Dragojević: Dosta sa kockanjem ugledom Filmskog centra

Prvi je projekat „Košare“ u režiji Balše Đoga, čije su snimanje posle brojnih afera zaustavili producenti „Omega production“, a upravo ovih dana javnost je saznala da su oni samoinicijativno, i bez odluke Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, zaključili ugovor o režiji ovog filma sa drugim rediteljem.

Drugi skandal, odluka Upravnog odbora FCS da poništi prvi konkurs za eminetne reditelje, tačnije, da ne prihvati rezultate konkursne komisije koju je sam imenovao i ne podrži nove filmove Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića, ima još veće dimenzije od „Košara“.

Ovaj nelegitimni događaj (po Statutu FCS, UO je mora da obrazloži zbog čega ne prihvata rezultate ovog konkursa), bio je inicijalna kapisla za zastrašujuću „harangu“ nad Goranom Markovićem, koju su na nacionalnim frekvencijama, u tabloidima i na društvenim mrežama pokrenule neke istaknute predstavnice/predstavnici vlasti.

Ovaj medijski linč sineaste koji je obeležio jugoslovenski i srpski film i proslavio ga u svetu, poput bombe rezultirao je i u regionu – gotovo da nije bilo značajnijeg filmskog umetnika, a ni pozorišnog, koji Markoviću nije uputio javnu podršku.

Važan učesnik oba događaja je reditelj Miroslav Lekić, član UO FCS, koji je prihvatio ponudu „Omega production“ da bude novi reditelj „Košara“, i 20. oktobra 2021. zaključio ugovor sa njima, uprkos još uvek važećem ugovoru sa Balšom Đogom.

Lekić je kao član UO FCS glasao za poništavanje konkursa za eminetne reditelje i o ovim aferama – preuzimanju režije „Košara“, i konkursu koji je rezultirao brojnim ostavkama članova UO koji se nisu slagali sa odlukom za koju je on dao glas (UO FCS ostao je samo na tri člana i već mesec dana nije operativan, prim. aut.), pre dva dana govorio je u našem listu.

Između ostalog, Lekić je naveo da po njemu propozicije prvog konkursa nisu bile precizne, navodeći kao primer da je učešće reditelja na festivalu u Torontu neopravdano istaknuto, da Srđan Dragojević do sada nije imao film u Berlinu, Kanu, Veneciji, koji su najvažniji svetski festivali, što je bio jedan od njegovih uslova.

Postavlja se, naravno, pitanje zašto se Lekić naknadno „dosetio“ nekih „manjkavosti“ konkursa u čijoj je izradi i sam učestvovao, i zbog čega je čekao da se on u potpunosti realizuje, da komisija (inače vrlo kompetentna, u kojoj su bili dekan FDU i dekan Akademije umetnosti u Novom Sadu) izabere filmove kojima treba dati podršku, da bi njemu tek tada postalo „jasno“ da nešto u tom konkursu „ne štima“, i da ga treba poništiti.

– Moram reći da je tek sada, nakon objašnjenja kolege Miroslava Lekića, meni neshvatljiva odluka UO FCS – kaže za Danas Srđan Dragojević.

– Sami su doneli propozicije, po njima je konkurs i izveden, a malo je uvredljivo i što su „zaboravili“ na moj film „Parada“, koji je 2012. osvojio tri nagrade na Berlinskom festivalu, među kojima je i nagrada publike u programu “Panorama”, ali to možda govori i o jednoj površnosti za koju ja ne mogu snositi krivicu.
Druga dva objašnjenja zaista zaslužuju navodnike. Dakle, „objašnjenje“ u kome se kao mana projekta “Škartovi”, koji je odabrala komisija na konkursu za eminentne reditelje, navodi to da sam sa tim filmom ranije već konkurisao, takođe je uvredljivo. Činjenica je da sam sa “Škartovima” tri puta bio u užem izboru na drugim redovnim konkursima, ali nikakva restrikcija u pravilniku Konkursa za eminentne reditelje nije postojala u tom smislu. Da jeste, sigurno bih se odlučio za neki od „svežih“ scenarija, sa kojima nisam pre toga konkurisao. Kada se ozbiljno bavite ovim poslom, imate i to. Ovako, mogu da pomislim da me je UO odbor obmanuo, unapred planirajući da me odbije?! Zvuči izuzetno pokvareno, zar ne?! – kaže Dragojević.

