INTERVJU Dragan Mićanović: Srbija koju je sanjao Zoran Đinđić sve nam je dalje i sve je manja, jer smo potonuli

Na 77. Kanu jedan od najbravuroznijih glumaca koje je naše glumište ikada imalo, predstaviće se u kratkom igranim filmom „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ hrvatskog reditelja i scenariste Nebojše Slijepčevića, koji će biti prikazan 24. maja u zvaničnom programu, u konkurenciji za Zlatnu palmu.

U razgovoru za Danas, upriličen nedavnog popodneva dok su se beogradske ulice zbog pljuska munjevito praznile, pa je možda i to pomalo uticalo na ton naše priče, Mićanović govori o Siranu, tragičnom simbolu večite čovekove potrage za slobodom i ljubavlju, nedavnom susretu s kanskom publikom, ovom vremenu koje je „izletelo iz zgloba“ i ne daje optimizam…

– Prvi put sam bio u Kanu i sada, kad se sve malo „sleglo“, glavni utisak mi je i dalje aplauz koji smo dobili posle projekcije „Sablje“. Taj prijem publike mi je najimpresivniji. Prilazili su nam stariji ljudi koji su ranije već nešto vrlo površno znali o atentatu na Zorana Đinđića, sa iskrenim interesovanjem kako je bilo moguće da se to dogodi u jednoj evropskoj zemlji, u 21. veku. Mlađi gledaoci su za ubistvo našeg premijera saznali iz „Sablje“, bili su zapanjeni, i imali su identično pitanje. Naravno, mi nemamo odgovor na to, niti će ga ikada biti.

Deo našeg građanstva sve češće zamišlja kakva bi Srbija bila da je Đinđić ostao živ, i uglavnom smatra da bismo s njim, kao istinski demokratska zemlja na čemu je toliko radio, već odavno bili u Evropskoj uniji. Šta vi mislite, s obzirom da ste ulazeći u njegov lik iščitavali gomile dokumenata, njegovih govora, zapisa…?

– Tako razmišljaju pozitivci, i Đinđić jeste bio naša najveća šansa, jedan briljantan eksces koji se dogodio u našoj politici, čovek koji je išao ispred svog vremena i koga verovatno nismo zaslužili. Ali, isto tako, mnogi ljudi koji su bili bliski sa Đinđićem smatraju da bi on vrlo brzo otišao u opoziciju, ili bi digao ruke od politike i vratio se svojoj najvećoj ljubavi, a to je filozofija. U ovakvom sistemu vrednosti Đinđić je video da nema mnogo vremena da promeni suštinske stvari u Srbiji, jer je najteže menjati svest ljudi i njihov mentalni sklop. A mi o tom našem mentalnom sklopu govorimo već godinama i godinama, generacijama i generacijama, i iluzorno je o tome više prčati. Ali, da je Srbija sa Zoranom Đinđićem propustila jednu veliku istorijsku šansu koja se, kako izgleda, još jako dugo neće ponoviti, to je činjenica.

Mi koji smo pamtili njegovo vreme, i pamtimo ga i danas, teško i na vidiku možemo da spoznamo nekog ko makar i približno može biti njegovog uma, harizme i kapaciteta, a da je u politici. Da je voljan da menja društvo na način na koji je on bio voljan da nam pomogne da promenimo ovo društvo i sistem. Đinđić je smetao živ, a kad su ga ubili ispraćen je velelepnom sahranom, desetine hiljada ljudi su došli, i to je zaista bilo potresno, jer pre smrti nikada nije bio toliko voljen. Pitali smo se gde su svi ti ljudi bili ranije, dok je bio živ. Mislim da je Srbija koju je sanjao Zoran Đinđić, realno gledano, sve dalje. Ona je i tada bila u manjini, a danas je još manja. Toga sam svestan već godinama- odavno sam shvatio da sam u svojoj zemlji manjina, i da ću verovatno celog svog života biti manjina.

Generacija ste koja je uz Zorana Đinđića, Vesnu Pešić i tu ekipu političara išla na građanske proteste početkom devedesetih, a onda ste zbog ratova napustili zemlju. Da li ste posle 5.oktobra poverovali da ovde može da bude drugačije?

