Dragana Nikoletić: Umesto umetnosti, pažnju javnosti prigrabila je zabava

To pravilo važi i kad je u pitanju predstavljanje Srbije na Bijenalu u Veneciji, ali i pri izboru domaćih radova u postavke Oktobarskih salona. Nijedna galerija ne pruža idealne izlagačke uslove, bilo zbog lošeg ili nefleksibilnog osvetljenja, nedostatka opreme poput postamenata, video-projektora i sl, dok mnoge nisu ni arhitektonski prilagođene funkciji izlaganja. Zbog slabog obezbeđenja, nije retkost da izloženi radovi budu oštećeni ili čak ukradeni. Odšteta se plaća samo na insistiranje umetnika – tako za Danas umetnica Dragana Nikoletić, članica ULUS-ove radne grupe Fer prakse u vizuelnim umetnostima, objašnjava probleme sa kojima se umetnici trenutno suočavaju, ali i to na koji način ti problemi direkno utiču na egzistenciju i rad umetnika u Srbiji.

Umetnica iznosi podatak da Udruženje likovnih umetnika Srbije – ULUS, ni nakon 102 godine postojanja, institucije kulture poput Saveta za kreativne industrije, ali do skoro ni Ministarstva kulture, ne prepoznaju kao merodavnog sagovornika, bez obzira na to što je ULUS reprezentativno i najveće udruženje umetnika u Srbiji, i de fakto obavlja funkciju sindikata.

Nikoletić ovim intervjuom uvodi u probleme na „umetničkoj sceni“ i ujedno najavljuje sledeći Danasov razgovor, koji je rađen povodom debate radne grupe ULUS-a: Fer praksa u vizuelnim umetnostima: pravične naknade, porezi i javne politike.

* Koji su glavni problemi umetnika u Srbiji?

– Vizuelni umetnici u najvećem broju primera u svoj rad investiraju vreme, veštinu, znanje, emocije, ali i finansijska sredstva, a isto važi i za postupak izlaganja. Galerije uglavnom ne daju nikakve honorare za ono što čini njihov program i omogućava plate zaposlenih, ili ta naknada jedva da pokriva troškove produkcije. Često nisu pokriveni ni troškovi prevoza i osiguranja, pa su umetnici na gubitku u nečem što moraju da rade, bilo iz unutrašnje potrebe, bilo da bi opravdali status samostalnog umetnika.

S obzirom na nepostojanje tržišta, jedina zvanična mera Ministarstva kulture da poboljša položaj umetnika jesu konkursi koji kao da se sprovode pod zakonskom prinudom i bez istinskog razumevanja za ono što donose ponuđeni projekti. Da nije tako Ministarstvo bi revidiralo njihove rezultate i ne bi pri odbijanju dostavljalo neutemeljena obrazloženja, kao da ih prepisuju iz nekog pravilnika.

Kustosi su se pod uticajem inostrane prakse izborili za privilegovani položaj u smislu da su važniji od umetnika, i u situaciji su da ih biraju u skladu sa sopstvenim konceptom. Na taj način ostaju po strani autori sa poetikama koje nisu u trendu, odnosno nisu u sferi interesovanja kustosa.

Broj ateljea je veoma ograničen od kad su iz nadležnosti ULUS-a prešli pod jurisdikciju Poslovnog prostora. Radni prostori u okviru Luke Beograd, u (spornom) vlasništvu Milana Beka nisu usklađeni sa realnim potrebama umetnika, dok su oni u BIGZ-u uskraćeni umetnicima prodajom ovog multifunkcionalnog prostora.

* Da li imate predloge za rešenje tih problema, kako bi umetnici u Srbiji imali adekvatne uslove za rad i pristojan život od svoje profesije?

– Jedan od tih predloga upravo je zahtev da se u tekst Konkursa Ministarstva kulture unese preporuka da se umetnici plate za svoj rad. Takođe, problem nepravično visokog poreza na autorska dela pokušali smo da rešimo predlogom izmene i dopune Zakona o porezu na dohodak građana, kako bi bili priznati veći normativni troškovi, a ovo uticalo na smanjenje poreza. Nijedno od ovih rešenja ne bi zahtevalo veća budžetska izdvajanja, jer bi se u prvom slučaju samo drugačije raspoređivala već opredeljena sredstva, dok je drugom slučaju poreskom obliku niske izdašnosti, budući da prihodi od poreza na autorska prava učestvuju u ukupnim poreskim prihodima sa svega oko 1,2 odsto.