– Što se tiče trećeg Lekićevog „argumenta“, stvarno je neukusno, opet naknadno, iznositi prigovor o navodno niskom iznosu sredstava za eminentne reditelje. Pogotovo što smo sva trojica, i Žilnik, i Marković i ja, iako su sredstva mala i predstavljaju dvadeset odsto potrebnog budžeta, izuzetno zadovoljni. Visina tih sredstava je potpuno ista kao, recimo, za moj sedmi i osmi igrani film, tako da nema ni govora o nekoj „debitantskoj sumi“ o kojoj kolega Lekić govori. Sume koje autori kod nas dobijaju na konkursu jesu mnogo manje nego bilo gde u regionu, ali smo se sa time pomirili, i srećni smo kada od FCS dobijemo tu startnu osnovu koja nam omogućava da konkurišemo na drugim fondovima u regionu i Evropi, jer je to jedini način i put da realizujemo naše filmove.
I na kraju: ne, UO FCS nikada do sada nije dovodio u sumnju odluke ekspertske komisije koju sam izabere. To je i logično – čineći tako nešto jasno se deklariše kao nekompetentan. A valjda niko baš nije takva budala da tako što javno prizna?! – smatra jedan od naših najznačajnijih filmskih autora.

Ova „objašnjenja“ svog kolege Lekića, kako ističe, deluju krajnje nelogična, i mogu se podvesti pod ono „Ne grdi majka sina što se kockao, nego sto se ‘vadio'“.

– Ruku na srce, ovo je „vađenje“. A što se „kockanja“ tiče, mislim da je dosta sa kockanjem ugledom Filmskog centra. I čisto je politikantstvo, a koje se nama spočitava. Čitava filmska zajednica, oličena u asocijacijama reditelja, producenata i montažera digla je glas protiv ove apsurdne odluke UO koji se, u međuvremenu, baš zbog tog politikantstva u koje su neki članovi bez svoje volje i krivice gurnuti, raspao! U ovom trenutku preko dve stotine filmskih stvaralaca očekuje od ministarke kulture, gospođe Maje Gojković, da poništi ovu nečuvenu odluku sada već nepostojećeg UO, da se priznaju rezultati regularno sprovedenog konkursa i da se stane na put i kockanju, i “vađenju”, i politikanstvu, te da se Filmski centar vrati stvaraocima kojima i pripada – ističe Srđan Dragojević.

Gde je esnafska solidarnost

Komentarišući “slučaj” filma “Košare” Dragojević kaže da je Balša Đogo daleko pozvaniji da o tome govori.

– No, kao filmski profesionalac smatram izuzetno ružnim da kolega svom kolegi preuzme projekat. U ovakvim neprijatnim situacijama se ipak očekuje solidarnost. No, to pitanje “menjanja scenarija” o kojem je Lekić govorio kao o razlogu zbog kojeg producenti ne žele da nastave saradnju sa Đogom jeste u domenu mog zanata i prakse, pa ću na njega rado odgovoriti. Kada se uz film pojavi neophodnost da uradite i TV seriju od deset epizoda, kako biste povećali i bužet za taj igrani film, veoma je logično da se scenario proširuje i menja. Od igranog filma možete dobiti dve ili tri epizode dogovorene serije, ostalih sedam morate napisati. Sve to zvuči logično, sve to filmski profesionalci dobro znaju, za razliku od javnosti i ljudi koji nisu u ovoj materiji, pa je po malo bezveze obmanjivati javnost ovakvim “argumentima” – smatra Dragojević.

Manir “balkanske antiteze”

Kao primedbe zbog kojih je smatrao da prvi konkurs za eminentne reditelje treba da bude poništen, Lekić je naveo i to što nijedna domaća nagrada nije uključena kao uslov za status eminentnog reditelja, a nije uzeta u obzir ni lista Kinoteke od 100 najboljih srpskih filmova 20. veka, od kojih je svaki dobio i status kulturnog dobra.

Međutim, i ove primedbe su teško “razumljive”, jer čitava javnost zna da karijere Žilnika, Markovića i Dragojevića obiluju domaćim nagradama, i da je čak po nekoliko njihovih filmova na spisku kulturnog dobra.