Dragan Velikić o društvu, odrastanju u Puli, romanima: „Ništa ne bih menjao“

Dragan Velikić, govoreći o društvu u kojem živimo, ističe da nije reč samo o trenutnom lošem stanju, već o godinama. On napominje da, iako je situacija loša, ne voli širiti pesimizam i ne dozvoljava da ga naslovnice novina svaki dan određuju kako će se osećati. Iako oseća da je društvo u opasnom stanju, on ne predaje se i smatra da bi takav stav mogao biti ključan za prevazilaženje teškoća, piše N1.

Takođe, komentariše da mu se čini da je sve više dementnih ljudi i da bi život bio mnogo teži bez mogućnosti privremenog zaborava, što smatra sasvim prirodnim delom svakodnevice.

Velikić se priseća svog odrastanja u Puli, gde je bio fasciniran parolama na zgradama koje su glasile „hoćemo Jugoslaviju“, a koje je kao mali deca pokušao da razjasni. U leto nakon petog razreda, u Puli je napisao svoj prvi roman. Iako nije pisao sve do kraja studija, tada je započeo ozbiljnije bavljenje literaturom.

Govoreći o svom delu „Bečki roman“, Velikić objašnjava da je bilo izazovno preneti događaje iz života u literaturu. U ovom romanu opisuje sudski proces protiv njegovog sina, uspešnog neuropsihijatra, u Beču, gde je optužen da je doneo otrovan kolač. Velikić naglašava da nije želeo da sakrije ništa, već da je njegova namera bila da prikaže čistu stvarnost. Takođe, pišući ovaj roman, morao je da se distancira od sebe kao ličnosti i oca, što mu je omogućilo da objektivno prenese događaje.

Kao otac, Velikić je rekao da je uspeo da bude nepristrasan u svom pristupu, stvarajući alter ego koji je imao negativne osobine, kako bi se distancirao od ličnih emocija. Prema njegovim rečima, ništa nije bilo ulepšano, a sve što je pisao bio je čist odraz stvarnosti.

Na pitanje da li trenutno piše, Velikić odgovara da je prestao sa pisanjem nakon što je slučaj njegovog sina postao javna tema, jer je to emotivno previše uticalo na njega. Iako je imao započetih sedamdeset stranica romana, nije nastavio jer je smatrao da bi bilo trivijalno baviti se pisanjem u tom trenutku. Iako nije siguran da li će se vratiti tom rukopisu, Velikić zaključuje da se raduje što je napisao knjige kakve je želeo, i da ništa ne bi menjao u svom delu, poput svog prvog romana „Via Pula“ ili „Bečkog romana“.