Dovoljno je da ostane par ljudi koji nose duh grada

U kišnoj beogradskoj noći je stigao tačno u dogovoreno vreme i odmah mu je obećano da će u tekstu biti pobrojani svi članovi benda pošto mu je to jako važno. Dva člana benda dolaze iz postave Brejkersa, gitarista Robert Telčer i bubnjar Darko Kurjak, a njima se pridružio na bas gitari Dušan Ševarlić Ševa.

* Znači, sutra, 21. marta, usred srede i sredine, od 21h, u Domu omladine koncert Anton i Hevi Hipi Bejbi?

– Tačno. Svi koncerti su petkom, sredom retko.

* „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“ je naslov albuma. Zašto?

– Opet.

* Opet, a da ti bude malo manje dosadno taj naslov može da asocira na neki zaključak, svođenje bilansa. Ima li veze s tim?

– Nema, ali i ima veze. Sve je povezano uvek, ali o puno stvari sam hteo da pričam. Dosta sam i rekao, ali uglavnom ono najbitnije jeste da je dovoljno da pogledamo ovo vreme u kome smo, kroz ovaj prozor kroz koji si gledala (Beograđanka, prim: A. Ć. ) i da ti odmah bude jasno da smo debelo negde otišli u nekom pravcu koji nije dobar. Ne moraš puno da budeš pametan jer, jednostavno, ljudi su depresivni, nezadovoljni. S druge strane, opet, takvi kakvi smo, svi nešto pametujemo – svako zna sve o svemu. Okej, postoji ta lična istina ili lično viđenje, svi to imamo, svi to nosimo, ali, zaista, ono što je bitno i zato sam to i rekao da bih obratio pažnju na to i sam – reč – rečeno i učinjeno – veza između jednog i drugog. To je važno za svakog od nas zato što smo svi povezani. Iako smo svedoci da nas sve dele neke pregrade, u stvari, svi smo jedno na planeti – ceo ljudski rod. Da se to ne zaboravi, a da do toga ne bi došlo čovek mora da ono što kaže, razmisli o tome, šta priča, zašto priča – zašto sam ja došao ovde da se samoreklamiram. Bedno je onda…

* Došao si da razgovaramo.

– Pa, da razgovaramo. Znači, ako imaš potrebu nešto da kažeš, a kao jelte, ‘ajde da kažem – umetnici, štagod to značilo, jednostavno, mi smo takvi po prirodi imamo potrebu – da nešto napravimo, kažemo, odsviramo…

* Reč i delo?

– Jeste. Reč , pa onda delo koje je prati. Ako je dobra reč i delo može da bude dobro.

* Kako ti izgleda Beograd danas?

– Ja gledam ljude, to sam ti već rekao, mada to nije cela slika. Postoje i oni ljudi koji su nevidljivi, mali-veliki ljudi. Što radi tamo neka majka koja se bori za svoju porodicu da je održi.

* Ko brine o njima?

– Bog brine o svakome, pogotovo o ljudima, pogotovo o onima koji ne traže hleba preko pogače, ako me razumeš.

* Brine li neko o tebi?

– „O kome ti brineš?“, to bi trebalo da bude pravo pitanje da bismo videli jedan lep grad, jedan dobar grad.

* O kome ti, recimo, brineš?

– Konkretno, o svojoj porodici, a trebalo bi da brinem o svakome. O svakome ko je tu pored tebe. Jedan dan kad se probudiš, on se otvara, imaš susrete, imaš pozive i svako ko se nađe u tom danu na tvom putu, on ili ona su potencijalna šansa da se pobrineš za njih. Može to da bude samo reč, možda osmeh – dovoljno.

* Anton mi je jasno, a zašto Hevi Hipi Bejbi?

– Kako misliš da ti je jasno? (smeh). Evo, sad ću ja tebi da kažem kako je to bilo – dok smo snimali, pa u pauzama između su mala opuštanja, pa se sedi, pa se malo priča, i u jednom trenutku neko je poveo razgovor o tome kako bismo mogli da se zovemo. Onda je naš basista Ševa možda i nevezano za to rekao: „ja slušam neku muziku, ma ja sam hipik“ i ja sam umro od smeha i rekao: „evo, tako ćemo da se zovemo“. Neko je tu još tu ponešto dodao, ja sam to povezao i tako je nastalo ime benda.

