INTERVJU Dragan Jovanović: Završio sam roman o Džonu Lenonu u kome dokazujem je bio sin Draže Mihailovića

Dragan Jovanović je bio dugogodišnji urednik u NIN-u i za ovaj nedeljnik godinama pisao kolumnu „Postekologija”, a danas se njegove kolumne mogu čitati na istoimenom blogu.

Protagonista „Postekologije” je bila maca Crna, koja je na kraju svakog teksta iznosila „svoje“ zaključke na temu.

Za potrebe kolumne Crnu je oslikavao naš veliki ilustrator i karikaturista, umetnik Jugoslav Vlahović.

Zajedno su Jugoslav i Dragan napisali i ilustrovali više od 3000 radova, a neke od ilustracija predstavili na nedavno zatvorenoj izložbi u knjižari Zlatno runo, pod nazivom „Crna, 20 godina – 1000 crteža“.

Ta izložba poslužila je kao povod da sa Draganom Jovanovićem razgovaramo o životu na Suvoj planini gde je podigao kip bogu Vidu; o ekologiji i tome kako je svojevremeno umalo izgubio glavu zbog zalaganja za moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana u SFRJ (1989); o aktuelnom litijumu i razlozima zbog kojih smatra da se neće kopati i još mnogo čemu, ali za početak o Crnoj.

Koje je sve „uloge“ Crna u Vašem životu „odigrala“?

– Crna se nije ponašala kao kućni ljubimac već kao gazdarica i moja mama. Krala je kese sa smrznutim mesom koje su žene iznosile iz zamrzivača za ručak i donosila ih meni ispred nogu. Tu sam shvatio koliko je ona moćna i počeli smo da se družimo. Ja je više nisam smatrao za mačku nego za svoju, da ne kažem, prijateljicu. Vodili smo svakojake razgovore, ne samo vezane za ekologiju, već uopšteno za život, najpre duhovni. Moja Crna je pre svega bila moj guru, i zaista sam je doživljavao tako. Smatrao sam da ona, da životinje imaju tu neku višu inteligenciju koju smo mi ljudi izgubili ili smo je toliko sklonili od sebe da je uopšte ne koristimo. Crna je bila moj guru i u mojim kolumnama jer je na na kraju svake davala komentar na celokupni tekst koji sam pisao.

U Vašim kolumnama se, pored Crne, kao guru pojavljuje i Jung. Nesvakidašnja ekipa. Šta Vas veže za slavnog psihoanalitičara?

– Jung je moj drugi guru, jer me je praktično uputio na to da posumnjam u ovu našu zvaničnu verziju hrišćanstva, u ono što se naziva pravoslavlje, ja ga zovem judeohrišćanstvo, koje je preko Vatikana nametnuto svim slovenskim narodima, iako je pravoslavlje naša stara srpska vera. Jung, koji nije bio Srbin – a kao da je bio – nego Švajcarac, me je u tom pravcu gurao i ja sam se, slušajući Junga i Crnu, vratio našim starinskim, duhovnim korenima.

Sada živite na imanju u Vidovu, ali pre nego što „otputujemo“ tamo, kako gledate na prestonicu?

– Život u Beogradu je praktično nemoguć. Dovoljno je da se vozite gradskim prevozom, a ništa nije bolje ni taksijem, da vam se život smuči od gužve. Prenaseljeni grad treba raseliti, treba stati sa širenjem Beograda na vodi i sličnim, a stanovništvo treba da se vrati svojim korenima. Svaki Beograđanin u trećem, četvtom kolenu, negde u Srbiji, ima svoju dedovinu, tamo treba sebi da organizuje život, mnogo bolje nego što živi u Beogradu. Ako je do sada Beograd malo-malo pa najzagađeniji grad na planeti, a to se javno priznaje na RTS-u, čemu dalje da razgovaramo o njegovom širenju? To je kolektivno samoubistvo i Beograđana i Srbije.

Sada već gotovo 15 godina živite na Suvoj planini…

– Na Suvoj planini u mom Vidovu, organizujem naučne konferencije, na sledećoj će verovatno biti reči o seoskom komunizmu. Tamo sam digao kip boga Vida, prvi koji je podignut u poslednjih 800 godina, jer su Nemanjići, po meni veliki srpski zlotvori, po nalogu Vatikana na silu uterivali judeohriščanstvo u nas. To Srbi teško da mogu da prihvate i ne znam još koliko će vremena, godina, proći da to dopre do srpske kolektivne svesti.

Kad smo kod religije, koji je sistem vrednosti boga Vida?

– Vrednosti koje se pripisuju judeohrišćanstvu su u stvari naše stare vrednosti, briga o porodici, o zajedništvu, to je sve prepakovano iz naše stare vere.

Kako ste se zainteresovali za ekologiju i kako je došlo do toga da postanete autor zakona o moratorijumu na gradnju nuklearnih elektrana u SFRJ?