– Jedan od razloga mog povratka bio je i Zoran Đinđić, poverovao sam u tom trenutku kad je postao premijer u nešto bolje u ovoj zemlji. Lično ga nisam poznavao, jednom smo se mimoišli na predstavi u kojoj sam igrao, a on je bio u publici, došao je u Sava centar da gleda „Hazarski rečnik“ Tomaža Pandura. Ali, dobro ga pamtim, iako se nikada nismo sreli da pričamo. Tog 12. marta 2003. još mi svi koferi nisu bili raspakovani kad nam je uletela komšinica u stan i rekla da su ubili Zorana Đinđića. Malo je reći da sam bio potpuno zapanjen činjenicom gde živim, jer tako nešto užasno niko normalan nije mogao da predvidi.

Na 77. Kanu u trci za Zlatnu palmu, za desetak dana predstavićete se ulogom Tome Buzova u kratkometražnom hrvatskom filmu „Čovjek koji nije mogao šutjeti“. Reč je o istinitoj priči iz devedesetih, poznatom ratnom zločinu u Štrpcima, kada su srpske paravojne jedinice ubile devetnaestoro ljudi, zato što su Bošnjaci. Koliko vam je važna ova uloga?

– Štrpci su jedan od najužasnijih zločina koji su se desili devedesetih godina, o kojem se nije mnogo govorilo, a sve se zna. Radnja filma prati putnički voz koji februara 1993. iz Beograda putuje za Bar, a zaustavljen je na maloj stanici u Štrpcima, u BiH. Iz voza je izvedeno osamnaest Bošnjaka i jedan Hrvat, i likvidirano, a svi su bili građani tadašnje Jugoslavije. To izvođenje ljudi odvijalo se naočigled oko petsto putnika koji su putovali ovim vozom, i svi su ćutali, niko nije imao hrabrosti da se pobuni i pita zašto ih i gde odvode.

Niko osim Tome Buzova koga igram, kapetana prve klase Jugoslovenske narodne armije u penziji, koji im se suprotstavio, i koji je izveden iz voza i ubijen zajedno sa Bošnjacima. A krenuo je u Podgoricu da poseti sina… Reditelj Nebojša Slijepčević je na ovoj priči i filmu radio gotovo pet godina, i mnogo se radujem što je ušao u zvaničnu kansku selekciju, a meni je, naravno, uloga Tome Buzova jako važna. Kao i uloga Zorana Đinđića, ili Vukašina Katića u seriji „Vreme smrti“, mislim da je privilegija igrati likove koji svedoče o vremenu u kojem smo živeli, o događajima koji imaju velike refleksije na našu sadašnjost, a svakako i na ono što će biti i naša budućnost.

Šta je ono što vi danas posebno teško doživljavate u našem društvu?

– Mnogo toga mi smeta i teško mi je, ali je kultura dijaloga, govor, kao vrsta posla kojim se bavim, možda za mene najvažnija, a ona je potpuno uništena. Kultura dijaloga je postala veliki problem u našem društvu, jer se vrednosne lestvice nedopustivo postavljaju sve niže i niže, padaju i probijaju „dno dna“. Apsolutno je teško razgovarati i voditi dijalog s nekim ko ne samo da ne želi da čuje ono što govoriš, nego urla dok pričaš da te ni drugi ne bi čuli, koji te na najdivljiačkiji način onemogućava da kažeš ono što želiš, jer verovatno samo tako ume da komunicira da bi ostvario svoje ciljeve. Ta uništena kultura dijaloga, odnosno agresivna nekultura, razmnožava se sa javne scene i prenosi na naše privatne živote i odnose, i mi sve više postajemo jedno nasilno društvo, jer svako nasilje prvo počinje jezikom. I to me jako pogađa.

Opet smo na uličnim protestima, u pobuni za pravnom državom, demokratijom, protiv kriminalne vlasti koja je zarobila zakone, institucije, medije, koja otima, krade izbore, preti…Koliko je sada naše potonuće?

– Mi tonemo, to je sigurno, ali na moju veliku nesreću, kad sam bio mlad i video da tonemo nezadrživo, a to su bili ratovi devedesetih, spoznao sam iz svog iskustva da nemam pojma gde živim, i koliko ne poznajem društvene okolnosti u svojoj zemlji. Sada, u ovim već prilično zrelim godinama, vidim da ceo svet na moje oči tone nezadrživo.I kao što sam se loše osećao u svojoj zemlji devedesetih, od silnih ratova, kriza, užasa koji su nas pratili i potonuća čitavog društva, sada to isto sećam i gledam na globalnom nivou. Ceo svet upada u jedan ponor užasa, ne znam da li to klupko koje se zakotrljalo može da se zaustavi, i sve je jako komplikovano i uznemiravajuće.