* Uvek o rokenrolu govoriš kao o nečemu lepom što spaja. Spot i pesma „Suvišni“ koji su iz prve osvojili mnoga srca imaju posebno upečatljiv i težak kraj. O čemu si mislio kad si rekao: „Pod ovom zemljom teškom. Sijaju kosti od saća. Tu biti čovek skupo se plaća“?

– Kosti od saća su svi oni naši dragi koji su otišli pre nas, jel’ tako, i kojih je mnogo više nego što je nas sada ovde. I nas to isto čeka. To je, pretpostavljam, a nadam se da nije ona poslednja, crta gde ti sebi daješ odgovor šta si ti radio u životu. To jeste i posveta i pitanje za šta si život upotrebio.

* Za prijateljstvo i za ljubav. Tako kažeš u pesmi?

– Jeste, ljubav i prijateljstvo, sve izvire iz toga.

* Kako ste ti i Cane uspeli toliko dugo zajedno budući da za nas koji vas lično ne poznajemo ostavljate utisak ljudi potpuno suprotnih temperamenata.

– Postoji, znaš, ta muzička veza koja uvek proradi kad stanemo zajedno na binu jedan pored drugoga od početka – od prvog koncerta Partibrejkersa, do danas. U samom početku je to bilo kao bljesak, osetiš veliku energiju – vau! Ne znaš šta je, ali osetiš da je nešto dobro.

* A druženje?

– Pa, normalno. Tad smo se mnogo više družili, sad više ne toliko. On ima neki krug prijatelja. Kad dođeš u godine u kojima sam ja sada ili je možda sa mnom tako, mada i kod drugih primećujem sličnu stvar, ostaneš okružen pravim prijateljima. Prijateljstvo je jedna jaka veza, maltene jača od krvi. To su ljudi sa kojima deliš i dobro i loše. Sve može, ne mora ništa da se objašnjava…

* U mnogo tvojih izjava deluje kao da se skoro u svemu oslanjaš na intuiciju, emocije?

– Muzika, svirka, to je samo igranje…

* Da li si u tom smislu počeo da se igraš i istražuješ pevanje s obzirom na to da u tome nisi imao mnogo iskustva?

– Šta god da radiš moraš tako. To je moj pristup. Nije pevanje meni potpuno strano. Jednom sam otpevao pesmu ali kad nešto ne gajiš… Napraviti pesmu i otpevati je znači da moraš da živiš sa tim, da živiš sa pevanjem. Kao što, recimo, veoma često čuješ neku muziku, tako isto sad obraćam pažnju na to kako mogu nešto da otpevam. Samo još jedan ugao na koji sam počeo sada da obraćam pojačanu pažnju. Ništa više. Jer kada praviš pesmu, u stvari, mi tako radimo. Cane ima neki tekst, nešto je napisao ili to u trenutku izađe iz njega, ja u momentu to pokrijem, povučem ili poguram. Jednostavno, to je taj proces građenja -klackalica, koja ide ka procesu stvaranja. E sad, ima i pesama gde ja donesem i tekst i muziku, što znači da sam to morao negde i da otpevam. Onda kažem Canetu to ide ovako, a on meni jel’ možeš to da odsviraš ovako…(potkrepljuje zvukom).

* Dobar vam je spot za „Suvišni“ mada je bilo malo smešno kad si uplašeno pitao „kakve sad boje?“ reditelja dok ti je na neviđeno prepričavao kako sve izgleda. Čega si se uplašio – šarenila?

– Ne, nego znaš kad ti neko nešto priča, a ti ne razumeš. Zašto – zato što taj čovek zna o čemu priča, a ja nisam iz tog posla a i inače ja nikad nisam voleo da snimam spotove. Pogotovo, Brejkersi nikad nisu imali neke spotove.

* Zašto?

– Retko se desi da se neko pojavi s dobrom idejom i da i tom nekom znači isto koliko i nama to što želimo da odsviramo – da se stvori ravnoteža, da spot prati muziku. Ja sam bio jako iznenađen kad sam video spot za pesmu „Suvišni“. Zaista i meni se svideo i tek tad, na to prvo gledanje, sam shvatio koliko je Miki Strejt (Miodrag Cicović, reditelj, prim: A. Ć.), gitarista i pevač Straight Mickey and The Boyz, strašan. Obdaren raznim talentima.

* I ti voliš da se igraš vizuelnim elementima – omotima?

– Omoti, to je drugo, mada sam i to bio zapostavio ali ne potpuno zato što, znaš, ja malo volim i da crtam.

* Šta voliš da crtaš?