– Na jednoj sednici čuvene „Krajgerove komisije“ za vreme SFRJ došlo je do rasprave o dugoročnom, energetskom razvoju Srbije. Izašlo se sa idejom da će se u Jugoslaviji graditi 24 atomske centrale. Tačka je bila negde pri kraju dnevnog reda i kolege novinare je mrzelo da je čekaju. Jedini sam ostao i jedini u NIN-u objavio izveštaj, otvoreno govoreći da sam protiv te izgradnje. Digla se velika frka i panika. Prvi koji mi je dao vetar u leđa je bio Slavko Kulić, veoma uvaženi čovek iz zagrebačkog instituta, stao je na moju moju stranu. Počeli su da me zivkaju po televizijama u ono vreme i ja sam počeo da propagiram moje ideje protiv atomskih centrala.

U međuvremenu je izašao podatak, vojno-državna tajna, da atomska centrala Krško ima olovnu kapu koja nije dobro zašivena i da odatle izlazi radioaktivna para. Kapa je trebalo da bude debela dva metra, olovna, a bila je duplo tanja. Taj podatak je izazvao šok, i kada sam ga objavio digla se velika panika. U međuvremenu se desio Černobil. Poučeni tom katastrofom, ubrzo smo u Saveznoj skuštini doneli zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala. Svojom rukom pisao sam taj zakon i dao ga Jelki Miljković, predsednici Savezne komisije za zaštitu životne sredine, koja ga je ubacila na dnevni red.

Jugoslovenski generali su se toliko uznemirili da mi je u pauzi sednice prišao jedan od njih i rekao: „Znate li Vi šta radite?“, kažem – znam. „Dobro kad kad znate“, odgovorio mi je. Sa zadrškom sam saznao da se na kolegijumu tadašnjeg ministra savezne policije tri-četiri puta raspravljalo o mojoj fizičkoj likvidaciji.

Pre nego što se vratimo u sadašnjost, u tom razdoblju dogodila se i černobilska katastrofa. Pomogli ste černobilskoj deci da dobiju lečenje i smeštaj u Srbiji. Možete li da se prisetite tog momenta?

– Kad se Černobil desio, tada sam već imao Zelenu stranku, i neko se odatle setio da decu dovedemo ovde. Doveli smo oko 2.000 dece iz Černobila na oporavak i deca su bila ovde sve do početka našeg – kako da ga nazovem – građanskog rata. Neku decu smo maltene ispred puščanih cevi izvlačili i vraćali u Ukrajinu.

Šta danas vidite kao potencijalno najveću ekološku pretnju i da li vidite neko rešenje?

– Danas je to Treći svetski rat, koji bojim se, samo što nije počeo. Ovi iz Bele kuće mogu svakog časa da pritisnu dugme, a Putin je reko: „Ako na ovoj planeti nema Rusije, onda ni Planeta ne treba da postoji“. Tako da se ja najozbiljnije plašim Trećeg svetskog rata. Rešenje ne vidim, jer oni drže, ne samo ogroman kapital i moć, ne samo u Americi već i ovamo. Sve je u njihovim rukama.

Po pitanju ekoloških pretnji kod nas se do nedavno najviše strepelo od Rio Tinta i kopanja litijuma, kako na to gledate?

– Mislim da litijum neće vaditi pre svega što njega baš nema toliko koliko se pričalo, a drugo, ova vlast, a i da sutra dođu neki drugi, oni će se plašiti građanskog bunta, tako da će se od litijuma odustati, pre svega što litijum više i nije neka strateška sirovina. Ide se u nove tehnologije gde litijum nije neophodan.

Pored zalaganja za ekologiju, Vi ste i pisac i filozof. Kako gledate na kulturu u našem društvu, pa i u svetu, jer je poput čistog vazduha i kultura ljudska nasušna potreba?

– I tu sam veliki pesimista. Stalno mi se u poslednje vreme vrti Tarabićevo proročanstvo da će Srbi ostati, ali samo za pod onu njegovu šljivu. Milsim da sve ide ka tome i onda će, možda, odatle iz korena početi nešto novo da se dešava. Da će ponovo nastati Vinčanska kultura, iz koje će se razvijati neko humanije društvo, iz kojeg nećemo zastraniti kao što smo zastranili sada.

Što je u suštini prirodno, jer se posle svake katastrofe, priroda se obnavlja…

– Da. Neki teoretičari kažu da na svakih 20, 30.000 godina civilizacija dođe do vrhunca, onda padne i sve počinje iz početka. Ovo je treći ili četvrti put da stižemo do kraja, možda će se posle ovoga začeti jedan sasvim novi početak.

Kako vidite trenutna dešavanja u Srbiji, s obzirom na turbulentne događaje koji se trenutno odvijaju?

– Odavde, iz ove moje južnosrbijanske vukoje*ine nemam jasan uvid šta se u metropoli dešava. Mogu samo da kažem da mi se ne dopada ni ono što radi vlast ni opozija! Na sceni je opšta muljaža od koje Srbija samo ispašta. Zato, u mom romanu o Džonu Lenonu ne dokazujem samo da je Dražin sin, već da je bio komunista koji se zalagao za „seoski komunizam“ za koji se zalažem i ja.

To naravno podrazumeva gašenje svih političkih stranaka, pa i parlamenta! A velike gradove treba raseliti na Aristotelovu meru. O svemu važnom za državu odlučivalo bi se u seoskim komunama i u Savetu staraca, kao kod Platona. Ovo će mnogima izgledati šašavo, ali nije li šašavo ono što se danas dešava u Srbiji, na ulici, u Parlamentu?!