Na beogradskim izborima 12. juna imamo jednu novu, obrazovanu, hrabru i čestitu ekipu opozicionih mladih političara, koja nema nikakvu hipoteku nad svojim glavama, i godinama se već vredno bori za demokratizaciju i bolju, kulturniju Srbiju. Koliko ovi ljudi mogu da nam uliju nadu?

– Želim im svaku sreću, i ja ću na te izbore izaći svakako. Davno sam doneo odluku da za mene niko nikad neće glasati, jer se nikada neću kandidovati ni na jednim izborima i ni za jednu funkciju, da ne računam „glasanje“ publike koja svake večeri odlučuje da li će da gleda predstavu u kojoj ja igram, ili neku drugu. Mislim da sam privilegovan čovek koji se bavi profesijom kojiu voli. To je ono čime mogu da pomognem ovo društvo – svojim poslom i društvenim zalaganjem, da obavezno tog jednog dana izađem i glasam.

Pomenuli ste da vam se čini kao da je ceo svet pobalkanio. Zašto poslednjih godina, globalno, nema neke velike, organizovane građanske pobune protiv ratova, neoliberalizma, sistema, nepravde, desnice, ambisa u koji srljamo…, koja bi akcijom povezala svet? Danas se ne čuje ni filozofska levica, sve se zasniva samo na individualnom gestu i aktivizmu. Kako je svet, pa i onaj civilni, intelektualni, dospeo u toliki komformizam, apatiju?

– Pominjao sam to iks puta, misleći na devedesete godine, ratove i našu balkansku istoriju, na korupciju, manipulacije zakonima, institucijama, ukidanje pravde, nacionalizam… Jer, mi smo kao mladi, okruženi ratovima i sankcijama, maštali o demokratiji i građanskim slobodama gledajući u demokratsku Evropu i buntovnu Ameriku, najčešće kroz muziku i filmove, nadajući se da ćemo imati vladavinu prava, poštenu državu koja funkcioniše po zakonima. Težili smo tome da ćemo jednoga dana takvi da budemo. A šta danas reći kad i u tim zemljama sve manje ima pravde i zakona, a istina se meri aršinima novca i moći. Globalno više nema nikakve ideologije i utopije, nema pozitivnih uzora, a levica je sasvim potonula.

Pripadam levici ceo svoj život, ali moja levica je u potpunom rasulu, svetom haraju beskrupulozni moćnici, i to što danas gledamo jako me zabrinjava, najblaže rečeno. Deluje da se levica istrošila, da je postala stara, nevažna i suvišna ideologija. Meni nije, ali i ja čeznem za novim idejama za koje bi se mogli uhvatiti, za nekim novim humanističkim promišljanjem sveta koje bi moglo da okupi mlade ljude. Mada i oni danas beže u komformizam i samoživost, ipak ima i drugačijih primera u svetu. A vidimo ih upravo sada, u velikim protestima zbog užasa koji se dešavaju u Palestini, ovaj potpuni krah civilizacije.

Šta je ono što vam danas ipak uliva nekakav optimizam?

– Meni je pozorište uvek bilo slamka spasa, od prvog dana kad sam kročio u njega. Tu mi je sve. Ali, malo je toga što mi danas daje neki realni optimizam, pokušavam da pronađem svetlo, a to mi ne ide u poslednje vreme. Drago mi je što sam radio ovih nekoliko stvari o kojima sam govorio, koje su pobudile celo moje biće da te uloge što bolje odigram. Važno mi je i „Vreme smrti“, godinu dana smo snimili tu priču o velikom zlu, Prvom svetskom ratu, u kojoj postoje raznorazna pitanja koja smo pokušavali da otvorimo koja su bitna za nas, i da tragične sudbine naših junaka i porodice Katić oživimo u današnje vreme.

Da iz toga pokušamo nešto da saznamo, naučimo, počnemo da razmišljamo o sopstvenim postupcima i našoj odgovornosti za ono što živimo. Žao mi je, recimo, što se posle ambicioznih i vrlo velikih priprema odustalo od snimanja serije o Mihajlu Pupinu, na koju je trebalo svi da budemo ponosni, i koja je mogla da bude značajno svetlo u ovom našem mraku. Nadam se da će priča o jednom takvom velikanu kakav je bio Pupin ipak biti snimljena, jer sam toliko želeo da ga igram, spremao sam se godinama za tu ulogu.

Od marta, kada je bila premijera, oduševljavate publiku u JDP ulogom Sirana, i čini se da kod nas ne postoji glumac koji je odigrao tako veliki klasični repertoar. Šta je vama najuzbudljivije u tragičnom liku Rostanovog junaka koji nas više od dva veka neprestano podseća da ljudske vrednosti, uprkos svemu, uvek imaju smisla?

