarine Ude u sebe uključivao dve Sonate iz op. 12 (br. 1 i 3), a potom u drugom delu nastupa još i prekrasnu Sonatu br. 10 op. 96. I tu su nas od starta dotakle one sićušne Kaninove klavirske bravure ispod ozbiljnog i potresnog violinskog tona Katarine Ude, koje sebi mogu da dozvole samo oni najveći. Starinski, ali ne i staromodan ugođaj, doticanje betovenovske suštine od prve i sve to u susretu dve bistre umetničke energije, osebujne izražajnosti i stava od integriteta. Bez ikakve pompe i tehnologiziranog šljaštećeg sjaja, Ude izvija svoju misao povrh Kaninovog pevajućeg klavira, prateći je telom kao u kakvom egzotičnom plesu koji svojom usredsređenošću pomera planete. Poletno i razigrano, sa čitavim jednim plemenitim sazvežđem akcentuacija, ovo dvoje razgovorljivih i razgovetnih protagonista doneli su Sonatu op. 12 br. 1 kao kakav okrepljujući dašak, da bi ona naredna br. 3 bila obdarena još i većom elegancijom i brilijantom zvučne oštrice, sa dorečenim Kaninovim idejama, pokretljivošću intenziteta Udeove i jednim krepkim uzajamnim poverenjem i sviračkim razumevanjem.

Ako je prvi deo nastupa bio dakle svojevrsni svirački manifest ovog kamernog para, onda je u drugom delu koncerta Betovenova Sonata op. 96 razgorela još i više, na jedan odista mladićki način, onu Kaninovu erudiciju boja i tekstura, po kojima je nadaleko čuvenje zadobila njegova pijanistička karijera. A Katarina Ude nadovezala se na to svojim serioznim vajanjem fraza, očaravajući kontemplacijom zvuka odaslanog sa violine tako da ga netremice upijate. Finalni stav doneće zato onu vibraciju između demonskog i anđeoskog kvaliteta muzike u treperenju i divotnom zrcaljenju umeća ovo dvoje Betovenovih tumača, pri čemu stalno ponovo ima mesta za Kaninova ljupka iznenađenja, kao onda kada klavir najednom poprimi boju kakvih nevidljivih orgulja! Plus Šuman na bis i otvoren apetit za naredni koncert već sutrašnje večeri.