– Kao dete sam non-stop crtao, nisam ispuštao olovku iz ruke dok nisam počeo da sviram. Svašta sam crtao – znaš kako odrastaš. Crtao sam Indijance i tu ideš u detalje – to je fantastičan svet. Naravno, voleo sam stripove, ima li ko da ih ne voli – odrasli smo na Alanu Fordu, cela generacija, čoveče.

* Crtaš li sada?

– Naravno, kad pišem tekstove, nešto onako, ali to sve nesvesno.

* Možda da napraviš izložbu?

– Ma kakvi. Znaš, ja poštujem kad neko nešto zna i to dobro radi. Jedno je kad radiš iz potrebe da se zabaviš, možda je to i dublje od toga, ali biti pravi crtač i slikar to je nešto sasvim drugo. Ja mogu da napravim neku karikaturicu i to je moj najviši domet. Mnogi svirači vole da crtaju. To su spojeni talenti. Retko ko ko se bavi muzikom nema još neki dar. Majls Dejvis je pravio ozbiljne i fantastične slike, Roni Vud crta fantastično, da ne pominjem Koju, koji je baš razvio tu svoju realno prepoznatljivu estetiku.

* Pored gitare, u kojem još instrumentu uživaš?

– Jako volim saksofoniste da slušam, trubače i pijaniste. Klavir je bio mnogo zastupljeniji u prvoj polovini 20. veka i danas je, naravno, ali je gitara uzela primat pojavom rokenrola. U džezu gitara nije bila glavni instrument – bubanj je bio vodeći i postojali su saksofonisti koji su pravili fantastičnu muziku. Mene, inače, dosta zanima šta odakle dolazi, šta je povezano sa čime u muzici i slušajući ljude to tačno možeš da provališ – koji su uticaji. Jer kroz uticaje mi stvaramo muziku.

* Da li bi mogao da približiš čitaocima šta je sve na albumu?

– Sve ono što volim.

* A te dve „opasne stvari“, koje su?

– Pa, meni su opasne. Jedna se zove „Jeftino“, a druga „Nepogoda“.

* Koliko ti je važan odnos tekst – muzika?

– Oduvek mi je to bilo jako i podjednako važno. Rokenrol je doneo tu sintezu. Bob Dilan je jedan od prvih, ali nije prvi. Čak Beri je, zapravo, prvi otvorio ta vrata sa veoma zanimljivim tekstovima.

* Razgovarali smo o različitim stvarima, a počeli o tome kako ovde postoji hronično nezadovoljstvo. Da li bi imao neku preporuku kako ljudi da se čupaju iz depresije, kako ti sebi pomažeš osim što imaš gitaru koju sviraš i uživaš u tome?

– Svako bi trebalo da ima nešto, a sigurno i ima. I, malo dobre volje. I, rad je veoma važan za čoveka. Kad se čovek posveti nečemu u srcu što voli da radi, to onda odgoni i izvlači iz depresije. Recimo, ima taj primer, sad ne mogu da se setim tačno iz koje knjige ili iz nekog žitija – uglavnom radi se o jako starom čoveku koji je celog života bio baštovan, znači, celog svog života je radio, znojio se. Rad u polju, jel’ tako, nije lak posao. On je stalno pričao dok je radio kao – znojim se, teško je, muka… A to ti je u stvari primer svih nas. E, a onda, kada je došao u godine kad više nije mogao to da radi, to mu je najviše nedostajalo. U stvari, hteo bih da kažem da je rad sa dobrom voljom povezan sa vertikalom. Kad čovek radi nešto sa dobrom voljom, to ga otvara, oslobađa, kao i kad peva.

* Partibrejkersi su nedavno imali koncert u Sarajevu. Da li se promenio taj grad i na koji način?

– Naravno da se promenio, nema grada kojem se to nije desilo. Prošle su tolike godine i na najcrnju nesreću desilo se ono što se desilo, jel’ tako. To znači da neki ljudi više nisu tu, da su neki drugi ljudi došli ali svi gradovi koji su veliki gradovi, koji imaju svoj šmek, oni sve brzo prerade. To je, jednostavno, neki tajni jezik, tajni život grada koji se prenese na ljude i premesi ih. Znaš, kažu, dođu divlji pa oteraju pitome, onda prođu ti divlji koji su došli, prođe nekoliko generacija i onda oni postanu pitomi. Dovoljno je da ostane par ljudi koji nose duh grada a uvek ih, u svakom velikom gradu imaš. Te velike ljude, nosioce duha grada…

* U šta veruješ?

– Pa, ja, kako da ti kažem, verujem da je dobro jače od zla.