Dragana Varagić: „Ne umemo da prodišemo i da počnemo da mislimo drugačije“

Autorski projekat Patrika Lazića – predstava „Naš sin“, u kojoj igraju Dragana Varagić, Amar Ćorović i Aleksandar Đinđić, na turneje ide kao Kvir karavan. Ovom prilikom je pored Niša obišao i Pirot, a pre toga je gostovao širom zemlje i sveta: u Dablinu, Drezdenu, Temišvaru, Bratislavi…

Nedavno je u svojoj matičnoj kući – Hartefaktu, imao i jubilarno 50. izvođenje.

Drama „Naš sin“ govori o složenom odnosu roditelja prema svom gej sinu, koji ne uspevaju da se pomire sa njegovom homoseksualnošu, ali sa druge strane ne žele da se odreknu bliskosti sa detetom.

Za ulogu majke Dragana Varagić je na Međunarodnom festivalu glumca Zaplet 14 iz Banjaluke dobila  Nagradu za najbolju glumicu, za „fascinantnu glumačku zrelost u prikazu snažne i ujedno senzibilne majke“.

Sa njom smo razgovarali o potrebi da se mlade generacije kulturno uzdignu i značaju međusobne komunikacije zarad bolje budućnosti.

Kakvi su vam utisci i koji je značaj ove turneje?

– Ovaj naš Kvir karavan je važan, prvenstveno zbog izlaska iz Beograda i putovanja van, ali i u unutrašnjosti naših granica. Druga dragocenost je razgovor sa publikom.

Dosta putujete sa Kvir karavanom, zanima me da li ste po manjim mestima u Srbiji nailazi na predrasude zbog LGBT+ tematike predstave, s obzirom da smo skloni, jednako tako stereotipno, da pretpostavimo da jeste?

– Očekivali smo da će ovaj naš put pokrenuti dijalog. Ispostavilo se da je to pravi način razmišljanja i pokazalo kod odaziva publike, koji je i u Pirotu i Nišu bio fantastičan. Gostovali smo i u Lazarevcu, Rakovici, Batajnici… gde su takođe nakon igranja održavani razgovori, i gde je takođe bilo zanimljivo koliko je ljudi ostajalo u želji da komunicira. Navikli smo da naša publika kad igramo u Hartefakt kući izuzetno dobro prima predstavu. A publika je vrlo raznorodna, različitih generacija i stavova. Naša predstava nikog ne isključuje – i potresna i duhovita, brzo uspostavi bliskost sa publikom. Otac, Majka i Sin, likovi iz prestave nisu ljudi bez mana, ali se za njih može reći da su dobri. Gledate troje ljudi koji više ne žive zajedno iz raznih razloga, ali koji se vole. Jedino što, kad se pojavi problem oni ne umeju da razgovaraju. Vi vidite koliko im malo treba da budu srećniji i zadovoljniji i svojim životima i odnosima, ali ne umeju.

S druge strane, publika je pokazala umeće da razgovara. Kakvi su vaši utisci?

– Zanimljivo mi je šta publika u tim razgovorima citira iz predstave, koliko mnogo toga je od predstave ostalo da se ponese kući. Dragoceni su ti razgovori posle predstave. Nekad su lični, nekad lični a uz neku ogradu na početku, sve se izgovara u javnom prostoru i to svako od sagovornika doživljava na svoj način. Nekad se zajedno pitamo šta je sve ljubav i kako se to vidi na onom drugom. Lično imam više potrebu da slušam. Osećam drugačiju bliskost nego kad igram predstavu, ponekad potresena odem kući.

Šta nam možete reći o vašem liku?

– Igram Majku, ženu iz one generacije koja je slušala Azru, Idole, Film, KUD Idijoti… širokih shvatanja, sposobnu, efikasnu, spremnu da pomogne i razume… i u trenutku kad se suočava sa svojim ličnim problemom, njeni strahovi za sina preuzimaju najbolji deo nje. Gradila sam je tako da bez obzira na turbulencije koje je prolazila u životu ona i dalje bude žena koja ume da razmisli još jednom. Jer ume da voli.

Nije puka predrasuda da se LGBT+ populacija u Srbiji neretko susreće sa užasnim situacijama, te da o tome i treba razgovarati. Na koji način, iz vašeg ugla, to čini predstava?

– U pitanju je tabu tema koja nam je važna. Od problema oko održavanja Prajda, sve do strašnih stvari koje su se desile pre nekoliko nedelja (policija optužena za napad na pripadnike LGBT+ zajednice, prim. U. M.) – o svemu tome ova predstava otvara mogućnost razgovora. A otvara i druge teme, problem nasilja u porodici, alkoholizam, uticaj rata na raspad porodice… Predstava poziva na razgovor i to je njen veliki kvalitet. Ima potrebu da govori o važnim problemima, kao i naša publika, raznovrsna, godina od 17 do 77, što se i čuje. Taj poziv na dijalog je najveći kvalitet predstave, jer likovi u predstavi ukazuju da postoji mogućnost da se nešto preokrene.

Dakle, težište je stavljeno na značaj komunikacije. Zašto je ona važna?

– Petar Kralj je jednom dok smo sedeli posle neke od predstava rekao: „LJudi treba da pričaju.“ I sećam se kako mi je ta mala, jednostavna rečenica odjednom postala važna. Mi više ne umemo da pričamo. Izolovanost, usamljenost, svako sa svojim problemom… Zaboravili smo da to kako razumemo druge znači koliko razumemo sebe. Naša predstava hoće da pričamo.