Imamo i neke ideje vezane za uvođenje grantova, ali je naša taktika „korak po korak“, po uzoru na inostrana udruženja umetnika koja su bar delimično uspela da se izbore za svoja prava.

* Šta su nadležni preduzeli kako bi razrešili probleme sa kojima se umetnici trenutno suočavaju, i da li ste zadovoljni njihovim delovanjem?

– Nadležni se uglavnom prave da je sve u redu, što znači da su po pravilu autistični. Samodovoljnost se prenosi od vrha naniže, od Ministarstva kulture do državnih i privatnih galerija. Drugi naziv za ovakav tretman bio bi prekarijat, čisto iskorišćavanje umetničkog rada.

* Iako svaki od vas ima individualna iskustva, kako trenutno izgleda život umetnika u Srbiji?

– Jako mali broj vizuelnih stvaralaca uspeva da preživi od svoje osnovne profesije, većina se snalazi bilo radom u prosveti, bilo držanjem privatnih škola za crtanje i vajanje, bilo kroz zanimanja koja nisu u vezi sa onim što su završili, pa im umetnost dođe kao hobi. Neki se okreću projektnom finansiranju, kada su upućeni na inostrane fondove. Tržište postoji samo za izabrane koji su se probili na načine ne nužno vezane za kvalitet radova, iako ima i takvih primera. Često se dešava da su istaknuti umetnici, a time i finansijski zadovoljeni, ujedno i profesori na čitavom nizu umetničkih akademija.

* Da li umetnost generalno dobija adekvatnu pažnju od strane publike i institucija?

– Na ovom polju se odvija pravilo: broj umetničkih dešavanja je prilično visok, ali je publika jedna te ista – rodbina i prijatelji umetnika, i eventualno šačica redovnih posetilaca izložbi, uglavnom u centru Beograda. To se poklapa sa načinom kako Ministarstvo kulture tretira projekte na konkursima – po malo mnogim, a nikom dovoljno. Publika se ne gaji ni u okviru programa muzejskih institucija, osim putem stručnog vođenja kroz izložbu. Ne postoji jasna svest da je pažnju javnosti prigrabila zabava, čemu umetnici moraju da se odupru da bi umetnost preživela.

* Zašto je neophodno podstaći umetnički rad, tj. koji je značaj umetnosti po kulturu i društvo?

– Bez savremene umetničke produkcije nema kompletne kulture. Kultura nisu samo manastiri i klasičan repertoar pozorišta, identitet jedne države čini i savremena umetnička produkcija.

* Kao i u svim drugim profesijama i u umetnosti je neophodna „odskočna daska“ kako bi se autor ostvario i bio prepoznat u svom polju. Koji je to uslov koji je umetnicima neophodan kako bi uspeli da se ostvare i steknu pažnju šire publike i da li je on u Srbiji ispunjen?

– U Srbiji čak ni prestižne nagrade nisu više „odskočna daska“, što je ranije bivalo. Kao da autori moraju da osete puls kolekcionara, retko okrenutih savremenom stvaralaštvu, ili galerista i kustosa koji bi trebalo da ih zastupaju. Novo zanimanje „menadžer u kulturi“ nije ispunilo očekivanja, jer se menadžeri bave pukom organizacijom izložbi, što nije strano ni umetnicima.

Osnovna poluga obrazovanja publike – školstvo, kao da je sasvim zatajilo, što može da bude predmet širokih diskusija. Kustosi sve češće prisvajaju status nedodirljivih, dok galerije prezentuju samo lukretivne autore.

Ukoliko je kapitalizam postao reper i za kulturu, neophodno je da se urede tržišni uslovi. Probijanje, dakle, zavisi isključivo od marketinških veština samog autora.

* Zašto je prema vašem mišljenju došlo do toga da umetnost, kao jedan od osnovnih ljudskih poriva i potreba, postane, na neki način, skrajnuta ili zanemarena?

– Ovo je, čini se, uslovljeno globalnim fenomenom okretanja zabavi i ispiranju mozga javnosti sadržajima koji ne podstiču promišljanje. Umetnost je prepoznata kao podrivačka delatnost, pa umetnici moraju da se izbore za avangardnu poziciju, kako je bar od početka 20. veka bivalo. Tako možemo reći da je umetnost ciljano zanemarena i skrajnuta.