– Dirljivo je šta doživljavamo posle svakog izvođenja „Sirana“, a igrali smo ga već pet-šest puta. Imam utisak da publiku toliko ponesu stihovi i ta lepota govora na koju možda nije navikla, jer se klasika ne igra baš tako često. To uživanje se jednostavno oseti, prelep je taj osećaj. I mene zanosi, iako sam mnogo igrao klasike. To smatram najvećom privilegijom u karijeri – mogućnost da odigram sve te fine, uzbudljive uloge u klasičnim komadima. Mislim da sam danas ovakav kakav jesam i velikim delom zbog tih likova i lepih stihova koji su prošli kroz moju glavu.

Dok igram Sirana mene ti stihovi očaravaju, osećam se kao neko, pretpostavljam, jer to mi je prvo palo napamet kako bih najlakše opisao glumačku igru kad te ponese divan tekst, kao surfer na talasima.Ili kajter koga nosi vetar. Jednostavno, čovek „uzjaši“ taj talas lepote koji ga nosi iz rime u rimu, iz stiha u stih, a tu čarobnost pruža klasika. U Siranu me sve dira, sve uzbuđuje, i njegova svetla i mračna strana, jer je on mnogo toga, nije jednodimenzionalan lik, i dok ga igram stalno otkrivam neke nove stvari. Tokom dva i po meseca rada na ovom komadu, i posle prvog-drugog izvođenja, ne možeš baš sve da savladaš. Ali sada, kad je već krenula igra, to je velilčanstveno.

Rostanov junak Sirano prekine predstavu, jer „nije zadovoljan igrom glumca“, i vi tu scenu, kao i sve ostale, igrate bravurozno. Ali, kako je lično doživljavate?

– Sirano jeste heroj, ali nije samo svetao: on jednog glumca omalovaži sred njegovog govora, i prekine predstavu. S kojim pravom? Zato što, kako kaže, taj glumac viče i lažno igra. Ili, omalovaži nekoga pred svima, zato što je nakinđuren, „nalickan kao majmun“, kaže Sirano. On je i ubica- sto njih će ubiti za pravo govora svog prijatelja. Ali, on je i divni, zaljubljeni pesnik, pisac i idealista, neustrašiv junak u borbi za pravdu i istinu, spreman da položi glavu na panj zarad časti. Njegov lik me je fascinirao u mladosti, u studentskim danima, i siguran sam da će me fascinirati dok god ga igram. Sirano je bunar emocija, misli, tema, pitanja.. Beskrajno je intrigantan, provokativan i uzbudljiv, zato je toliko dugo preživeo na scenama širom sveta, i zato je velika želja mnogih glumaca.

Najbolji su ili bežali odavde ili su ih ubijali

„Vreme smrti“ i Vukašin Katić govore i o podelama koje nas obeležavaju, našoj drastičnoj nesposobnosti da prihvatimo drugačije mišljenje, a sada smo svedoci i podele unutar naše demokratske opozicije. Kuda nas to vodi?

– Mi brzo ulazimo u sukob i postajemo međusobni neprijatelji, iza toga odmah ide etiketa izdajnika, o čemu govori i sudbina mladog Vukašina Katića koga igram, opozicionara Pašićevoj vlasti, kroz koju možemo da vidimo i našu današnjicu, i zašto Srbija nije bez razloga takva kakva jeste. Koreni ovog našeg društva vuku iz duboke prošlosti, a Vukašin Katić je i paralela sa Zoranom Đinđićem, ali i sa Tomom Buzovom. To su izuzetni hrabri ljudi iz različitih epoha, neshvaćeni u svom vremenu, zato su završili tragično.

I kad krenemo da listamo našu istoriju i velike ljude, dolazimo do toga da oni nisu bili baš voljeni i omiljeni u našim društvima, i da su se protiv njih odmah udruživali mediokriteti svih vrsta koji uvek imaju veliku moć. Zato su najbolji uglavnom ili bežali odavde, ili su bili ubijeni. Jer, ovde važi pravilo – ako nećeš s nama, ima ko hoće, a ti si naš neprijatelj i izdajnik. Ne znam da li je to proces učenja da postanemo drugačiji, da li smo uopšte spremni na to, i da li nam treba još dosta vremena da nešto naučimo. Ja nemam vremena, tu lekciju sam davno savladao kad je sve krenulo, kao mlad. Sa dvadeset godina završavam Akademiju, spremam se za prve uloge, pun sam snova, želja, energije, entuzijazma… A počinje rat…