Dragan Jovanović: Ja bih voleo da imamo seksualnu revoluciju

Rođendan ovog kultnog komada biće proslavljen 10. marta na Velikoj sceni Sava centra. To je povod za razgovor sa ovim mnogostruko talentovanim glumcem i izvanrednim komičarem, jer, čini se, teško da bi drugačije pristao na razgovor. Zbog loših iskustva kloni se medija, konzumira ih u minimalnim dozama, a slično je i sa politikom koju tretira poput zarazne bolesti, ne zato što je od onih koji ne razume i ne želi da zna šta se oko njega zbiva, već naprotiv – što veoma dobro uviđa koliko ta rabota ume prljava da bude. Istinski odaje taj utisak, kao i utisak da je upravo pao s Marsa. U najboljem smislu te reči. Ne zato što ume sve to što ume – da glumi, režira, peva, piše, nego zato što je totalni idealista, zagledan u zvezde, a time je i biće i iznad svake situacije…

* Dok smo dogovarali intervju telefonom nasmejao si pola redakcije jer su slušali kako ti objašnjavam šta je Danas. Čini se da takav princip generalno imaš prema medijima – nula interesovanja. Jel’ to stvarno ili foliraš? Ako si bio iskren – zašto takav stav i otkada?

– (Smeh) Pa, uopšte, bio sam razočaran, ne samo u medije nego u sve zajedno – To je bila 1996/ 97. godina – vreme šetnji. Tada sam bio veoma aktivan i jedanput, dok se formirao kordon policije, našao sam se u međuzoni gde su počeli da me udaraju pendrecima. Uspeo je da me spasi jedan stariji policajac kojem se i dan-danas zahvaljujem na tome što imam sva rebra. U tu tampon zonu je utrčala i moja žena rasplakana (Branka Pujić, glumica, prim. A. Ć.), prišla mi, zagrlila me, zahvalila se gospodinu u uniformi, uzela me za ruku i odvela kući kod naše ćere.

* Znači, kad sam reklamirala Danas kao ozbiljni politički dnevnik, to je bio potpuni promašaj budući da te politika ne zanima?

– Tako je. Pristao sam na intervju zato što si rekla da ćemo razgovarati o „Čikaškim perverzijama“. Zbog toga što bi prema toj predstavi i prema svim kolegama koji su učestvovali u njenom stvaranju tokom ovih 25 godina bilo nepravedno da negde ne ostane zapisano ili pomenuto da je to fenomen koji traje toliko dugo na kartu više. To je možda dokaz da ima neke nade, da postoje ljudi koji znaju da razmišljaju o nekim problemima na pozitivan način. Ja svu tu našu publiku doživljavam kao ljude koji žele da se okrenu ljubavi, jer, pre svega, to i jeste predstava o ljubavi.

* Pored ljubavi i posvećenosti, šta još pomaže da jedna predstava dugo živi?

– Stav. To je ono što nas sve ove godine i drži. Naš stav prema tom činu. Kad to igramo, taj komad, gledamo da to činimo kao da je prvi put i trudimo se da uživamo zajedno sa publikom. To je tajna te predstave. Prema njoj se odnosimo kao da smo na prvoj godini studija. I dalje, obavezno posle predstave sednemo, pričamo šta je bilo dobro, šta smo možda mogli da promenimo, kao da je juče bila premijera. Mislim da je taj stav najbitniji i ta lepa energija svih ljudi oko te predstave – publike koja iznova i iznova dolazi i nikada ne prestaje da dolazi… (smeh).

* To je valjda dobro?

– (smeh) … Jeste, ali ima tu i umornih umetnika.

* Jesi li ti umoran umetnik?

– (smeh ) Jesam, veoma… Ja sam baš onako preumoran, ali se trudim da to ne pokažem ako sam već izašao na scenu. Ali, čim siđem, to osetim.

* Imaš li ideju kako bi mogao da uposliš svoje talente, a da to ne bude iscrpljujuće kao gluma?

– Pa, ja imam ideju. Meni je pisanje odavno bilo nešto najprivlačnije i vidim sebe najradije u tome u budućnosti. Voleo bih sad da se upustim i u tu avanturu koja se zove roman.

