„Vlast je već izgubila glavu“: Dragoljub Zamurović za Danas o ponavljanju istorije, protestima, fotografijama sa ratišta…

Ja sam do tog zaključka došao čitajući komentare na društvenim mrežama, često čitam komentare koji nemaju veze sa onim što sam ja postavio. Ako jedan čovek kaže drugom neke činjenice, a on ih ne prihvata već iznosi svoje. To je isto kao kad novinar, pravi novinar, ne ovi u takozvanim državnim firmama, kao što je RTS i ovim koje nisu državne, ali rade za privatnu firmu zvanu SNS, po meni oni nisu novinari već kao u vreme komunizma društveno-politički radnici koji propagiraju jednu stranku, jednog čoveka, a ne govore činjenice. Sad vi njima šta god da kažete oni su gluvi na to, kao što Vučić recimo kada mu neki novinar iz N1 postavi konkretno pitanje, a on priča potpuno desetu stvar i ne odgovara ništa, kaže za Danas legendarni foto-reporter Dragoljub Zamurović.

On je nedavno objavio knjigu fotografija „Sećam se 2“ u kojoj su sabrani njegovi radovi iz višedecenijske karijere – od antibirokratske revolucije 1989, pa zaključno sa protestima protiv – nasilja 2023. godine.

– Gledam šta se događa sa tom njihovom privatnom firmom SNS, oni su proučili marketing do detalja, plaćaju firme koje to rade vrlo stručno, ne samo naše već i svetske firme. Te firme znaju svoj posao, nije čudo što oni ne dozvoljavaju nekim medijima da se čuju u Srbiji, kao što je N1, njima smeta i što se čuje u Beogradu, jer veliki broj ljudi veruje da je ono što vidi na televiziji istina. Ako svakog dana slušate jednu te istu laž, posle nekoliko dana poverovaćete da je istina i oni znaju to. Oni non-stop lažu, znaju i da mi znamo da oni lažu, ali ne lažu zbog nas, oni lažu zbog onih koji ne znaju. Jedino je bitno da što više činjenica dođe do ljudi, a oni ih uglavnom gledaju na televiziji, priča Zamurović.

On se osvrnuo i na aktuelne proteste „Srbija protiv nasilja“.

– Nasilje nije način da se živi, a nasilje nije samo što će neko nekog da ubije, već i svakodnevno nasilje sa ovih televizija, nasilje je laž i ovo dovođenje ljudi da glasaju. Bitan je cilj protesta. Neki protesti budu reda, radi, recimo 5. oktobra, jeste veliki broj ljudi došao, ali ja mislim da se sve dogodilo pre 5. oktobra, jer sam video da je ispred skupštine stajalo 15 policajaca, koji nisu bili u punoj opremi za razbijanje demonstranata. Na onoliki broj ljudi 15 policajaca, to je bilo totalno nezamislivo, jer uvek je bilo bar koliko demonstranata isto toliko i policije. Moja ideja je odmah bila da tu nešto nije u redu i da oni neće da se brane i stvarno se to i dogodilo. Čini mi se kao da je taj 5. oktobar bio dan kad je neko rekao Miloševićevu dosta je, ističe Zamurović.

Priča da je bio 9. maja 2000, na Dan pobede nad fašizmom, bio miting SPS-a u Požarevcu.

