“Sve što mi je ded Đurađ pričao o Turcima i njihovoj vladavini potpuno je odudaralo od onoga što smo učili u školi. On se sećao i odlaska Turaka iz Bosanskog Novog, odakle potiče moja porodica i kad sam bio mali pričao mi je da se, kada su Turci odlazili, plač čuo do neba. Turci su plakali jer su odlazili u nepoznato, a lokalno stanovništvo je plakalo jer su odlazili ljudi sa kojima su živeli generacijama i koji su prema njima bili blagi“.
Tim rečima Dragomir Lajšić objašnjava zašto je napisao i objavio knjigu „Svi turski sultani“, u kojoj jednostavno i koncizno predstavlja svih 36 sultana, koliko je vladalo Otomanskim Carstvom tokom šest i po vekova imperije u kojoj na vrhuncu moći „sunce nije zalazilo“. Lajšić priprema drugo, šire, izdanje, a prvo je promovisao u više gradova BiH i Srbije.
Na pitanje zašto se u njegovom delu nisu našle priče o nabijanju na kolac, haraču, danku u krvi… Lajšić odgovara da je toga previše u našim knjigama i predanjima. „Svega je bilo tokom viševekovne vlasti Otomana na našim prostorima, ali mislim da su kod nas samo naglašavali te tragične događaje, a zanemarivali dobre stvari kojih je i te kako bilo. Otomansko carstvo je bilo impresivno“, dodaje. Lajšić je po profesiji ekonomista, ali mu je istorija postala više od hobija. Sa Turskom je došao u dodir kao turistički vodič i na prvi pogled je bio očaran najpre Istanbulom, ali i ostatkom zemlje i ljudima. Česte posete je počeo da koristi i kao istoričar, pa je bio stalan „gost“ turskih, ali i arhiva nekadašnje SFRJ i proučavao istoriju Otomana.
Ubeđen je da između Turaka i Srba, uprkos bremenitoj istoriji i predrasudama koje su i dalje primetne prema nekadašnjim gospodarima, postoje obostrane simpatije. „Između Turaka i Srba postoji velika bliskost, u običajima, ponašanju. Zato su turske serije toliko gledane“, primećuje. Tvrdnju o međusobnoj bliskosti i kvalitetima Otomanskog carstva potkrepljuje i otvorenošću koje su Otomani pokazivali prema „strancima“. „Otomansko carstvo je, kao nijedna sila te veličine, bilo otvoreni i omogućavalo da pripadnici drugih naroda dostižu visoke položaje. Među vezirima je tako bilo čak 26 srpskog porekla. Naravno, Mehmed paša Sokolović je bio najpoznatiji. Bio je veliki vezir čak 15 godina i služio tri sultana, među kojima i najmoćnijeg Sulejmana Veličanstvenog“, priča Lajšić.
Što se sultana tiče, srpskoj javnosti je sigurno najpoznatiji Murat I (1359-1389), jedini turski vladar koji je poginuo na bojnom polju i to na Kosovu. Bio je sin sultana Orhana i vizantijske princeze, a u palati Top kapi u Istanbulu kao eksponat se čuva njegova kolevka. Na prestolu ga je nasledio sin Bajazit I, koji je sa sinom kneza Lazara Stefanom Lazarevićem zaključio sporazum, kojim je srpski knez priznao vlast sultana. Bajazit je oženio srpsku princezu Oliveru, ćerku kneza Lazara, koju je veoma voleo. Istorija tvrdi da je Stefan Lazarević svom zetu maltene spasio život jer ga je naterao da napusti bitku kod Angore (današnja Ankara) 1402. godine u kojoj je naslednik Džingis kana Timur porazio Turke, a Bajazita zarobio.
Lajšiću je najdraži sultan Mehmed I, Bajazitov sin, koji je bio „izuzetan u svemu: duhu, fizičkom izgledu, odanosti, dobroti“. Do vrhunca moći Osmansko carstvo je doveo Sulejman Veličanstveni (1520-1566.), koga u turskoj istoriji zovu i zakonodavac. Sulejman je ubrzo po krunisanju, 1521. osvojio Beograd, a bezuspešno je opsedao Beč. Granice carstva je proširio, državu stabilizovao, ali je imao veliku slabost – sultaniju Hurem ( Rokselana), koja je od hrišćanske robinje postala omiljena sultanova žena, vrtela ga oko malog prsta i bila uticajnija od samih vezira. Sultana Sulejmana Veličanstvenog nasledila je plejada manje sposobnih vladara, što je jedan od uzroka početka kraja Imperije, čiji je poslednji izdanak bio Mehmed VI, koji je vladao od 1918. do 1922. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