* Ta predstava govori o ljubavi, večnoj temi, ali je izvođena i u Čikagu, njen gost je bio Novak Đoković, stalno ste je razvijali, činili da uvek bude aktuelna. Dve i po decenije je dug vek za komad čija se radnja zbiva 70-ih godina prošlog veka. Kako to komentarišeš, šta je ljubav 2018, „ovde i sada“?

– Jeste zanimljivo što je predstava aktuelna imajući u vidu da je njena tema vezana za vreme u kome se komad dešava. To je bila seksualna revolucija sedamdesetih godina u Americi koja uopšte nema veze sa našim stanjem sada (smeh) 2018. godine u Srbiji, ali ljudi bi to voleli, kao što bih i ja voleo da mi ovde imamo seksualnu revoluciju. Ja bih to strašno voleo i voleo bih sve te takve revolucije.

* Zašto?

– Zato što bismo možda ponovo počeli da se volimo i živimo jedni sa drugima, a ne da budemo jedni drugima vuci. Mislim da je u tome isto tajna te predstave.

* Hoćete li sada imati neke goste ili se to ne otkriva?

– Pa, mi u principu nikad nismo imali nešto spremno. To je bilo spontano. Kao i sa Novakom i još nekim retkim ljudima koji su se tu pojavljivali. Jedan od njih, davno nekada, bio je i Jovan Ćirilov. On je bio veoma zaslužan za to što je ta predstava postavljena. Prepoznao je, pre svega, odličan komad. Osim toga, u to vreme, jezik te predstave je bio prilično provokativan. Ima mnogo bezobraznih reči, a povrh svega to je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište i trebalo je imati petlju i reći „da – može ovaj komad“. Tako da i Ćirilovu treba zahvaliti, pored svih ljudi u „Čikaškim perverzijama“, koje ćeš sve nadam se pomenuti u tekstu. Pitala si za goste, ali, kao što rekoh, kod nas se to uvek dešavalo nekako spontano, pa ako se i sada desi – super.

* Koja replika, prema tvom mišljenju, sumira „Čikaške perverzije“ i zašto?

– „Postoji samo jedna stvar, a to je – nemoj nikada da izgubiš smisao za humor.“ NJu mnogo volim. To je scena kad dva prijatelja razgovaraju o ljubavnim problemima. Onda jedan od njih upravo to kaže drugom „nemoj da izgubiš smisao za humor“ i sve će biti u redu, moći ćeš sve da rešiš.

* Veruješ li u to?

– Verujem.

* Zašto te ima manje u pozorištu a više radiš projekte koji bi se mogli formulisati kao „one man show“, a opet, nisi ni neki tipičan producent?

– Pa jeste, ja sam uskraćen za te neke najvažnije stvari u današnje vreme na ovim našim prostorima (smeh). Osim talenta, ne posedujem dar koji se tiče producentskog posla. Nisam nikada ni bio zainteresovan da napredujem u nekom materijalnom smislu, s nekih pozicija moći. Nisam bio zainteresovan da se prodam, a verovatno sam morao da činim i takve stvari da bih mogao da radim i na filmu i na televiziji i u pozorištu. Sad sam, eto, trenutno izopšten verovatno zato što je zabranjeno biti takav, ali mi ne smeta. Lepo se osećam i imam mnogo lepu ideju kako treba da izgleda život jednog umetnika.

* Hoćeš da je podeliš s čitaocima Danasa?

– Treba biti hrabar, ali ne može bez talenta.

* U intervju iz 2014, na Al DŽaziri, koji je snimljen u nekom planinskom ambijentu, rekao si da bi tebi rodni Beograd mogao da postane lepa uspomena, mesto u koje ćeš povremeno dolaziti, kao neka „turistička destinacija“… Živiš li i dalje u Zemunu ili si se preselio?

– Trenutno živim u Zemunu pošto sad igram dosta predstava, nadam se još ovu sezonu, ali sam poslednjih godina uglavnom više na planini nego u gradu.

* Na kojoj planini?

– Na Zlatiboru, ali ne na onom na koji svi ljudi misle kad se pomene to ime, nego daleko odatle, ali na toj planini.

* Ti si 2014. govorio o Beogradu kao turističkoj destinaciji kada je on počeo da se tretira kroz prizmu tog famoznog termina, a danas se na tome baš zdušno radi. Da li se u tom procesu više misli na turiste nego na potrebe žitelja ovog grada?