– U to vreme je jako malo ljudi došlo, ali policija je stajala svuda okolo, a s druge strane bio je veliki broj demonstranata. Naravno, ja sam to snimio, bilo mi je zanimljivo što je bilo tako malo ljudi, ali oni nisu hteli da se to slika, onda su se me naravno stavili u maricu, bila su sa mnom još dvojica kolega, koji su bili u tom delu, gde nije smelo da se slika i odveli u policijsku stanicu, koja je van Požarevca. Imao sam mobilni i čim sam ušao u maricu ja sam zvao suprugu i rekao da me privode i da javi medijima. Kad sam ulazio u stanicu, tamo me sačekala jedna žena i kaže da je na radiju čula da sam ja priveden, pre nego što sam bio priveden. Bilo je interesantno, jer sam video da su oni pri kraju, kao što vidim i da je ovaj pri kraju, to se oseti tačno. Nisu me stavili u zatvor, ni tukli, samo su tražili da im dam film da ga oni razviju. Ja im dam film, oni kažu da sam slobodan i da nastavim dalje da slikam, pozovem taksi i vratim se tamo, gde je meni bilo interesantno da slikam, gde je mala šačica ljudi koji podržavaju vlast i ista situacija se dešava. Dolazi policija, uvodi me u maricu, ja kažem da sam sada bio tamo i da su rekli da mogu da nastavim sa snimanjem, oni kažu samo vi uđite. Sad opet tamo, kaže ona žena, opet ste došli, ja pitam zašto su me opet doveli, kaže ona tehnički pregled opreme, dajte mi sve filmove koje imate i snimljene i nesnimljene, moramo da ih imamo da ih tehnički proverimo, a vi idite nazad. Opet pozovem taksi i vratim se tamo i pozajmim jedan film od kolege, priča Zamurović.

Nastavlja da je čekao do 22 časa i da je sreo druge kolege, a načelnik policijske uprave u Požarevcu je pričao viceve.

– Pitam ga zašto je mene policija tog dana tri puta hapsila, a on kaže zato što niste imali pismenu dozvolu SPS-a za snimanje. Ja izvadim, pokažem i pitam – jel ovo, a on kaže – šta ćete takav je život. Danas je slična situacija, vlast je već izgubila glavu, razlika je što je ona vlast donekle imala poštovanje prema svojim građanima i kad je lagala, gledala je da to izgleda što više verodostojno, ovi lažu tako da se vidi da lažu, objašnjava Zamurović.

Prema njegovim rečima, svako snimanje nosi nešto sa sobom, a za vreme nastanka fotografija na ratištima širom bivše Jugoslavije, „tu je bilo užasnih stvari“.

– Recimo sam ulazak u Vukovar. Bio sam jedan od prvih fotoreportera koji je ušao u “oslobođen” Vukovar, leševi su bili svuda po ulicama, pucalo se, odvodili su ljude na streljanje, jedan opšti haos, priča Zamurović.

Kako dodaje, jednog dana pozvali su ga da ode na front prema Sarajevu, do doma staraca u Nedžarićima.

– To je jedna velika zgrada, mislim da ima četiri/pet spratova i tu su bili stari ljudi, nekada je bio veliki broj doktora i medicinskih sestra, jer su dolazili ljudi iz cele Jugoslavije, ali svi su ili pobegli ili su pobijeni, ostala je samo jedna medicinska sestra koja je brinula o svima njima, hranila ih, lečila i sahranjivala kako je ko umro. Ta žena je za mene bila heroj nad herojima. Taj dom se nalazio dosta izolovan, svuda okolo su bili borci Izetbegovića, muslimani i oni su nemilice pucali u tu zgradu. Ona nam je pričala, kada god neko od tih starijih ljudi otvori prozor ili izađe na balkon, odmah ga ubiju. Na zadnjem spratu je bila u parket zabijena neka ogromna bomba, ali nije eksplodirala. Upozorila nas je da hodamo polako, tu su bili novinar Tajma i PR Vojske Republike Srpske, koji je sve vreme išao sa nama. Kada smo dolazili tamo, vozili smo se transporterom, koji je tako skučeno napravljen da ne možete nigde da se pomerite, a ispred vas otvor samo za oči, koji je napravljen da može da se vidi šta se napolju dešava, ali je loše što kroz njega može da prođe metak, a vi nemate gde da se sklonite. Kad smo pošli taj vojnik iz pres službe je stao mirno i tri puta se prekrstio. Pitam zašto, a on kaže da nije sigurno da ćemo izaći kad uđemo u taj transporter jer je pre desetak dan zolja raznela isti takav, navodi Zamurović.

Ističe da mu je iz ratnih dana u uspomeni ostao Srbin iz Srebrenice koji je pobegao iz Srebrenice kada su tamo ostali samo muslimani.

