Drama i demokratija neophodni i u vreme pošasti

Jedan od njegovih biografa, duhovito je zaključio da Šekspirov najveći uspeh nije bio „Hamlet“, već činjenica da je preživeo prvu godinu života. Pozorišta su zabranjivana u doba epidemija, a vlasti su ih neretko poglašavale za „legla nemorala, kriminala i zaraze“.

Uprkos svemu, glumci su se uvek iznova okupljali, pisale su se i izvodile drame, a kreativnost je činila da se goli život ponovo uzdigne, poraste i doživi procvat.

Danas se vraćam onome što je bilo, da bih u tome potražio oslonac za ono što jeste i što će biti.

Sećam se prve predstave u uslovima ratnog stanja, koje je Narodno pozorište u Beogradu prikazalo na Svetski dan pozorišta, u podne 27. marta 1999. godine.

Već tog prvog dana, dogodilo se čudo koje je nastavilo da se dešava na svakoj narednoj predstavi – uspostavila se sasvim nova, nama dotad nepoznata, skoro uzvišena atmosfera, proistekla iz nevidljivog kontakta gledalaca i umetnika na sceni. Starije gospođe su prilazile i govorile: „Vi nam spasavate život“…

Danas, nažalost, u suočavanju sa nevidljivim neprijateljem, ništa slično tome nije moguće. Pozorište je mesto okupljanja i njegova moć je u magiji i komunikaciji koja se dešava između scene i sale sa 300, 500 ili hiljadu ljudi.

U mraku pozorišne sale, moguće je plakati pod naletom emocija kao što su tuga i patnja, strahovati zbog mržnje i nepravde na sceni, ili se radovati, uživati, voleti u toplini sledećeg scenskog prizora… To je ono što pozorište omogućava kroz zajedništvo, ali omogućava još nešto – preispitivanje zajedništva.

Drama i prve institucije demokratije nastale su istovremeno. Do tog vremena ljudi su živeli u mitovima, kao što deca žive u bajkama. Grci su stvorili dramu kako bi analizirali svoje mitove, pozicionirali fantazmatsko u njima i izgradili imperative demokratije, u prvom redu pravdu i moral koji su ih podsticali i učinili održivim u svetu koji se brzo menja.

Drama i demokratija bile su neophodne kako bi se, i u vremenima ratova i pošasti, stvarala i delila ljudska odgovornost i autonomija.

Danas se vodi zastrašujući rat koji kao da lagano izbija iz zemlje i u rastućim talasima stvara crni oblak u kojem vrebaju COVID 19, ekonomska i ekološka katastrofa, fanatizam i teror, kao i mržnja prema demokratiji. Postoji li igde sklonište za pozorište?

I, kada u crnilu ovog pretećeg oblaka ne vidim gde je to mesto, kada posumnjam u moć umetnosti koja je pod naletom tuge i masovne smrti zanemela, istovremeno se prisetim da će, iako se mnogo toga uruši i nestane, drama i pozorište opet biti potrebni da bi očuvali ljudske vrline i naučili nas kako da nastavimo život u istoriji.