– Ja uopšte ne znam kako nam se desilo da smo prvo izgubili uopšte volju da živimo jedni s drugima. Ovde se nešto desilo odavno. Niko više ne vodi računa o nikome. Svi misle samo na sebe i svi misle samo na interes. I Beograd je to postao – veliki interes, mesto gde treba da se prave novci, gde ljudi treba da stavljaju maske i glume građane Beograđane. Svi nešto glume…

* A nemaju talenta?

– (smeh) Pa, većina nema.

* Nisu ni hrabri?

– Uglavnom nisu. Zato mislim da je trenutno bolje napraviti jednu odstupnicu i pauzu sa Beogradom i sačekati trenutak kada će opet zasijati.

* Zar ne sija previše?

– (Smeh)… Nisam mislio na tu vrstu svetlosti nego one koja dolazi iz duše Beograđana. Nažalost, eto ja sam izgubio nadu i tako sam nešto i mogao da izjavim, da posle toliko godina kažem da bih ja u Beograd voleo da dođem samo kao turista, u grad u kojem sam rođen. Ali, dobro, i to je prihvatljivo (smeh)… Samo je bitno da ne izgubimo smisao za humor. Važno je provesti mnogo vremena u prirodi. Ja tek sada shvatam koliko sam bio uskraćen za tu prirodu. Eto…

* Šta sa onima koji ne mogu da odu u prirodu kao ti?

– Ja mislim da velika većina može da ode u prirodu, pogotovo što im je tamo rodno mesto (smeh). Tako da, nije to loše. U svetu isto tako postoje te velike metropole gde isto ne žive ti ljudi koji su tamo rođeni, zato što se tu odvija biznis, tu su sastanci, tu je trka, tu je ludnica. Tako da verovatno to sad ide tom logikom prozapadnom, proevropskom.

* Da li se to tebi sviđa?

– Ja samo mogu to da komentarišem. U nekom trenutku mogu da kažem da mi je to bez veze, u nekom momentu mogu da razumem i da u tome vidim nešto – iskoristićemo to mesto za turizam i neka bude turista kao što je Beograđana u svakom trenutku – mi smo onda rešili sve probleme – živećemo kao Rimljani.

* Hoćeš li glasati i misliš li da je važno da građani ispune tu svoju dužnost?

– Svakako. Ja mislim da je to u stvari jedan od najvećih problema što o sudbini čitavog naroda odlučuje pola naroda. Svi treba da nađu u sebi neku ideju o tome šta bi to bilo dobro da oni urade, za koga da glasaju, da bi napravili situaciju u kojoj će moći da se razmišlja, da se razumom vodi ova zemlja i da razum nadjača.

* Pošto trenutno nije takva situacija, šta sada vodi ovu zemlju?

– Euforija, nedovoljna zainteresovanost za kvalitetan život, a možda smo se i mi pokvarili i srozali da ni sami više ne znamo šta je dobro. Da li je dobro da vladaju zakoni ili ne. Možda je bolje da ne vladaju zakoni. Možda smo mi sad takav neki narod. Ja sam naravno uvek tu, uz svoj narod, ne znam ni kako, ni dokle, ali ne vidim boljitak dok se ne promenimo mi. Sve ovo što nam se dešava, to je zbog nas samih. Ako budemo imali jednog dana pameti, hrabrosti, čestitosti, ljubavi, ako se to vrati u naše biće, možemo da postojimo još dugo. Ovako, mislim da ćemo izumreti u bliskoj budućnosti.

Glumačka podela

Naš sagovornik ističe da su važni svi koji su učestvovali u „Čikaškim perverzijama“, od kostimografa Dejana Pantelića, preko reditelja Omara Abua el Ruba, glumačke postave… – Uglavnom, glumci se nisu menjali osim Dragana Mićanovića. Originalna podela je Olga Odanović, Branka Pujić, Dragan Mićanović i ja. Sada umesto Mićanovića igra Igor Đorđević. Umesto Mićka igrali su još Dejan Lutkić i Nebojša Glogovac – napomenuo je Jovanović.

* Intervju je rađen pre smrti Nebojše Glogovca