Predstava se bavi porodicom i odnosima unutar nje, dok ujedno reflektuje društvo. Šta je to što bi trebalo preokrenuti – koje socijalne momente predstava kritikuje?

– Živimo u društvu u kome ima mnogo nasilja. Kada bi se društvo prema tom problemu odnosilo drugačije, naša sposobnost da komuniciramo i razmenjujemo ideje – da zajedno učestvujemo u rešavanju problema – bila bi mnogo veća. Međutim, mi smo okruženi nasiljem na raznim poljima – da ne govorim o ratno-traumatskoj prošlost, i sve to ne umemo da pročistimo i postavimo na zdrave noge. Ne umemo da prodišemo i da počnemo da mislimo drugačije. Kada bismo to uspeli i porodični odnosi bi bili drugačiji. A zbog svih tih nerazrešenih stvari mi živimo u vrzinom kolu, sa mnogo nasilja, i to je najveći problem. Poremetio se sistem vrednosti.

Koji su razlozi tog nerazumevanja u komunikaciji, između ljudi ali i unutar porodice i između generacija?

– Pao nam je obrazovni sistem, pravosudni sistem uglavnom nije autonoman, korupcija, institucije ne funkcionišu, nesposobni i neobrazovani vode neke velike državne firme, nema poverenja u funkcionisanje društva. Ali, kada imate nove generacije sa novim znanjima i obrazovanjem i proširenim vidicima, vi sasvim sigurno utičete i na članove svoje porodice i na međusobne odnose. Ja sam i profesor. I svesna sam da to što treba da učim svoje studente nije samo gluma, već i etika, profesionalnost, solidarnost, empatija… Kao i to da koliko oni nauče od mene, toliko i ja naučim od njih.

Sistem obrazovanja jeste se urušio, a država užasno malo sredstava iz budžeta odvaja za kulturu. Umetnici se sa druge strane i dalje bore, kako na velikoj tako i na nezavisnoj sceni.

– Potreba svih nas koji se bavimo kulturom polazi od nečega autentičnog. Kada imate uslove koji su bolji i koji vam omogućavaju da se razvijate, taj proces je neuporedivo lakši. Ovde imate problem da se vrlo malo ulaže u kulturu, kao i nedostatak strategije, jer kultura nikako da dođe na red pored svih turbulencija koje živimo – umesto da shvatimo koliko je i zašto važna. A zato što je jako teško izboriti se, mnogi odustaju, ako ne zvanično onda u sebi. Sama nezavisna scena bi trebalo da bude predvodnica avangarde, a ona je – uprkos činjenici da na njoj postoje izuzetni ljudi – jedno jako siromašno biće, o kome niko skoro ne vodi računa.

Da li uviđate načine da se pozorišna scena osnaži?

– Dva predloga sam iznosila – prvi je bio da svako pozorište na budžetu jedan dan u godini posveti audiciji na kojoj će novi mladi glumci moći da se predstave. Pozorište koje živi na budžetu ovog društva treba ima obavezu da upozna nove ljude koji su završili škole i hoće da se bave ovim poslom. A što se tiče nezavisne scene – moj predlog je da svako veliko pozorište jednom u godini uzme pod svoje krilo neku nezavisnu kompaniju čije im se razmišljanje dopada. Da im od svojih resursa pruži prostor za probu, igranje, radionice, majstore… I da Ministarstvo kulture odobri za takve projekte dodatna sredstva. Pozorište bi na taj način dobilo svoje eksperimentalno krilo, i novu publiku. Velika je nebriga za nezavisnu scenu, koja se susrela se sa katastrofom za vreme kovida.

Uprkos problemima, koje su dobre strane naše pozorišne scene?

– Dobra je publika, koja je vezana za predstave. NJena vernost i lojalnost pozorištu i međusobna razmena. Međutim, ako ne gajite u publici nove generacije i to će da iscuri. Mi nekad uzimamo stvari zdravo za gotovo i ne mislimo na budućnost. Na sreću, još uvek ima ljudi koji vole pozorište i umeju da ga misle. Gledala sam u poslednje vreme veći broj zanimljivih predstava. To nije bilo tako pre dve godine. No, moja generacija je odrasla na jednom fantastičnom BITEF-u, koji je imao mogućnost da iz celog sveta dovode najkvalitetnije predstave; na FEST-u koji je isto takve mogućnosti imao. Nadam se da još razumemo značaj razmene sa svetom.

Strah nastaje kad zagrebemo ispod površine

Mladi su danas često više okrenuti savremenim tehnologijama pre nego teatru, a vi ste na sličnu temu režirali predstavu R.U.R. po delu Karla Čapeka. O čemu predstava govori?

– Ne možemo da zanemarimo situaciju da živimo u trenutku jednog neverovatnog tehnološkog napretka, a da u stvari ne znamo koordinate tog razvoja. Delo Karla Čapeka R.U.R. se bavi robotikom. Tekst je nastao 1920. godine kada nije bilo robota, a Čapek i je izmislio reč robot. Govorio je o budućnosti i zapanjujuće je koliko je stvari predvideo, one koje sad živimo. Čapek je bio izuzetan mislilac, filozof, esejista, dramski pisac… Radeći istraživanja, postala sam svesna paradoksa da što se više razvijaju sredstva komunikacije, mi sve manje znamo o svetu u kojem živimo. Najveći strah od mogućih oblika razvitka vestačke inteligencije imaju oni koji se time bave. Mi koji ne znamo puno i nemamo informacija strahujemo tek kad zagrebemo ispod površine.