– Pričao mi je da njega poznaju ljudi iz Srebrenice i da na njega nikad niko nije pucao, zato što znaju da on nije ni na koga pucao. Jednom prilikom je bio leđima okrenut prema Srebrenici i neki metak se zario u drvo pored njega. Samo se lagano okrenuo i prestala je paljba. Jednom smo bili na brdu odakle se pucalo na Srebrenicu grčki novinar i ja. Vidimo na njivi čoveka koji je izašao da ore. Pored nas su bila dva vojnika, jedan kaže: „Sad ću da ga ubijem, on mene provocira, izašao je da ore, a zna da ga ja posmatram“, a drugi mu kaže: „Nemoj pred novinarima.“ Tako da osećam da sam mu spasio život tada, kaže Zamurović.

Fotografija u Lajfu
One želje koje sam stvarno želeo sam ostvario. Postoji jedna želja koju sam imao od mladosti, u stvari to nije bila želja bio je san. Kad sam bio mlađi bavio sam se crtanjem i slikanjem, onda sam pravio kopije da bih naučio kako slikaju pojedini slikari.

U to vreme nisu mogle da se nađu dobre reprodukcije u boji, naišao sam u antikvarnici na jedan časopis „Life“ gde je bila reprodukcija Rubensove jedne Madone, fantastično odštampane. Potrošio sam sav džeparac i kupio sve brojeve koje su imali, nadajući se da će unutra biti više fotografija tih reprodukcija.

Nije bilo nijedne više, to je bila jedna jedina, ali mislim da je to gledanje „Life“ promenilo moj život. Jer je bio list dobre fotografije, sve te fotografije koje sam ja gledao su uticale na mene da iza fotografije stoji mnogo toga.

Onda sam jednog dana kada sam imao možda desetak godina, sanjao da je novi broj „Life“ došao, tad je mogao da se kupi u jednoj knjižari na Terazijama, ja onda otvorim prvu stranu i vidim svoju reprodukciju, sliku koju sam radio, jer nisam još uvek fotografisao. Sav oduševljen skačem, zovem mamu i tatu da vide da je u časopisu slika koju sam ja radio.

Taj san sam sanjao svakog meseca barem jednom, isti san, ali je uvek ta slika bila ona koju sam u to vreme radio. Kasnije kada sam počeo da se bavim fotografijom bila je fotografija, a ne slika, sve do 1991. godine. Tada više nije mogao da se kupi „Life“.

Od mog prijatelja otac je radio u JAT-u i donosio i časopis iz Amerike, ja uzmem „Life“, otvorim i vidim svoju fotografiju. To je bio najsrećniji trenutak u mojoj karijeri. Više nisam sanjao taj san nikad u životu.

Deo fotoaparata
Uvek sam se osećao kao fotograf, kao deo fotoaparata, nisam se osećao kao da je fotoaparat deo mene, već da sam ja njegov deo. Zato sam na naslovnu stranu svoje knjige Sećam se 2 i stavio moje oko, jer to oko je prvo videlo, pre fotoaparata sve što sam fotografisao.

Odlazak u svet
Radio sam razne teme, dok sam bio u Ilustrovanoj, svake nedelje imao sam novu reportažu, nekad ih je bilo i dve tokom nedelje. Računajte godišnje 52 reportaže, 52 teme, tako da je tu bilo različitih tema.

U Ilustrovanoj su mene voleli, čini mi se, svi urednici i novinari, pa su mi davali najlepše teme. Zato sam ja išao i putovao, po Jugoslaviji, jer se u to vreme tako išlo. Idete recimo u Italiju u zimski skijaški centar, pa recimo u Grčku, a po Jugoslaviji sva moguća mesta.

Međutim, to je bilo jako kratko, jer je Jugoslavija ušla u veliku krizu i nije bilo kvalitetnog papira za nedeljnike i zato sam dao otkaz i započeo karijeru samostalnog foto-reportera.

Počeo sam sebi da dajem zadatke. Bila je zimska olimpijada u Sarajevu i shvatao sam da će to biti interesantno za sve. Sarajevo je bilo dosta nepoznato u svetu, prepoznavali su ga jedino po Sarajevskom atentatu, onda sam otišao tamo godinu dana ranije i bio nekih šest meseci, snimao život, običaje, ljude, objekte koji se grade.

To je bila jedna reportaža kada sam shvatio da mogu od reportaže da živim.

Napravio sam 10.000 slajdova, izabrao sam 400 i krenuo u svet. Krenuo sam prvo u Italiju, jer sam tamo planirao da slikam Toskanu, za jedan list koji se zove „Geo“, jer su oni planirali da imaju Toskanu kao temu.

Međutim, pokvario mi se auto u Bolonji, žena i ja smo išli i majstor je rekao „motor kaput“, nema popravke, košta milion lira, a u to vreme to je 6000 maraka, a ja o tom novcu nisam mogao ni da sanjam, jer sam u „Ilustrovanoj politici“ za godinu dana dobio ukupno 6.000 maraka.

Onda sednemo u voz, odemo u Milano, tamo je bio „Europeo“, jedan poznati list, odem tamo, pokažem slajdove, njima se to dopadne i kažu da će uzeti šest slajdova, ali da napišem tekst.

Napišem ja tekst i dobijem milion lira, ali nisam potrošio tih milion lira za motor, otišli smo kod majstora i zamolili ga da fića ostane da sačeka. Odemo za Pariz, Brisel, London i svuda se proda, jer je ta tema bila interesantna za sve, ljudi nisu imali fotografije.

U Parizu, odem u „L’ Express“, njima se dopadne, isto kupe, ali mi taj direktor fotografije kaže: Znate šta, Vama se ne isplati da ovako putujete po svetu, izgubite puno vremena, uzmite neku dobru agenciju da Vam prodaje Vaše fotografije, imaćete više vremena da slikate i pošalje on mene u Gammu.

Gamma je bila velika i jaka agencija, ja pogrešim vrata i odem kod generalnog direktora Gamme. On je gledao moje slajdove i pitao ko je to fotografisao, ja kažem da sam ja fotografisao, tad me je pitao da li hoću da radim za Gammu.

Kažem da bih ja sarađivao, ne volim nigde da se zaposlim, pristao je i rekao da mogu da budem stalno akreditovani fotoreporter za Jugoslaviju i tako je počela saradnja sa njima. Naravno tu je bilo puno tema, nudisti u Koversadi, Međugorje.

Otprilike u to vreme počinje kod nas antibirokratska revolucija, ljudi sa Kosova idu po Srbiji, služba organizuje mitinge po gradovima i ja to sve slikam.

Sarađivao sam sa Gammom više od 20 godina i to je bila fantastična saradnja, preko 200 listova u svetu je objavljivalo moje fotografije, a onda su počeli ratovi, pa sam snimao i ratove.

Kada je Gamma prodata drugi put, ta saradnja je počela da jenjava. Kada sam prekinuo ugovor oni su meni vratili sve moje slajdove i negative, to su bila dva velika sanduka, sa više od 20.000 slajdova. Na svakoj ramici slajda pisao je autor, datum, tema i šifra i to je bila fantastična dokumentacija. Pošto sam ja dosta aljakav, kad nešto slikam, izaberem ono najbolje, sve ostalo bacim, uvek su me kolege kritikovale zašto bacam, mislio sam šta će mi, izaberem najbolje, neću da gomilam, ali Gamma je čuvala sve.

Kada sam video tu zbirku, pitao sam se šta da radim sa njom, onda sam ja to polako sređivao. To je trajalo godinama, dok nisam razvrstao šta je šta. Onda kada sam to završio, počeo sam da objavljujem putem Fejsbuka te fotografije.

U početku je bila svega jedna ili dve rečenice uz fotografiju, ali video sam da ljude interesuje šta se desilo stvarno, jer neke fotografije su interesantne same po sebi, a za neke morate da objasnite šta se dogodilo.

Tako da sam ja počeo sve više da pišem, pored tih fotografija, da dajem opis kako sam slikao, šta sam doživeo i onda se i to onako sve više i više skupljalo i onda mi je pala na pamet ideja zašto ne bih napravio foto-monografiju od toga.

„Sećam se“ je bila prva knjiga i ona je obuhvatila sve moje fotografije iz foto-reportaža i iz foto-monografije.

Posle nje objavio sam i “Sećam se 2” u kojoj su fotografije događaja u poslednjih tridesetak godina. Onda sam izvadio iz toga najinteresantnije fotografije, koristio sam i dosta onih koje nisu objavljene.